Просторни план и девастација
У антологијској песми „Литијум“, фронтмен и гитариста култне гранџ групе Нирвана Курт Кобејн пева о човеку који се окренуо литијуму и религији „као последњем уточишту да би остао жив“, будући да након смрти девојке жели да изврши самоубиство. У истоименој песми, певачица и клавијатуриста америчког рок бенда Еванесенс Ејми Ли пева о литијуму „као метафори о обамрлости и срећи“, потом додаје: „описивање среће је литијум, то је као да кажете ’то је укоченост’“. Поред намене за производњу аутомобилских батерија, литијум се преписује за лечење биполарних поремећаја и депресије, а познато је да његови ефекти стабилизације расположења смањују ризик од самоубиства код пацијената. Корелацију између аналгетских моћи литијума и религије потврдио је Курт, називајући их „финим седативом за масе“. Литијум је најлакши међу металима, има велику реактивност и запаљивост због чега се мора чувати у вакууму, инертној атмосфери или течности. Реагује са влагом на кожи стварајући опекотине, а бројна његова једињења, за разлику од аналогних једињења натријума и калијума, сматрају се веома опасним по здравље.
Србију однедавно потреса психоза, врста колективног лудила – такозвана литијумска грозница. Иако је 2022, након вишемесечних еколошких протеста, Влада стопирала најављени пројекат „Јадар“ – који би требало да Србију „вине у економска небеса“ – укинувши просторни план Лознице чији је циљ развој рудника литијума, као и све дозволе и уредбе у вези са компанијом Рио Тинто носиоца копања и прераде литијума у Србији, 16. јула ове године усвојила је нову уредбу и дозволила наставак пројекта развоја рудника литијума у долини Јадра. Тиме је дато зелено светло злогласном Рио Тинту да настави претходно забрањени пројекат. Одмах по објави ове вести, велики број грађана у градовима Србије изашао је на уличне протесте, а истовремено власт се чудновато упустила у невиђену медијску кампању лобирајући за интересе стране компаније. Као никада до сада, Србија се поделила по питању просторног планирања и екологије. Иако поједини економисти указују да ће овај, највећи рудник у Србији, допринети повећању БДП-а за 1%, они трезвенији указују да је износ неправедно мале рудне ренте од 5% годишње вредности производње литијума, у претпостављеном износу 31 милион евра, на нивоу статистичке грешке. Међутим, забрињава студија утицаја на животну средину наручиоца самог Рио Тинта, која је својевремено „процурела“ од стране Ројтерса, где је истакнуто да ће пројекат проузроковати „ненадокнадиву штету живој средини“, са закључком да не би требало да се настави. Али, каква су досадашња искуства рударења литијума у свету?
Глобално заговарање чисте енергије у чијем се фокусу налази све већа потражња за литијумом, створило је узнемирујућу стварност у многим земљама. Прелазак на литијум-јонске батерије означава корак ка одрживости, али не долази без трошкова. Иако поздрављамо жеље ка зеленијој будућности, важно је признати изазове који су повезани са производњом нових решења за чисту енергију. Еколошки утицаји рударења литијума су јасни и далекосежни. Огромне количине слатке воде, класификоване као драгоцени ресурс, преусмеравају се за операције ископавања литијума, што оставља локалне заједнице без ње. Сумпорна киселина и натријум хидроксид који се користе за екстракцију литијума продиру у земљиште и воду, трују екосистеме и угрожавају живе врсте. Крчење шума, уништавање станишта и загађење воде додатно погоршавају еколошке последице. Деликатна равнотежа природе је нарушена, што оставља дуготрајна оштећења за чије лечење су потребне и стотине година. Угљен диоксид и друге емисије стаклене баште које долазе са процесом ископавања литијума, екстракције и укупне производње, гори су за климу од производње возила на фосилна горива. Студија Волстрит журнала из 2019. открила је да чак 40 процената укупног утицаја на климу узрокованог производњом литијум-јонских батерија долази од самог процеса рударења, што је податак који се скрива од очију јавности. По уходаној шеми, рударски гиганти се „обавезују“ да ће консултовати „стручњаке“ и локалне заједнице о ископавању литијума на њиховој земљи како би показали да је оно еколошки прихватљиво, међутим, не постоји случај да су прихватали захтеве истих, посебно оне да се профит усмерава према њиховим потребама.
Иако су рудници литијума означени као „одрживи“ део еко-система, они то нису, јер уништавају једну географску зону да би задовољили потребе друге. Пораст потражње за литијумом подстиче друштвене сукобе, одражавајући суморни историјски образац зеленог империјализма у којем се аутохтони народи исељавају са земље својих предака, а она пустоши у име вађења ресурса, уз цинично образложење да се оно врши управо из разлога да „становништво не би напуштало своје домове“. Динамика моћи је јасна: рударске компаније вођене економским интересима имају значајну снагу и утицај, док аутохтоне заједнице немају ресурсе ни правну подршку да заштите своја права. Ово стање по правилу иде у прилог настављању експлоатације и маргинализовању ових заједница.
Наслов и опрема: Стање ствари
Извор: Слободан Малдини/Фејсбук
