Није често било бележено током дуге историје ликовне уметности да сликара или вајара за живота толико воли публика, а признаје критика. Прави учитељи, прави избори, оштроумност, марљивост и дуговечност учинили су да овај сликар рођен под срећном звездом проживи свој век од свих дубоко цењен. Са 14 година имао је прву наруџбину, са 29 постао члан Српске краљевске академије, освојио је бројне награде, пропутовао је Европу, Азију, Африку и Америку, био окружен лепотом и на својим платнима је славио Павле Јовановић рођен је 16. јуна 1859. године у Вршцу, граду у који су се његови преци населили са Косова током Велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. Био је прво дете Стевана Јовановића и Ернестине, рођене Деот, младе жене француског порекла.
Брачни пар Јовановић поред Павла имао је још двојицу синова. Нажалост, када је њиховом првенцу било тек седам година, Ернестина је у 28. години живота после краће болести преминула. Павлов отац убрзо је довео Марију ди Понти, своју другу жену и са њом још више проширио породицу, дарујући Паји још браће и сестру.
Стеван Јовановић био је фотограф и вешт цртач, па је од малих ногу Паја био усмерен на ликовни израз. Био је свој први учитељ. Учио је да црта копирајући црквене слике, што му је и отворило врата за улаз у свет уметности. Прву наруџбину добио је 1874. од вршачке цркве за израду цртежа икона. Имао је само 14 година. После значајних похвала за свој рад, даровити дечак наставља ликовно школовање код професора Махолца. Наиме, иако је био довољно талентован и већ у раном узрасту довољно вешт да би постао ученик бечке сликарске Академије, био је сувише млад, те је морао да сачека још коју годину. За то време, вредно је учио и постао професоров омиљени ђак. Четири године касније, 1877, уписује Академију у Бечу. Било је то остварење сна сваког младог уметника, посебно младића који је у велики град дошао из европске провинције. У својим мемоарима написао је: „Бечка Академија уметности је без сумње од свих уметничких школа најлепша и најбогатија у свету.“
Јовановић вредно ради и истражује особености живота на Балкану. Путује и слика. За платно „Рањени Црногорац“ добија награду и царску стипендију за наставак школовања, што је веома значило будући да је од оца добијао недовољно новца. Ово признање и финансијска помоћ дали су ветар у леђа младом сликару. Тако већ следеће године поново у Бечу осваја за слике „Гуслар“ и „Учи деда свог унука“ награду и царску стипендију.
Од свог професора је, још док је био студент, био препоручен галеристи Томасу Валису. Он је са Пајом склопио уговор и тако је економска ситуација уметника била осигурана. За Валиса је сликао сцене са Балкана, бавећи се историјом, културом, накитом, одећом, оружјем овог региона, преносећи његов дух. Црна Гора, Херцеговина и остали делови Балкана давали су Паји призоре и ликове који су му подгревали инспирацију. Уговор склопљен између галеристе који је подржавао младе уметнике уколико би у њима видео потенцијал подразумевао је да сликари слободно сами могу да одређују цену радова, али да не излажу дела на другим местима. Јовановић је сликао оно што је у Европи сматрано егзотиком, те није морао да се отисне даље од наших земаља како би приказао људе и сцене, Европљанима стране и занимљиве. Ипак, великог трагаоца за новим призорима није задржало место, отискује се на путовања по европским метрополама, али и по удаљеним дестинацијама као што су Мароко и Египат. Године 1883. напушта Беч и настањује се у Лондону, а затим у Минхену, па у Паризу. Онда се поново враћа у Беч.
Са тек навршених 26 година постаје дописни члан Српског ученог друштва, а четири године касније и редован члан Српске краљевске академије. Временом, наш сликар из малог Вршца постаје познат и тражен, осваја срца уметнички наклоњене аристократије, слика поред жанр сцена, историјске сцене и портрете. Важну тему сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем као наруџбину патријарха Георгија Бранковића добија да обради 1895. године. Овај мотив насликао је у више верзија због приговора патријарха на композицију и приказане ликове.
