Пише: Слободан Орловић
Да наведемо тек два уставноправна запажања, спољно и унутрашње, изазвана непрекинутим и растућег интензитета изједначавањем државе, партије и једног човека. Као пледоаје нека послуже неке новије од хиљада одаслатих парола у јавни етар, од стране председника Републике. Ту су чистунско патриотско-љубавне: највише на свету волимо (ко, ваљда СНС, нап. С.О) своју Србију; увек побеђују они који воле Србију, а ми је волимо више од свега; ми не мрзимо никога, а своју земљу волимо највише. Живи и живеће Србија; затим патриотско-љубавне а преливене мржњом: ми волимо сувише ову земљу да бисмо је најгорима препустили; док блокадери мрзе, лажу и баве се глупостима, ја се бавим животом грађана; они (да ли се мисли на студенте: „стране плаћенике, насилнике, домаће издајнике…“, нап. С.О) нека наставе да ме мрзе, а ја ћу да наставим да волим Србију и да се борим за наш народ; до поистовећујућих: Српска напредна странка (…) бди и чува Србију; мој (А. Вучићев, нап. С.О) посао је да чувам Србију; (…) опозиција (је) имала велику шансу да победи, али су (А. Вучић и СНС, нап. С.О) успели да победе јер је народ изабрао државу. Све ове мисли манипулативне су природе, некад послате свесно и плански не би ли анестезирана јавност примила потребну дозу вођине генијалности, а кадкад богами и несвесно, у афекту или бесу као узвраћени директ измишљеном боксеру.
Имајући пред очима ову конфузију љубави, мржње и поистовећивања, немогуће је а не запазити да се страни политичари, са Истока и Запада, а посебно делегације и изасланици ЕУ и свих њених чланица, понашају као да Србија нема устав. Или као да њихове државе имају уставе (ЕУ има само пропали покушај) који не обавезују?! Упорно се састају, позивају, шаљу извештаје, преговарају и договарају политику и економију са председником наше републике који за те ствари није надлежан. По Уставу, „Влада утврђује и води политику“ (члан 123), и са њом односно председником Владе, се преговара и комуницира на највишем политичком и привредном нивоу. То што је председник Републике изабран непосредно, не значи да Србија има председнички или полупредседнички систем (нема га ни Словенија, Хрватска, Македонија, Аустрија или Бугарска, а тако им је изабран председник), као што га имају САД, Русија или Француска. У тим трима државама председник планира и спроводи унутрашњу и спољну политику, а влада односно секретари и саветници му у томе помажу.
Тако, примера ради, полази се од неистине да Србија нема уставом установљен парламентарни („рационализовани“) систем (sic!) па се председнику Републике уручује извештај ЕУ Комисије о напретку Србије (крај 2025), а морао је Влади. И све тако уназад, Устав и његова правила се багателишу, поменимо само усмено прихваћене Немачко-француски и Охридски споразум са „Косовом“ (2023) од стране исте институције па све до давнашњих преговарања о свему са бившим председником С. Милошевићем, који је имао сличну уставну позицију садашњем. Канда је странцима лакше да хвале, критикују и притискају једног функционера, макар што је ненадлежан. Какве то има везе са њиховим, да ли циничним, залагањем за јачање уставних институција и владавине права у Србији? Биће никакве.
Слично уставноправно запажање суди и о унутрашњем политичком животу, о очима и устима опозиције. Све док побуњени студенти нису указали на неовлашћену и неуставну свакодневицу председника Републике, опозиција је такву узурпацију уставних права узимала здраво за готово, као аномалију којој нема помоћи па је набоље прескакати је. Истовремено, парадоксално, опозиционе критике упућене властима примарно су се тицале председника Републике. Државно одлучивање о овом или оном актуелном и будућем политичком кораку кудиле су се кроз призму психичког профила, (квази)идеологије, интереса или плана оног који није овлашћен, а не функционера у Влади. Небројено је примера којим је опозиција пристајала на такво кршење Устава од „ненадлежне институције“, временом престајући и да спомиње тај наш главни системски проблем. Указујемо на чињеницу да је, свакодневно апострофирајући и тумачећи шефа државе (шта ли је заправо мислио?), опозиција практично радила у прилог му култа личности. На пример, кад се по решење проблема ненадано оде на канабе у Председништво поводом изједначених резултата београдских локалних избора (2022).
Уместо закључка само предлог да се освестимо да нам нико из белог света неће створити ваљан уставни систем јер су им, просто, неки други интереси важнији. То морамо сами, али ако нећемо или не желимо да разумемо нужност владавине права и поштовања свог сопственог устава, на путу у провалију нема нам помоћи.
