Пише: Славица Илинчић
Да су човјекови избори посљедица његовог карактера, схватила сам много прије него што сам први пут чула Џонија Штулића како пјева да је укус карактер, а карактер судбина.
Била сам још у основној школи кад је рок група „Рибља чорба“ објавила „Мртву природу“, албум који је достигао такву популарност да су, вјерујем, били изненађени и сами чланови бенда. И данас чувамо ЛП с кокошјим ногама које вире из поломљеног јајета, плочу коју сам, као драгоцјену успомену, поклонила својој ћерки Василиси за 20. рођендан. А плоча не иде без грамофона, па је и њега добила, али некако као колатерални дар. Главна је била плоча.
Елем, још од тих дјетињих дана и првих музичких искустава, из мноштва бендова (Бијело дугме, Хаустор, Филм, Леб и сол, Смак, Ватрени пољубац, Парни ваљак, Атомско склониште, Дивље јагоде), издвојила се и у мој живот на главна врата уселила Рибља чорба. Постала је вјерни пратилац мог одрастања и сазријевања, мада сам и ја њу пратила колико сам могла, макар на концертима.
Искреност, духовна снага, љубав, побуна, унијеле су у мој доживљај гласа и појаве Боре Ђорђевића потребу да се и ја јавно и без компромиса борим за оно што сматрам исправним. Иако је то у по четку, нормално, било само неко тинејџерско кочоперење, обликовало је, боље рећи доградило мој карактер и временом од мене направило прилично чврсту и борбену особу.
Мојој срећи није било краја када сам, деценијама касније, успјела да обезбиједим Борино гостовање у Библиотеци „Радосав Љумовић“. Било је то 15.јуна 2024.године, пар мјесеци прије његове смрти. Дан прије тога Чорба је имала концерт у Никшићу. Наравно да то нисам могла пропустити.
Видјела сам да је болестан. Споро је ходао, није се без помоћи могао попети на бину, почео је концерт сједјећи, било му је тешко да стоји. Али, кад је запјевао, кад су прве ријечи излетјеле из његових слабашних плућа – био је онај стари Бора! Ништа није могло побиједити његов глас, никаква болест, ни умор, ни године! И то су, на исти начин као ја, разумјеле хиљаде људи на концерту. Није био поздрављен аплаузом, слаба је то ријеч за оно што су те ноћи Никшићани поклонили Бори. Биле су то овације, повезаност њега и публике није била само уобичајено концертна, била је много више од тога. Испоставиће се, судбинска.
Сјутрадан, 15.јуна, Бора је читао своје пјесме подгоричкој публици у нашој библиотеци, одговарао на питања, причао анегдоте, с бескрајним стрпљењем се фотографисао са свима који су то жељели, потписивао плоче, књиге, нотесе…
Имала сам за мене драгоцјену прилику да разговарам с њим након програма. Толико благости, скромности, разумијевања, топлине, толико милог осмијеха и одмјерених ријечи! Борин питоми поглед обухватао је сву просторију, доброта се ширила као невидљиви вео и нико на њу није могао остати имун. Људе око себе је, једноставно, чинио бољима. Има таквих појединаца, ријетки су, али их има. Бора је, засигурно, један од њих. Поред осталог, зато му ни смрт није могла ништа. Уосталом, смрти нема, има само сеоба.
Извор: Културно-умјетнички лист КУЛ
