Piše: Slobodan Reljić
Mi smo pred ove izbore imali dilemu: ili ćemo ostati u Vučićevoj agoniji koju je on tako dramatično uvećavao svakodnevno, ili ćemo se ponovo suočiti s haotičnošću, koju znamo kao dosovsku. Oni koji će sedeti u skupštini morali bi imati na umu to naše dosovsko iskustvo.
Od toliko izrečenih predizbornih misli najvažnijom mi se čini ona Entonija Belanžea na francuskoj državnoj televiziji Frans info: „Drago mi je što govorimo o Srbiji. I usuđujem se reći da je Srbija majka svih protesta mladih.“ „I prvi put u Evropi… oni su pronašli politički izlaz za svoje zahteve.“
Belanže ima doktorat iz istorije, dugogodišnji je sindikalni aktivista kao gensek francuskog Nacionalnog sindikata novinara, a od 2015. je generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ) – dalje reče da „možda treba slušati te mlade protestante… Mladi Srbije su rekli moguće je srušiti čak i najkorumpiranije režime“.
Generacija juri nadu
Mladi Srbi su ta „generacija zed, koja u Evropi a i šire po svetu ustaje“. Opisao je tu pobunu kao generacijsku i nabrajao: Francuska, Italija, Španija, Belgija, Albanija… Podsetio je na slične pobune u Bangladešu, Nepalu, Maroku, na Madagaskaru ili u Indiji… I zaključak: da te mlade „ujedinjuje želja da stanu na put starom sistemu koji za njihovu budućnost predstavlja samo težak teret“ (E. Belanže).
Francuz nije spomenuo činjenicu da je preko trećine studentske generacije zed u Americi za komunizam, a dve trećine za socijalizam… (Generacija zed, zovu ih zumeri, generacija je rođenih od sredine devedesetih; oni su „rođeni digitalni“; predstavljaju oko 41 odsto globalne radne snage, prema podacima Svetske banke; društvena grupa koja najintenzivnije koristi društvene mreže; za 60 odsto njih društvene mreže su glavni izvor vesti.)
Moraćemo da se sve više upuštamo u razumevanje svetskih generacijskih odrednica, ali ne kao globalističkog-evroputa koji nema alternativu. Oni su deo opadanja zapadne samoprevare. I njihova pobuna je odgovor na nepodnošljivost postliberalnih sistema u kojima jedan odsto najbogatijih nezaustavljivo siromaši sve ostale. To pljačkanje je sistem.
I ta generacija razume (zasad više instinktivno) da tako više ne može. Neće, kako reče jedan demonstrant u Parizu, da „čitav život potroši da bi zaradio devet kvadrata stana“.
Inače, pre šest decenija studenti su, takođe, bili osnova za velika društvena kretanja. Nikad nije zaboravljena 1968! Najpoznatiji teoretičar te pojave Herbert Markuze (1898–1979), iz čuvene neomarksističke Frankfurtske škole a od 1934. profesor na američkim univerzitetima, razumeo je da je razvijeno industrijsko društvo uspostavilo sveobuhvatni sistem represije i ugušilo raspravu, pa i apsorbovalo stvarnu opoziciju.
Njegova knjiga Čovek jedne dimenzije (1964) bila je prolog za objašnjenje studentske revolucije koja je izbila 1968. Markuze je, ispomažući se Hegelom i Frojdom, tvrdio da više nije proletarijat/radnička klasa nada za promenu sveta već su to studenti. Studenti od Pariza do San Dijega su ga obožavali. Markuze je umeo da se nosi s popularnošću. I da je podiže. Kad ga je Plejboj (1970) pozvao za intervju (ponudili su mu i novac), imao je jedan uslov – da bude na duplerici, gde su inače lepe raskomoćene žene. Intervju nikad nije napravljen, ali je ostala priča.
Ipak, ni Markuze ni studenti 1968. nisu nalazili način da pobunu pretvore u političko rešenje. Mnogi su posle, odustajući od mladalačkih želja, postali važan deo establišmenta. Kao Hilari i Bil Klinton, na primer.
Nema potrebe da konstataciju Entonija Belanžea – da su mladi Srbije ove 2026. prvi u Evropi „pronašli politički izlaz za svoje zahteve“ (izbori na kojima su njihovi izabranici pobedili) – uzimamo kao popravljanje 1968. Meni se najvažnijim sada čini potencijal da u Evropi „novog sistema“ u nastajanju, i sa novim grupama koje će upravljati tim državama, mi kao narod zauzmemo mesto koje će poništiti evroteror kojem smo izloženi od devedesetih godina.
Ovom promenom evropolitika srboponižavanja gubi oslonac. Slično, iako ne isto, kao posle Prvog, pa Drugog svetskog rata mi, Srbi, mogli bismo da ustoličimo svoju relevantnost istorijskog naroda.
