Srbija nažalost nije uređeno društvo. Ona je karavansaraj čoveka, koji se predstavlja domaćoj i stranoj javnosti kao srpski Ataturk, iako to nije. Ali psi laju, karavani idu, a karavansaraj radi
Jedna od najčešće spominjanih ličnosti u Srbiji svakako je predsednik Aleksandar Vučić. Njegov uspon na političkoj sceni u poslednjih deset godina vezuje se za njegov dolazak na čelo Srpske napredne stranke posle izbora 2012. godine. Od 2012. do 2014. bio je prvi potpredsednik vlade. To je ujedno prelazni period, kada je učvršćivao svoj položaj unutar SNS-a i Vlade. Početkom 2014. se proslavio po helikopterskom desantu na Feketić. Tamo je od snežnih smetova „bez ičije pomoći“ spasio albanskog maloletnika. Već tada je postalo jasno da ovaj čovek ne namerava da ostane u zakonskim okvirima. Naredne godine su samo potvrdile najgore prognoze. Padale su institucije, jedna za drugom. Prestale su da budu servisi građana i počele da funkcionišu kao sigurna utočišta za Vučića i ljude iz njegovog kruga.
Godine 2014. Vučić je i zvanično postao predsednik Vlade. Na toj poziciji se zadržao do 2017. godine, kada je izabran za predsednika. Za razliku od svog prethodnika Tomislava Nikolića nije odstupio sa čela svoje stranke. To se dogodilo tek maja 2023, više od godinu dana od osvajanja drugog predsedničkog mandata. Ukratko, sav njegov politički rad ostaće zapamćen i upisan u knjigama po ogromnom publicitetu kojim je on (rad) bio propraćen. Povodi za samopromociju čini se da nisu birani. Spektar je šarolik. Uglavnom preovlađuju bizarni povodi, mada ima i onih koji su poprimili razmere opštenacionalne stvari, koja zahteva hitno zasedanje Vlade i obraćanje naciji. Zajedničko svim tim momentima je obavezna nota senzacionalizma i dramatizma.
Buduće generacije istoričara neće imati poteškoća u izučavanju lika i dela Aleksandra Vučića, jer je čovek ostavio iza sebe veliki trag. Sigurno ne postoji osoba u Srbiji i regionu koja je ostvarila toliki broj televizijskih nastupa kao Vučić. Neki analitičari s pravom se pitaju: kad taj čovek stigne da obavlja svoje poslove zbog kojega su ga građani izabrali? Međutim, Vučić je čovek bez ikakvih skrupula. Otuda i nema potrebu da se ikome pravda. On ima samo potrebu da deli lekcije svima kao kakav staromodni učitelj đacima. Zapravo, u tome i najviše uživa. Možda to objašnjava zašto je upisao školu za trenera. Osim toga, on je opterećen stvarima koje možda ne dolikuju jednom političaru u demokratskom društvu. Njemu je mnogo stalo do toga kako će ga se sećati naredna pokoljenja. Drugim rečima, on želi da sebi zacementira ugledno mesto u istoriji, makar i po cenu da potpuno satre svoje političke protivnike. Upravo to je predmet ovog pisanja.
Vučićeva težnja da uđe u istoriju kao veliki lider košta Srbiju i njeno društvo mnogo više od sunovrata političkog sistema i slabljenja međunarodnog položaja. Vučić je doveo mnoge stvari do tačke iza koje nema povratka. Drugim rečima, Vučić je sadašnjicu pretvorio u noćnu moru, horor, a budućnost – uništio. Za saniranje štete koju je napravio biće potrebne generacije i generacije. Naime, u štetu ulaze ne samo dela, ili bolje rečeno nedela, nego i negativna selekcija kadrova. Pod Vučićem su avanzovali ljudi bez struke i znanja na štetu onih sa svim potrebnim kompetencijama. Biće potrebno neko vreme pre nego što se narod ponovo navikne na norme, koje je Vučić uništio radi mobilizacije svojih kadrova. U međuvremenu, negativne posledice Vučićeve kadrovske politike osećaće se i godinama nakon njegovog pada. Najmanje do kraja prve polovine 21. veka. Vučić – koji sebe zamišlja kao oca nacije – zaista jeste otac jedne Srbije, pune anomalija, koja se s pravom može nazvati njegov privatni karavansaraj. U takvoj Srbiji dobrodošli su stari neprijatelji srpskog naroda i svi oni koji žele da ga iskoriste. Naravno, u isto vreme, on je očuh onoj normalnoj Srbiji, koja samo želi poštovanje zakona i pravo na život.
