Кад иза себе имаш силу неког од свјетских моћника можеш да палиш и жариш свијетом, да свакодневно убијаш цивиле и смењујеш легално изабране власти. То се онда све зове – демократија. А када си сам, без подршке истих тих сила, онда не можеш ни крсну славу прославити а да ти се то не рачуна као геноцид, неуставност или кршење норми.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Али, такав је свијет одувјек.
Ове године званичници из Црне Горе су се научили памети па пошто им је политичка агенда управо сарадња са силама Запада, неће се појавити на слави у Бања Луци. Неко из јасних принципа, а неко – као Андрија Мандић – због сопствене породичне славе. За Андрију би најбоље било да слави сваки дан. Ем му то приличи као Србину, ем би тиме смањио опсег потенцијалних грешака – каква је она ономад на бини поред Вучића.
Вучић ће можда и поћи на ту славу, или послати Ану Брнабић. Али то не значи да је он већи Србин од Андрије, него је то само знак да је нешто крупније обећао Западу (нешто из опуса недавног признавања косовских таблица) па ће му 9. јануара прогледати кроз прсте.
А како се не ради само о слави него о дану, о празнику ове регије, или федералне јединице (држава – није, али није просто ни географска област) поставља се питање како један политички ентитет који је међународно (Дејтонским уговором) признат, – не може да има свој дан, успомену на оснивање? Друго питање је како на ту међународно-политичку нејасноћу реагују наши политичари? Мудро или једноумно, питање је сад.
До читања у сљедећем броју…