Onako kao što 25. oktobra objavi engleski pisac i političar posebnog kova Džordž Galovej: „Ne verujem da će srpski narod ikada napustiti Kosovo, okrenuti se protiv Rusije, pridružiti se NATO-u koji ih je bombardovao, usvojiti agendu EU – od pušenja do LGBTK+ zajednice – odbaciti prednosti koje uživaju sa Kinom itd. Duh partizana ostaje. Srbi su jedinstven narod i sviđa im se to što je tako. I meni se sviđa.“
Svi za naše mlade
Što se pogleda na nas tiče, stvari se kreću u dobrom pravcu. Sporo, ali se kreću. Od bezobzirnog poništavanja do ozbiljnog uvažavanja samo je korak. Ostaje da oni koji u Beogradu dolaze na vlast to razumeju. Vučić nije imao hrabrosti da se prema Evropljanima odnosi držeći se činjenica koje je Galovej rekao ovako jednostavno. Naprotiv. Sve je poništavao. I rasprodavao.
Vojin Grubač: Lepršavi studentski uragan protiv diktatorske olupine
Za Studentsku listu još ne znamo. Ali dobro simboličko usmerenje za novi program srpskog puta je način kako je prof. Aleksandar Čupić čuvenu srpsku starogradsku pesmu Ajde, Jano (Ajde Jano, konja da prodamo… / Ajde Jano, kuću da prodamo… / da prodamo samo da igramo) preokrenuo u: Hajde grade, svi uz naše mlade… / Tama bledi, zora rudi, Srbija se budi… / Mladost peva, bolju zemlju sneva… / Hajde zemljo, kako znamo, da je sačuvamo!
Tako nekako bi trebalo da se trasira put za novu vlast. To kako i kamo su išli Đinđić, Tadić i Vučić (tranzicija u kolonijalnu demokratiju a na „evropskom putu“) valjalo bi da se zakoči. I polako okreće. S gitarom ili bez nje. Taj svet gde ide „demokratska Srbija“ nestaje… Generacija zed je njegov grobar.
A mi stojimo pred rizikom, da u mesecima koji dolaze, doživimo da 1) profesori koji bi trebalo da realizuju studentske zahteve u svoj punoći i konkretnosti i 2) studenti koji žele „novi svet“ – ne budu na isti način tumačili šta treba promeniti.
Generacija zed je odrasla u sumornoj stvarnosti Srbije „na evropskom putu“, a njihovi profesori su se snalazili i snašli u tranziciji u kojoj su se pokoravali „evropskim vrednostima“ – od propale Bolonje do borbe da se pribave poeni u časopisima po evropskom inostranstvu. Često su se držali uspravno taman koliko i naši političari.
Studentska lista bi morala da ispunjava ono što su pobunjeni studenti dubinski razumeli. Aleksandar Vučić je samo nastavljač činjenja na kojima se isticao njegov veliki (ne)prijatelj Dragan Đilas, koji je sad sa „Evropskom Srbijom“ (0,28 odsto) čak i iza veselog Bogoljuba Karića. Posle ovih izbora ta opcija je potonula. Dirljivo je slušati Đilasove opise „Evrope“ koja „nema alternativu“ a koji nisu ni za milimetar odmakli od znanja sa brifinga u zapadnim ambasadama iz devedesetih. Evropa se ne seća sebe onakve kako o njoj govori nekadašnji studentski lider D. Đilas.
Vučić ponavlja da su ti sa Studentske liste dovedeni na čelo Srbije. Iz Brisela. On, iz ličnog iskustva, zna kako oni dovode. I kad već nije napisao Kako sam pobedio obojenu revoluciju, mogao bi da zasuče rukave… Kako su me doveli na vlast da sklopi i da nam dokaže da su i ovi „studenti“ – dovedeni.
