Релативан успех „грађанске“ опозиције у Србији на протеклим изборима донео је „ђиласовцима“ и искушења.
Није прошло ни пола сата од јучершњег успешног теразијског протеста, а у врху опозиције је настала конфузија. Зашто се и до када прекидају протести? Да ли треба прихватити посланичке мандате у Скупштини Србије?
Док је „национална“, „суверенистичка“, „државотворна“ опозиција торпедовала сама себе још уочи избора, „грађанисти“ су задовољни резултатом блиском ономе који је 2012. постигла „велика“ Демократска странка. Али су се нашли пред искушењем да прихватањем посланичких мандата прихвате и легитимност целог изборног процеса, а тиме и легитимност укупног предаторског политичког система Алфа Вука. Другим речима, да ли да даље делују у сивој зони изван парламента или да прихвате улогу црне овце у Алфа Вуковом театру?
Испоставило се да тај избор лакши него што се очекивало за Ђиласову екипу, а питање је и да ли би страни фактори, званично потенцијални и вероватно већ стварни медијатори око изборне кризе, радо видели бојкот Скупштине, посебно у светлу њиховог косовског пројекта? Док је Бојан Пајтић одмах оценио да „ако прихвате мандате, џабе смо кречили“, Светислав (Владимира) Костић је устврдио да би одбијањем мандата „грађанска опција у Србији извршила самокастрацију“.
За сада изгледа да је на лидере Србије против насиља више деловала Костићева него Пајтићева метафора. Мало је чудно да су потрчали да у овом тренутку смањују себи тактички маневарски простор, док Алфа Вук за медијаторе чврсто чува мамац у виду евентуалног понављања београдских избора. Такође је чудно да су „објективни“ медији на страни уласка у парламент, мада би њихов тржишни интерес био да „фрка“ траје што дуже. Знамо да су тајанствени путеви тржишта у нас, остаје да се поуздамо у оно Десанкино да је и „Србија велика тајна“.
Александар Живковић