И после Велике сеобе Срба наставља да слика историјске композиције. За слику „Крунисање цара Душана“ на светској изложби у Паризу добија златну медаљу 1900. године. Такође, наставља и са портретисањем знаменитих личности. На двору црногорског краља Николе слика, поред владара, принцезу Милицу и престолонаследника Данила. Урадио је портрете краља Александра и краљице Марије, цара Фрање Јосифа, баронице Ерлангер, госпође Штраус, Софије Дунђерски и бројних других важних личности аристократије и лепих даме Европе. У временима која су носила велике друштвене промене, четкица Паје Јовановића остала је једнако тражена. У другој половини XX века она ће овековечити лик Јосипа Броза Тита. Дане Првог светског рата, сликар проводи у Женеви, а непосредно пред крај рата жени се младом Хермином Муни Даубер, ћерком настојника зграде у којој је сликар имао атеље. Муни је била преко три деценије млађа од уметника и пре него што се међу њима родила љубав, ова елегантна и префињена дама била му је модел, па можемо да је видимо на бројним Јовановићевим платнима.
У Београд сликар долази одазивајући се на позив краља Петра И. Остаје кратко, али се у престоницу враћа и одмах након Великог рата он слика портрете породице Карађорђевић. Београд поново постаје његов дом пред Други светски рат. Са својом супругом тада је дошао и остао пуних једанаест година, кад је напустио српску престоницу и вратио се у Беч.
Ратне године проведене у Београду ни за кога нису биле лаке. Тако ни за брачни пар Јовановић. Стан у коме су живели био је у згради сликаревог пријатеља Ђорђа Роша у Бирчаниновој улици. Рош је уметнику дао да изабере било који стан и Јовановићи су се уселили у један невелик у приземљу. Код свог пријатеља и станодавца Паја и Муни неретко су ишли на ручак, што је у данима ратне оскудице било драгоцено.
По окончању рата, Муни је отишла у Беч да провери стање њихове имовине. Атеље је био проваљен и ствари су биле покрадене. На срећу, нису све слике биле однесене. Иако је 1949. на молбе своје супруге отишао у Беч, који је нудио раскош и где је културни живот буктао, Павле је чезнуо за Београдом и планирао повратак у град на ушћу две моћне реке. Такође, чезнуо је и за сликањем јер је старећи губио вид, најважнији инструмент једног сликара. Последња слика коју је потписао уметник приказивала је прелепу Муни са букетом свеже убраних ружа. Павле Јовановић преминуо је у Бечу 30. новембра 1957. године. Посмртни остаци нашег великог сликара пренесени су у Београд. Следећи жељу уметника, Муни је све Пајине слике оставила тестаментом Музеју града Београда. За живота, овај вредни уметник насликао је више од 1.100 слика.
Први женски акт
Слика „Акт пред огледалом“ настала је 1896. године. За сто година, приказана је тек три пута. Лепа дама која је сликару позирала била је Берта, његова минхенска љубав. То је први женски акт који је Јовановић насликао и јасно открива његову опчињеност моделом.
Темељне припреме
За рад на својим сликама, Паја се врло темељно припремао. Ишао је на терен, изучавао историју, проучавао одећу, оружје и грбове, као и ликове на српским фрескама у црквама и манастирима. На његовим историјским платнима поред реконструисаних аутентичних ликова, нашли су се и људи из његовог живота. На слици „Крунисање цара Душана“, лик царице Јелене урађен је према лику девојке у коју је као млад био заљубљен, а као један од јунака групне композиције на платну се нашао и он сам.
Француско одликовање
Године 1899. Паја Јовановић добија одликовање француске владе. Небројено много медаља, златних и сребрних, током живота овај сликар је добио у великим сликарским центрима, од Беча, преко Париза, Салцбурга до Буенос Ајреса и Сент Луиса.
Муза и вечни модел
Јовановић је био изузетно посвећен својој младој супрузи. Веома се трудио око њеног образовања, похађала је часове страних језика, тениса и јахања. Муни је била сликарево надахнуће, његова муза и заувек модел.
Нина Савчић
Извор: Нова Економија