On to neće, naravno. Ne bi se usudio. A ovi će – posle strašnog SNS-mračenja o svim pitanjima (kad se on osvrne, jedino čime će se moći pohvaliti biće spomenik Nemanji ispred napuštene Železničke stanice) – krenuti da narodu pokažu kako se čini ono što su obećali. Na Trgu Slavija u Beogradu 22. oktobra 2026. prof. dr Ilija Srdanović rekao je: „Naši mandati biće u vašim rukama, u rukama naroda.“
Studentska lista bi morala da ispunjava ono što su pobunjeni studenti dubinski razumeli
Dan kasnije, kad je oglašavao pobedu „hrabrosti nad strahom, nade nad ravnodušnošću, vere da Srbija može i mora drugačije“, akademik Radomir Saičić (priča se da bi mogao biti predsednički kandidat SL) odlučno dodaje: „A sutra? Sutra počinje posao. Ozbiljan, odgovoran i težak posao izgradnje Srbije u kojoj zakon važi jednako za sve, u kojoj se istina ne kažnjava, u kojoj se znanje poštuje, u kojoj mladi vide svoju budućnost i u kojoj nijedan čovek ne mora da se plaši zato što misli drugačije. Nećemo zaboraviti da vlast nije privilegija već odgovornost prema narodu.“
A srpski narod je, što reče Galovej, „jedinstven narod i sviđa im se to što je tako“. Tako su, npr., odlučno ustali da sahrane svog generala. I to nije iznenađenje. Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, reče Bi-Bi-Siju na srpskom da u istraživanjima koja su redovno sprovođena „nikada procenat ljudi koji smatraju da je Mladić heroj nije pao ispod 84 odsto“. Studentska lista se u ovom slučaju baš čuvala da neko ne pomisli da se oni slažu sa svojim narodom!?
Prvih 50 na listi
Nosilac Studentske liste dr Srdanović je u intervjuu za hrvatski portal „Indeks“ objasnio da je potpora za „evropski put“ u vreme Vučićeve tvrde i bučne kampanje za EU pala za 20 odsto, ali ne vidi „prepreku poboljšanju suradnje i nastavka europskih integracija“. Hrvatizmi su Srdanoviću ubačeni pri prevodu na hrvatski, ali stavovi nisu. Pa je, valjda, u skladu s tvrdnjom o „mandatu u rukama naroda“, nužna bar sumnja. Ako manje od trećine Srba podržava „evropski put“, ovako presecati Gordijev čvor nije demokratski. Bar mi naivni tako shvatamo šta je demokratska norma.
Najlakše je izvikivati velika obećanja. Ali šta će se moći uraditi? Da ne kažemo, šta se hoće raditi. Čitaocu će pomoći neke male činjenice.
Među prvih 50 kandidata SL, čak njih 47 tokom 14 godina vladavine SNS nisu javno kritikovali politiku vlasti prema Kosovu i Metohiji i protivustavne sporazume o KiM
Kolega Marko Vukmirović (od onih koji su svim znanjem za promenu u Srbiji) radi u Americi, bacio se na izučavanje biografija prvih pedeset na Studentskoj listi: „Među prvih 50 kandidata SL, čak njih 47 tokom 14 godina vladavine SNS nisu javno kritikovali politiku vlasti prema Kosovu i Metohiji i protivustavne sporazume o KiM; nijedan od kandidata nije do sada pružio jasan i nedvosmislen odgovor na pitanje: Da li će Studentska lista obustaviti primenu protivustavnih sporazuma o Kosovu i Metohiji, ili će pak nastaviti sa njihovom primenom i time produžiti Vučićevu politiku prema KiM?; dva kandidata su javno podržala donošenje zakona o istopolnim zajednicama, a još jedan kandidat je ispoljio zalaganje za podršku uključivanju sodomskih (LGBTIQ+) sadržaja u osnovne i srednje škole; nijedan nije potpisao Zahtev 212 javnih ličnosti da se spreči zakon o istopolnim zajednicama.“
Vođe Studentske liste 2026 vide Crnu Goru kroz optiku litija 2020
Kod mnogih ćete naći stipendije, donacije i sl. iz EU fondova; nekima „Fajzer“ plaća „honorare za usluge i konsultacije“, nekima je USAID podržavao projekte itd.
Ne, ovo nisu optužbe. Izabrani moraju imati priliku. Možda i J. B. promeni mišljenje o ulozi vladike Nikolaja, jer on sad sedi u skupštini naroda kojem je Nikolaj svetitelj. Uostalom, već je iznenadio na RT-u. „Sankcije male Srbije Rusiji ništa ne bi promenile, ali bi simbolički bile jako loše“, rekao je Bakić i ponovio da Srbija neće uvoditi sankcije Moskvi. Amin.
Mi smo pred ove izbore imali dilemu: ili ćemo ostati u Vučićevoj agoniji koju je on tako dramatično uvećavao svakodnevno, ili ćemo se ponovo suočiti s haotičnošću, koju mi znamo kao dosovsku. Oni koji će sedeti u Narodnoj skupštini morali bi imati na umu to naše – dosovsko iskustvo. Rušimo stari sistem, kako reče onaj Francuz. Sistem! Vučić je kolateralna šteta. U novom sistemu je besmisleno oživljavati dosovštinu, predavati se zovu zvanom „Šesti oktobar“… Iz eksperimenta koji je dokazano, na našim leđima i mozgovima, bio promašaj.
Srećno „studenti“! Važno nam je da uspete. I da se većina sumnjičenja i dileme u vas pokažu netačnim. Srećno! Pa ćemo se videti.
Izvor: Novi Standard
