Пише: Л. Валтнер
Цела Вучићева политика, на само према Косову и Метохијији, слика је а не стварност, каже у разговору за Данас Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука и некадашњи министар за КиМ.
* Како видите мере Београда које је најавио Вучић? Да ли се слажете са неком од њих?
– Тих пет тачака су претворене у „мере“ које влада Србије треба да спроведе. Како да их спроведе када се званична Србија повукла из свих институција и служби којима је располагала до успостављања Вучићеве власти 2012. године. Свака од тих тачака (мера) сведочи да се српска власт најпре лишила њиховог садржаја а сада хоће мали део тога да врати. Будући да је Вучић дванаест година бацао народу прашину у очи када је о Косову реч, он то чини и сада и чиниће све док на заврши преузету обавезу предавања Покрајине тамочњим Албанцима и њиховим западним заштитиницима.
* Да ли је требало прогласити окупацију Косова?
– Ту стоји питање – ко је окупатор? Иако КФОР и ЕУЛЕКС, некада и УНМИК, значајно доприносе току и довршењу нелегалне творевине “Косово“, њих је политички гледано тешко прогласити окупатором будући да су КФОР и УНМИК везани одредбама Резолуције СБ УН 1244 које их, бар формално, држе у обавези према том документу. Што се мене тиче, окупатором би требало прогласити албанску страну будући да она на том простору противно поменутој Резолуцији нелегално располаже институцијама и оружаним снагама које делују као окупатор. То не значи да би “Косово”проглашењем окупације волшебно постало државом, већ само значи да је у једној покрајини која је под протекторатом УН извшена насилна узурпација власти и заведен терор над делом становништва.
* Да ли је могуће враћање на статус ‘кво анте’ односно уклањање кључних последица једностраних и некоординисаних акције Куртијевог режима?
– То се мора учинити, али то не може Вучићев режим који је својом концилијантном политиком према западном чиниоцу у косметској ствари допринео садашњем стању. То може да учини само државна политика која ће обављати свој редовни посао заштите националних интереса ма какве реалне околности постојале. Вучић је наследио Покрајину са многим пословима које је Србија на добром делу тог простора обављала својим средствима. Он је то распискао а за узврат добио цхарте бланцхе западних учесника да у држави ради шта хоће.
Слободан Самарџић о искорацима Приштине у сенци постизборне гужве у Београду
Слика а не стварност
* Шта ви видите као решење за насталу ситуацију, а да има подршку ЕУ и САД, или Београд на подршку Запада не може да рачуна када је реч о Косову?
– То је један проблемски лавиринт. У садашњим околностима западне силе су једини играч на терену и то онај који делује у правцу потпуне независности тзв. Косова. На другој страни, та се игра не може завршити без де иуре признања “Косова” од стране Србије, па последично и укидања Резолуције 1244 у Савету безбедности. То су иглене уши кроз које треба да прође српска политика. Шта се реално може учинити а да и Србија почне да игра у своју корист? Треба хитно прекинути тзв. преговоре који законито воде де иуре признању. Србија има све разлоге да то учини, посебно у садашњој ситуацији када и западни ментори виде да није Србија виновник одуговлачења него „Косово“ под Куртијевим лидерством. Упоредо са тим треба изаћи из Првог бриселског спорзума пошто албанска обевеза о заједници српских општина није испуњена целих једанаест година. Правни основ за овај чин јесте Бечка конвенција о уговорном праву (1969) која предвиђа такву могућност. Ни за такву меру западни чиниоцу не би могли да нађу никакву лошу намеру српске стране. Они би свакако негодовали и уцењивали, али не би могли због тога за заведу санкције или слично. Тиме бисмо се ослободили притиска ЕУ, јер би послато јасно да не страхујемо од њене празне пушке у политици приступања. Истина је да и када бисмо признали независност „Косова“ не бисмо се померили са мртве тачке, јер већ дуго разлози за застој проширења првенствено постоје у самој Унији. Потом би следиле многи активни поступци и на самом терену Космета који би започели другачији однос између Србије и западних чинилаца без штете за било коју страну.
* Вучић каже да су га са запада све време лагали, да ли је он наиван и лаковеран или је циљ његове политике према Косову управо и био да је води тако да грађани Србије и севера Косова неприметно и готово мирно прихватају постепено напредовање косовске државности на северу?
– Цела Вучићева политика, на само према Косову и Метохијији, слика је а не стварност. Он је успео да у таквој ствари од националног интереса као што је Покрајина хибернира и опозицију и најширу јавност. Разуме се то је учинио крање прљавим средствима, али он према томе нема однос, напротив, свака нова превара даје му додатно на снази и самопоуздању. Где га само нађоше? Косметска тема у том погледу само је најтрагичнија.
* Како бисте оценили улогу амбасадора Хила у Вучићевој косовској политици, а како амбасадора Боцан Харченка?
– И један и други добро служе својим владама. Први, да подшком Вућићу допринесе крајњем циљу, дефинитивном признању “Косова”, а други да подршком Вучићу спасе конац о коме се држи веза између Србије и Русије.
* Да ли је Вучић, како неки тумаче, прешао на страну Запада и удаљио се од Москве или је Вулин његов алтерего?
– Вучић је одавно на другој обали, а Вулина је оставио на месту одакле је кренуо да му тамо шири илузију не да ли ће са вратити, него да није ни пошао.
Слободан Самарџић: Да ли је пораз српске опозиције морао да буде тоталан?
Жуто-црвена коалиција и ови данашњи
* Шта је важније политичко питање за Србију, Косово или експлоатација литијума?
– Косово и Метохија је старије питање од литијума и дословно и стварно. Литијум, тј. његова забрана, је такође животно питање за Србију. Његово значење шире је од питања “копања” и последичне свеколике катастрофе на конкретном подручју. То је ситуација од које зависи да ли ће Србија постати европски Конго или ће се развијати као поштована држава на том континенту.
Цела Вучићева политика, на само према Косову и Метохијији, слика је а не стварност, каже у разговору за Данас Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука и некадашњи министар за КиМ.
* Осећате ли личну одговорност да је нешто током вашег бављења Косовом могло боље да се уради и шта?
– То је релативна ствар. Ако бих сада почео о грешкама на страни политике у којој сам учествовао, деловало би као да у околностима земљотреса од девет степени тражим да попијем мој омиљени коктел. Моја странка и ја смо били очајни косметском политиком наших настављача из жуто-црвене коалиције и то с правом, јер они су започели с немогућим експериментом “И Косово и ЕУ”. Али, гледајући из садашње перспективе, они су били мала деца у поређењу са овим данашњим. Они све дадоше не трепнувши…
* Марта Кос је нова комесарка за проширење. Шта се може очекивати од ње, али од Борута Пахора који би могао да преузме Лајчаково место?
– Добро је што сте поменули Лајчака. Он је прототип новоевропског високог чиновника са неизмерном амбицијом да тамо постане и неки функционер. Не бих коментарисао било кога ко формално није засео у ту транзитну фотељу Уније. Када је о комесарки за проширење реч, о њој не знам готово ништа. Али знам довољно о њеном ресору. Већ деценију и по, тај ресор служи за очување илузије чланства у реалним околностима Уније. У односу на остатак просперитетног света она тапка у месту и трпи улогу коју јој је одредио двојац САД-НАТО, и због тога знатно оскудева у негдашњој виталности. У таквој ситуацији ни нова комесарка не може да учини ништа ново у односу на њене претходнике бар у три мандата.
