Пише: Слободан Шоја
Током данашњег информативног програма Н1 за БиХ из Книна се јавио новинар загребачког Н1 Иван Хрстић. Требао нас је обавијестити о сутрашњој прослави годишњице Олује у Книну, ваљда онако како то раде сви новинари. Хрстић, међутим, није био новинар, он је говорио као политичар, као члан десног крила ХДЗ. Његово извјештавање било је примјер зашто је новинарство Н1 горе од новинарства са јавних сервиса. Од Н1 се очекује да по дефиницији буде боље, али није. И зато је горе.
„Хрватска се у Олуји ослободила давитељског загрљаја који је гушио Хрватску пет година и Хрватска је коначно могла продисати као остале еуропске нације и кренути путем развоја“, вели политичар а не новинар Хрстић и додаје „Памтимо да је то био дан који је ослободио Хрватску, али је исто тако хрватска војска ускоро дошла пред сама врата Бањалуке, гдје је на концу ипак била заустављена црвеним свјетлом из Вашингтона и других центара моћи. Нажалост у том тренутку је очито међународна заједница просудила да је ипак склонија подјели БиХ што је на концу и обављено а хрватска војска се вратила откуда је дошла“.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Новинари ваљда не би смјели користити ријеч „нажалост“ кад износе неки став. Они морају бити неутрални. Мада ова оцјена да су велике силе свјесно подијелиле БиХ није незанимљива! Колико је Хрстић равнодушан према несрећницима који су избјегли види се кад каже да Хрватска не би смјела дан Олује претворити у дан жалости већ у дан весеља. А у сљедећој реченици је изједначио српске и хрватске жртве: „Хрватска неће обраћати много пажње на оне који би жељели скренути пажњу на жртве које су се догодиле, на невине жртве српског и хрватског живља које су се догодиле у данима послије Олује.“ Жртве се по Хрстићу догађају! Своје „неутрално“ јављање и извјештавање завршио је патетично: „Битно је да ће изнад Книна летјети хрватски пилоти у хрватским зракопловима који гарантирају будућност слободне Хрватске у десетљећима и стољећима који долазе.“
Нека невидљива болест влада Хрватском, болест потпуног сљепила над несрећом других, болест која туђу несрећу претвара у властиту срећу. Мора ли се баш играти и пјевати у тренуцима кад минимална емпатија и туга због четврт милиона унесрећених људи тражи нешто више одмјерености? Не знам кад ће се појавити неко политичко водство у Хрватској које ће обиљежавање Олује претворити у један достојан догађај који неће никог повриједити и који ће одмјереним ријечима само казати истину.
Тако је то код нас свих. Свако обиљежавање се претвара у породично весеље или у породичну жалопојку гдје је најважније прозвати и окривити мрског непријатеља и поручити да ћерање предстоји. Свака свечаност је позив на освету. Ријечи емпатија и достојанство не постоје више у нашим главама и навикама.
Требају нам достојанствена обиљежавања разних годишњица. У посљедње три деценије нисмо доживјели нити једно на цијелом простору Југославије. Требају нам обиљежавања која ће постати важна лекција из историје и опомена, а не позив у рат. Таква дешавања могу припремити само људи мира и широких видика. Данашњи то нису.
Извор: Фејсбук/ Слободан Шоја
