Пише: Слободан Орловић
За неке „из ведра неба“, оне који не уочаваху амплитуду друштвених гибања, три месеца после надстрешнице пала је и Влада (приде и новосадска) – председник Владе (М. Вучевић) бледо је објаснио своју оставку (не цитирам) ломљењем („дислокацијом“) вилице студенткињи и другим насиљем тог раног јутра у Новом Саду. Почињено је од стране његових страначких колега којима није само шеф (кажу да је и пријатељ). Иако је до јуче било каква оставка љуто одбацивана, нагло се обзнани (28.1.’25) да је практично „једна дислоцирана вилица“ превагнула над чак петнаест недужних смрти и довела до силаска Владе (и новосадске). Свако за се само нека упореди ове вредности, макар да и не закључи да је ту нешто канда труло („у држави Данској).
Ни у образлагању оставке, као моралног чина, није се могло без супротстављања Уставу, како то већ дугогодишња традиција налаже – одлазећи премијер обзнањује да је председник Републике прихватио његову одлуку (о оставци) и аргументе, као да он (А. Вучић) у вези са оставком уопште има неко право (има само право да буде обавештен). Тако је стање конфузије о (све)надлежностима шефа државе настављено јер, наликује, да шеф државе оставку рецимо није прихватио не би је ни било?! Не обазирући се ни на ово имагинарно „прихватање оставке“, студенти су – игноришући дневна обраћања председника Републике уз поруку: „ниси надлежан“ – учврстили уверење, као и сви ми, да су њихов упоран бунт саздан на темељу поштених разлога побуне („праведно друштво“) и конкретна четири захтева, срушили Владу. А да то нису ни тражили.
Слободан Орловић: Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској
У новонасталом стању ето нове конфузује и дилема. Почев од председника Републике па „наниже“ унутар власти, преко неизоставних „аналитичара“ до гласника опозиције, ређају се опције које циљају да погоде политичку сутрашњицу. Биће: „умивена“ влада (истих странака), нова влада (после избора), „прелазна (орочена) влада“ (експертска, националног јединства), „пленумска влада“ (а студенти ни речи о њој) и друге импровизације. Иако без доказа, ценимо да ће скори политички правац одредити председник Републике, што својевољно, што под притиском.
По праву (ма колико нам то изгледа нелогично), премијер је обавештавајући јавност о „неопозивој одлуци да поднесе оставку“ остао председник Владе у пуном мандату. Када, надамо се ускоро, Народна скупштина констатује оставку премијера, Влада постаје техничка (таква влада има нешто мање права) и почиње да тече рок од месец дана за избор следеће владе. Ако се влада не изабере у Народној скупштини или ако можда шеф државе ни не предложи мандатара за састав владе, истеком 30 дана, по сили Устава распустиће се парламент и расписати избори. Политичка криза може да изазове изборе и на свим нивоима (и покрајинске и локалне и председничке), што не би било недемократски, нити непознато.
Слободан Орловић: Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској
Шта би по Србију могло бити најбезболније решење, под условом да се студентска побуна настави (а све су прилике)? Студенти не помињу изборе, опозиција сматра да за њих нема фер услова, док из власти кажу да би нови избори били демократско решење – председник Скупштине (А. Брнабић) чак изјави да су избори потребни јер „опозиција више нема легитимитет“ (ако није лапсус у погледу субјекта, онда је невероватан нонсенс, орвеловски). Дакле, брзи избори а без опозиције, у условима свеопштих протеста, нису ни за озбиљније размишљање. Следећа могућност, нова влада чак попуњена неким другим лицима исте коалиције тешко да не би издубила кризу јер, основано се сумња, владајуће странке изгубише легитимитет (поверење народно, студентско нису ни имале).
Остаје средње политичкоправно решење – „прелазна влада“. Она није нека посебна влада па отуда они који је потражише у Уставу не могаху ни да је нађу. Она је „прелазна“ јер би имала задатак да води државу у краћем, прелазном периоду током којег би створила услове за одржавање поштених избора. По свом саставу морала би бити што више политички неутрална или уједначена, било да је чине, на пример, по трећина министара из власти, опозиције и нестраначких личности (можда студената); да је чине само стручњаци (нестраначки министри); да је творе паритетно власт и опозиција или да се смисли нека друга компромисна комбинација. И „прелазна влада“ би била изабрана по Уставној процедури у Скупштини, што значи да јој мора претходити политички па и шири, друштвени, договор.
Четврто могуће исходиште наше данашњице најрадије не бисмо ни помињали не само зато што није по Уставу – пуч, јер ако се деси не зна се шта носи нови дан, нити час.
