Из дубоке потребе да приче о свом родном граду извуче из вирова дневнополитичких превирања, Манојло Мањо Вукотић објавио је мемоарску прозу „Цетиње камени престо“, која се појавила у издању „Вукотић медије“.
Овај новинарски вук и дугогодишњи главни уредник „Новости“, „Борбе“, „Блица“, „Гласа јавности“, у уводу већ тврди да зна, да „Цетиње нису идентитети и неколико догађаја који јесу обрукали цетињску историју, цетињско достојанство и цетињско поштење“. И нешто потом, додаје:
– Цетиње своје достојанство брани славном историјом, културом, просветом, вером, војевањем, непокорношћу, слободом, независношћу, стваралаштвом…
Аутор који је до сада објавио осам књига, међу којима је и аутобиографија „Оловне речи“, подсећа и шта је престоница Црне Горе кроз пет векова све имала прва, од „Октоиха“, прве ћириличне књиге код Јужних Словена (један њен лист нашао се и на насловној страници овог издања), преко школе, позоришта, читаонице, певачког друштва, болнице, оркестра, пијаце, до политичке странке и фудбалског клуба Ловћен.
Уз евоцирање мириса липа и цетињских киша, отвара Вукотић своју „галерију сновиђења“, сликајћи град кроз његов „дим у дим“ хумор, али и хероје и улице, Његошеву славу и сахрану, атентат на младог књаза Данила, црногорску Орлеанку – Василију, ћерку сердара Јанка Вукотића, писце који су га походили, али и на Цетињу изнедрене непревазиђене сликаре (Лубарда, Милуновић, Дадо Ђурић…).
– Цетиње је камени престо једне државе. Цетиње је споменик историје и свега најбољег људског и стваралачког и ту се ваља помолити слободи, истини и лепоти – тврди Мањо Вукотић.
Извор: novosti.rs
