Нећу ићи на Цетиње петог септембра. Нећу ићи, иако сам дубоко на Цетињу, у срцу Цетињског манастира који је и моје срце.
Нећу ићи јер сам премијер који мора да мисли на интерес, онај јавни, који нема везе само са срцем, у категоријама очувања мира, иако тиме суштински губим свој лични мир.
Јер прије него што сам премијер, ја сам човјек и вјерник, од крви и меса које је стварано на темељима Цетињског манастира, у борбама које су очувале будућност генерација, из којих смо изникли, за данашњу Црну Гору, са једним јединим аманетом прошлости – да сачувамо све што је за нас сачувао Цетињски манастир, а то је мир.
Данас, као човјек носим и премијерску дужност, дужност према грађанима Црне Горе, и ту дужност према њима да када грађани не иду на устоличење свог митрополита, на устоличење не желим ићи ни ја.
Нисам популиста и политички манипулатор, и, мада ми се то често замјера, што ван устаљеног политичког протокола слободније изјављујем оно што мислим, рекао сам јавно оно што ниједан политичар није, својом најавом недоласка на Цетиње желио сам, суштински, да допринесем Цркви, јер политика у овако светом дану за једну вјерску заједницу, када скоро сви пропагандно и популистички подгријавају тензије, не смије да тражи било шта. И не смије да проналази било шта.
Ако заиста и истински вјерујемо, ако тражимо од Цркве, за оне вјерујуће, да нас духовно чува и ми, понекад, морамо њу сачувати од најезде жеља за стицањем политичких или других поена, нарочито у тренутку великих тензија када је потребна велика мудрост, а не бусање, велика зрелост, а не политиканство, велика одговорност, а не пропагандна дневна политика.
Петог септембра, нарочито због политичке игре коју поједини устоличењу желе да наметну, све политике морају бити невидљиве, а видљиви само патријарх и митрополит, митрополитово ступање на трон његових и наших претходника, да најдостојније прими оно што је за њега оставио митрополит Амфилохије, у Цетињском манастиру, пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Таква тајна тешко је докучива у овом пролазном политичком свијету склоном да од тајни ствара афере.
Након мудре одлуке Митрополије црногорско приморске да устоличење обави са свештенством и црквеним великодостојницима, као и народним представницима из црквених општина, дакле у ужем кругу, суочио сам се са дилемом да ли да будем својеврсно привилегован у овом чину, па ипак будем у Цетињском манастиру.
Ако нас Црква зове да останемо кућама тог дана, ко смо ми да се сами позивамо и процјењујемо да ћемо нашим присуством заштитити Цркву више него што она сама себе штити, и што ће је, као што би и сваку другу вјерску заједницу, заштитити, у складу са Уставом и законима, државни органи Црне Горе.
Не желим и нећу, такође, да личим на предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића, који се ево и данас сакрива иза градоначелника Подгорице најављујући долазак посланика на Цетиње. Не желим и нећу попут данашњег иступа посланика Душка Марковића да се бавим само ријечима и пропагандним иницијативама, а не конкретним дјелима, на смиривању друштвених тензија. Не желим и нећу, такође, да будем као представници Демократског фронта, који, по истој матрици подгријавања тензија најајвљују долазак на Цетиње, истог дана када то најављује и ДПС за своје посланике. Не желим и нећу да Црна Гора буде дио тих и таквих политиканских игара, на штету смиривања тензија и мира. Не желим и нећу да се играм ни са миром у Црној Гори, ни са званичном одлуком Митрополије да на устоличењу буде присутно само свештенство и представници црквених општина. Не желим и нећу да неодговорно потпаљујем и доливам не бих ли био због тога популарнији. Не желим и нећу да политички профитирам јер на то немам државничко право.
Прозивају ме да сам погазио ријеч. То није погажена ријеч већ елементарна државничка одговорност у складу са новонасталим политичко-безбједносним изазовима, као и након тога донешеном одлуком Митрополије. То није погажена ријеч, већ обавеза.
Због тога не долазим на Цетиње, иако не постоји мјесто на свијету на ком бих тог петог септембра прије него на Цетињу био, али ћу своју жељу уз молитву носити у срцу, и нећу тиме махати, али ћу своју жељу ставити у други план и тог, као и сваког другог дана, бити потпуно, са својим тимом, и надлежним државним органима посвећен очувању реда, стабилности и мира.
Нећу доћи на Цетиње да би маске пале до краја, оних који се јавно, наводно, боре за интерес Црне Горе или Цркве, а раде све да угрозе са муком стечен и очуван мир.
Нека под свијетлима рефлектора тог дана сијају други, јер сва свијетла њихове позорнице поразиће света митра на глави митрополита Јоаникија, као свједочанство да ће све проћи, а остаће само круна Цетињског манастира коју нико никада није успио и неће успјети да запрља.
Извор: “Вијести”
