Imamo pravnu situaciju koja nema svoj uporednik bilo gde u zemljama parlamentarne demokratije, a čak ni u čistim predsedničkim sistemima. Bio bi prvorazredni skandal da sad predsednik SAD Bajden, pošto izvesno njegova Demokratska stranka gubi od Republikanaca većinu u Predstavničkom domu, kao i u Senatu, Kongresa SAD, raspusti kompletan Kongres samo zato što vidi da gubi većinu.
U SAD kada predsednik ne izda Ukaz u datom roku, to jest, stavi suspenzivni veto, u SAD Kongres u oba doma (Senatu i Predstavničkom domu) uvek mora postići 2/3. Amarički pravni sistem je inter alia i zbog toga poznat kao čist predsednički, a naš to nije.
Neko je pogrešno uzeo da je Ukaz meritoran akt iako se zna da nije.
Dodatno, Vlada u tehničkom mandatu tj. kojoj je izglasano nepoverenje prema čl. 110 st. 3 Ustava izrekom kaže: Vlada kojoj je prestao mandat nema pravo da raspusti Skupštinu.
Ukaz predsednika Crne Gore je uslovljen eksplicitno Odlukom Vlade, a bez te Odluke Vlade potpuno je pravno deplasiran. Da je to tačno kaže st. 1 čl. 110 gde piše da Vladi prestaje mandat: “Ako Vlada izgubi poverenje.” To jasno znači da u ovom sadašnjem kontekstu jedino Skupština, tj. najmanje 41 poslanika Skupštine Crne Gore ima vlast da donese Odluka o raspuštanju, u pravnoj teoriji kako se naziva i poznato kao samoraspuštanje.
Zato ne postoji nikakva pravna mogućnost polemisanja oko tog da je kontekstualno a s obzirom da je Vlada van mandata i da tim predsednik Crne Gore nema šta tim Ukazom promulgisati postoji samo 1 i to isključivi titular prava na raspuštanje Skupštine, a to je većina tj. 41 poslanik po čl. 91 st. 2 Ustava.
Ukoliko uslede neustavni akti predsednika Crne Gore i time se stvori stanje koje ugrožava ustavni poredak, Skupština po čl. 133 st. 1 tač. 4 a u vezi člana 91 st. 2 Ustava je dužna da uvede vanredno stanje kako bi se tim stabilizovao ustavni poredak.
Dakle, postoji jasan i nesporan ustavni mehanizam za rešenje konkretne pravne situacije ili će PCG ispoštovati odluku 41 poslanika izabranih 30. 8. 2020. i dati mandat M. Lekiću sve to saglasno izvornoj volji građanina kao jedinog titulara suvereniteta ili ako se nastavi dosadašnja nekooperativnost i ozbiljni ugrožavanje ustavnog poretka Crne Gore, potpuno i legitimno i potpuno legalno odlukom istih tih 41 poslanika a saglasno čl. 91 st.2 u vezi čl. 133 st.1 tač.4 uvesti vanredno stanje u cilju stabilizacije ustavnog poretka CG koji jeste ozbiljno doveden u pitanje, što je ustavna dužnost Skupštine.
Imamo pravnu situaciju koja nema svoj uporednik bilo gde u zemljama parlamentarne demokratije, a čak ni u čistim predsedničkim sistemima. Bio bi prvorazredni skandal da sad predsednik SAD Bajden, pošto izvesno njegova Demokratska stranka gubi od Republikanaca većinu u Predstavničkom domu, kao i u Senatu, Kongresa SAD, raspusti kompletan Kongres samo zato što vidi da gubi većinu. A u našem pravnom sistemu koji nije predsednički, svedoci smo da predsednik Crne Gore ogorčen zbog gubitka većine u Skupštini Crne Gore hoće da je raspusti samo zato što više nema – svoju većinu.
Zato je nužno po odbijanju njegovog predloga za skraćenje mandata Skupštine na sednici od 30. septembra 2022. – ili će Đukanović dati investituru mandataru Miodragu Lekiću ili će biti suočen sa uvođenjem vanrednog stanja kako je to jasno opisano po samom slovu i svim propozicijama važećeg Ustava Crne Gore. Predsednik je ušao u zonu moralne argumentacije i nekakvo običajno pravo što je karakteristika predustavnih država i što se po nepisanom pravilu vraća kao – bumerang.
Zaključio bih time da je potpuno jasno da je prema izloženome jedini centar odlučivanja i o skraćenju jednako i raspuštanju Skupštine Crne Gore iskljičivo skupštinska većina, tj. najmanje 41 poslanik koji naposletku imaju čak i pravnu moć i kompletne prerogative prema čl. 91 Ustava da donesu odgovarajuću odluku kojom bi se omogućila neophodna afirmacija svih demokratskih načela i time vladavina prava. Ergo, potrebno je sve namerne i one “slučajne nejasnoće” skloniti i izreći ono što Ustav predviđa: Skupština ima poslednju reč.
Advokat Vladan S. Bojić
