Домаће правосуђе улази у нову фазу доказивања кривичних дјела – ону у којој дигитални траг постаје једнако важан као свједок и материјални доказ. Судови у Црној Гори већ почињу да прихватају комуникацију са криптоване апликације Скај ЕЦЦ као релевантан доказни материјал. То је сасвим ново поглавље у борби против организованог криминала. Како сматрају правници, Скај ЕЦЦ с правом се може очекивати као један од кључних елемената предстојећих судских процеса.
Према ријечима адвоката Далибора Каварића тачно је да су у нашем правном систему, углавном пред првостепеним судовима и углавном уз помоћ других доказа и неправоснажно, донијете прве пресуде у којима су докази у виду кодификованих-заштићених сервера, а између осталих и „Скај Ецц“ апликацији, прихваћени као „Законит доказ“.
„Припадам оној групи бранилаца која је више пута у поступцима и у медијима изрекла правни став и мишљење да се ради о обавјештајно-оперативном податку који не треба потцијенити као извор информација до нивоа сумње потребног за предузимање законитих процесних радњи и мјера у правцу евентуалног отварања истраге, али да Скај ЕЦЦ сам по себи и то прије свега према начину прибављања овога материјала, не само по националним него и по међународним кривично-процесним правилима, не представља законит доказ и да се као такав, сам по себи, без других, несумњиво законитих доказа, не може користити као доказ у прилогу кривице одређеног отпуженог. Односно, сматрам, да у крајњем ‘Скај’ неће бити валидан доказ у судским поступцима“, оцјењује Каварић.
Подсјећа, да против одлука-пресуда судова у другом степену постоји могућност изјављивања Уставне жалбе, Уставном суду Црне Горе као и међународним судовима, прије свега Европском суду за људска права у Стразбуру.
„То говори да ово питање није правно заокружено ни на међународном ни на домаћем нивоу. Посебно имајући у виду да се пред међународним судовима по представкама против одлука других држава које имају за предмет ово питање, па ће се у коначном ово питање дефинисати пред међународним судским инстанцама које имају надлежности и капацитета да дефинишу, објасне и перфектуирају ово правно питање, када ће оно бити препоручено свим националним законодавствима и правним системима и када оно неће моћи више изазивати контроверзе у тумачењу које сада постоје“, објашњава Каварић.
Његов колега адвокат Милош Вукчевић, каже да је чињеница да су у Црној Гори већ донијете прве пресуде у којима су поруке са Скај апликације прихваћене као доказ, представља важан сигнал у погледу правца у којем се судска пракса креће.
„Међутим, то само по себи не значи да ће Скај комуникација ‘несумњиво’ бити валидан доказ у свим предстојећим поступцима. У кривичном праву не постоји аутоматизам у прихватању доказа. Сваки доказ, па и онај прибављен путем Скај апликације, мора бити цијењен у конкретном предмету, у зависности од начина прибављања, поштовања процесних гаранција, права на одбрану, као и могућности да се његова аутентичност и интегритет ефикасно оспоре пред судом“, наглашава Вукчевић.
Додаје да досадашње пресуде указују да судови у одређеним предметима сматрају да су испуњени законски услови за коришћење Скај комуникације, али то не прејудицира исход других поступака, нарочито у ситуацијама гдје одбрана укаже на евентуалне повреде права на приватност, законитост међународне правне помоћи или немогућност унакрсног испитивања извора доказа.
„Стога се може рећи да Скај апликација тренутно има значајну доказну тежину у пракси црногорских судова, али да њена коначна процесна судбина зависи од околности сваког појединачног случаја, као и од даљег развоја судске праксе, укључујући евентуалне одлуке Уставног суда и међународних судских инстанци“, наводи Вукћевић.
У изјави за Портал РТЦГ криминолог Александар Стевановић из Института за криминолошка и социолошка истраживања у Београду истиче да кривичноправно реаговање на криминалитет традиционално носи са собом и низ пријетњи по уставима зајемчена људска права.
„Да ли ће циљ задирања у таква права увијек бити легитиман зависи од низа фактора, а сви они би у основи морали да обезбиједе околности у којима се без пријеке потребе, не задире у права као што су право на приватност и слободу изражавања, али и да се елементи права на правично суђење, што је нарочито важно у кривичном поступку, досљедно поштују. Све ово нарочито важи у случају тежих облика криминалитета (организовани криминалитет, корупција, тероризам), будући да ту неспорно постоји повећана потреба надлежних органа да откривају и спрјечавају таква кривична дјела, која се све чешће врше и припремају на изразито софистициране начине, што по природи ствари захтијева приступ надлежних органа који одступа од класичних и устајених начина поступања. Усљед тога се лако може поставити питање легалног и легитимног поступања“, наглашава Стевановић.
Дигитализација је, истиче, одавно овладала и међу припадницима криминалног миљеа и масовно коришћење криптованих порука, тј. начина за комуницирање није ништа друго до резултат једног таквог процеса. Откако је полиција у Француској примијетила да многа безбједносно интересантна лица посједују EncroChat уређаје и да компанија послује са сервера који се налазе у Француској и када је отворила случај пред Еуројуст-ом у априлу 2020. године, питање могућности коришћења информација прибављених дешифровањем комуникације путем оваквих апликација, постала је један од главних правних и политичких тема.
„Таква је ситуација и у Србији као и у регион, што се види из политичког дискурса и саге која прати суђења у којима се одлучује о примјени тих доказа, посебно због бројних сумњи да се припадници политичког врха помињу у шифрованим комуникацијама што може утицати на покретање кривичних поступака против њих. ЕСЉП за сада није на претерано детаљан начин изјашњавао о овом питању, док је Европски суд правде током 2024. године разматрајући одредбе Директиве 2014/41/ЕУ у случају М.Н. поставио одређене критеријуме за легалну примјену “дешифрованих информација” у домаћим кривичним поступцима, што би могло да буде од значаја за Црну Гору с обзиром на фазу придруживања ЕУ, у којој се налази. Без обзира на постојање јаких, прије свега политичких отпора, чини се да ће “дешифрованих информација” моћи да се легално користе и примењују у кривичним поступцима, о чему говоре И последње пресуде у којима се између осталог разматрало И то питање. За сада је познато да судови настоје да поједина спорна правна питање рјешавају уз позивање на опште принципе и стандард, као и на принципе и правила која важе у поступцима међународне сарадње и помоћи у кривичним стварима“, истиче Стевановић.
Додаје да се ту посебно истиче принцип повјерења међу државама у смислу валидности достављених информација и начина њиховог прибављања. Уз то, судови указују и на то да осуђујуће пресуде нису искључиво засноване на дешифрованим информацијама што је негдје и на трагу става ЕСЉП о овом питању у смислу оцјене евентуалне повреде члана 6. Конвенције, који је у једном случају вођеном против Турске закључио да чињеница да је окривљени посједовао конкретну апликацију не може бити једини/ексклузивни или претежни доказ, довољан „сам по себи“, за закључак суда да је он самим тим и члан терористичке организације.
„На основу свега, могло би се очекивати да судови наставе са коришћењем дешифрованих информација као доказа у кривичном поступку, сагледавајући сваки конкретни случај понаособ, што се може оцијенити и као становиште које одговара ономе што можемо означити као идеал достизања правде и заштите друштва од криминалитета, али уз вођење рачуна о општим принципима заштите окрвљених у кривичним поступцима, те заштите зајемчених људских права. У сваком случају, неопходна је интервенција у домаћа кривична законодавства, прије свега са циљем осавремењивања и усклађивања са дигиталном реалношћу“, оцјењује Стевановић.
Извор: РТЦГ