Majstori za keteringe, keramičari, konobari i drugi stručnjaci za dekoraciju kupatila i predsoblja postali su gospodari istine i laži, života i smrti. Pitaju se u Srbiji za sve i sva. Najviše za ono za šta nemaju nikakve stručne kompetencije. Ništa ih ne može odvratiti od tog destruktivnog ponašanja. To se ne može postići ni milom ni silom. Oni jednostavno uživaju u svojoj moći kao niko pre i (nadamo se) posle njih. To i nije državnička politika, jer u središtu njihovog političkog rada nije država, nego njihov lični ćar. Tako se upravlja jednim karavansarajom, a ne državom. Vučić, koji voli da se poredi sa velikim istorijskim ličnostima, daleko je od Kemala Ataturka, koji je modernizao Tursku, izveo je iz srednjeg veka u moderno doba. Ataturkova Turska je bila oligarhija bivših osmanskih oficira, koji su imali neke škole, neko iskustvo, neke zasluge. Vučić nema ništa od toga što je imao Mustafa Kemal paša, pre nego što je postao Ataturk (otac Turaka). U ratovima je učestvovao iz pozadine, raspaljujući strasti. Ni kao ministar informisanja nije imao veća ostvarenja. Proganjao je svoje neistomišljenike.
Povrh svega, Vučić je korumpirao Vojsku. Srbi su se relativno brzo pomirili sa činjenicom da im je sudstvo – uništeno. Međutim, vojska, koja je uvek kroz vekove bila ponos i dika Srba, privatizovana je u poslednjih deset godina. Sada to više i nije narodna vojska, koja služi svom narodu, nego privatna armija porodice Vučić i njegovih poslušnika. Ta vojska možda ima najsavremenije naoružanje, uključujući turske dronove samoubice (barjaktare), ali nema vojnički duh nego – cirkuski, takmičarski. Vojnici su više dobro uvežbane akrobate i fešn modeli, nego oružane snage. Oni kao da su trenirani za sve češće sajmove, izložbe, parade i javne vežbe –služe više publicitetu vrhovnog komandanta, nego ulozi, koja im je propisana ustavom i zakonom. Nažalost, narod, čiji se standard srozao, nalazi u takvim prizorima zadovoljstvo. i tako podstiče vladara da koristi vojsku kao svoju cirkusnu trupu.
Čak ni kralj Aleksandar Karađorđević, koji je završio vojne škole u Rusiji, nije toliko svojatao vojsku u vreme diktature 1929-1934, koliko njegov neslavan imenjak. Srpska vojska je i u jugoslovenskom ruhu bila svetinja u koju se ne dira. Vučić, kome ništa nije sveto, osim vlastitog rejtinga, pretvorio je vojsku u svoju prćiju. Zato u ministarstvo odbrane pa i u samu vojsku dovodi lica, koja nemaju nikakve kompetencija. Ovi ljudi sa vrhovnim komandantom čine zapravo glavni štab Vojske Srbije. Oni donose sve najvažnije odluke u vezi sa vojskom. Oni služe zapravo za to da drže vojsku pod kontrolom da slučajno ne stane na stranu naroda. Koliko će pravi vojnici trpeti tiraniju kojekakvih neostvarenih NBA košarkaša, pravnika i drugih birokrata, to samo oni znaju.
Srbija nije Srbistan kako neki kažu. Srbistan je samo turski naziv za Srbiju. Nema negativnu konotaciju. Stan znači država, a država znači uređeno društvo. Srbija to, nažalost, nije. Ona je karavansaraj čoveka, koji se predstavlja domaćoj i stranoj javnosti kao srpski Ataturk, iako to nije. Ali psi laju, karavani idu, a karavansaraj radi i sve to uz prećutnu saglasnost naroda i vojske.
Izvor: stanjestvari.com
