Пише: Синиша Вуковић
Пресољени вицеви, како знамо, ни мачки нису драги, а ни пас их с маслом не би појео. Е, па онда, ево једнога такорећи вица, што ми је недавно, врло ненадано, проклизао низ уста кад сам с пријатељима из сплитскога друштва „Просвјета“ аутобусом из града под Марјаном кренуо на пут за Земун. Економски разлози узрок су с једне стране ноћног путовања, а кретања преко БиХ с друге; јербо, уштеди се и на ноћењу, а, богме, ушпара се и на километражи гдје се вожња дуж окукастих и спорих босанских вилајета не може успоредити с правоцртним и брзим хрватским аутоцестама.
Па онда, значајна уштеда у финанцијама самога пута оштрим зубима озбиљно изгризе и вријеме путовања и у њему удјенуто расположење. Е, да би се јефтинијим начином аутобусом повезали Сплит и Земун, нужно је пријећи чак шест (бројком: 6) граничних пријелаза… Прво треба изићи из Републике Хрватске и ући у Босну и Херцеговину, двије границе; па онда из БиХ опет ући у РХ, четири границе; и, затим наново напустити РХ и крочити у Републику Србију, прешавши пету и шесту граничну црту. Незаспао враг у мени, и, још увијек непробуђени Далматинац из мене, ипак, у шуми седимената ноћних наших искустава с путешествија од Јадрана до Дунава, као утјешну зајебанцију групи је придометнуо виц с маринковићевским невеселим очима клауна: да је било по Анти Павелићу, од Сплита до Земуна не бисмо прошли ни једну једину државну границу…
Лордан Зафрановић: Рат је страшно близу, довољно је само мало да се упали
Није нека утјеха, али ето… Слатко смо се, ипак, насмијали.
Све ово пада ми на памет при размишљању о једном међу најендемичнијим нашим редатељима; нашим редатељима, неслучајно кажем не хотећи икога увриједити можда на силу пришивеном закрпом националне опредијељености, а понајприје и понајкашње не бих хтио учинити то ријетком генију с оком постављеним онамо гдје итко понајмање очекује очи његове ондје и видјети – Лордану Зафрановићу.
Зашто ми је ово пало на памет и проклизало низ уста баш при разматрању у раду и концентрацији на припреми за текст о редатељу Зафрановићу? Ама, Лордан Зафрановић ем је мој Далматинац из најужег духовног завичаја у сплитскоме тијесном архипелагу – ја Брачанин из Селаца он Шолтанин из Маслинице – ем, тај исти Лордан Зафрановић грациозним умјетничким говором из асортимана својега заната израдио је опомињућу филмску скулптуру у трајном материјалу о погибељи крвавог и издајничког, дозлабога срамотног и дозлаврага сотонског усташког режима. Режима зла и пораза људскости, какав хрватска хисториографија не памти.
Ако је Јанко Полић Камов био enfant terrible хрватске књижевности, те да тај статус у домаћој нам глазби припада композитору Силвију Форетићу, а онај ликовни да би се могао накалемити уза опус Димитрија Поповића; е, онда свакако у медију филма идентичан атрибут сасвим природно имамо окачити о филмашки ревер редатеља Лордана Зафрановића. Спортским жаргоном говорећи, тамо гдје нитко неће ни ногом, Лордан ће – главом! Главом, с обзиром дакако…
Премда се испрва школовао за поморца и сликара, овај је шибенски Шолтанин најпослије отишао у Праг, гдје је на славној академији ФАМУ дипломирао филмску режију. Његов ментор Отакар Вавра говорио је како се на академији могла научити метода рада, али да се његов талент одмах видио. (Професор је дуго поживио и умро је у 101. години.) Дотад је у култном Кино клубу Сплит, као аматер, Лордан снимао врло запажене документарце с наглашеним медитеранским колоритом и прожете врло елементарним веризмом. Куриозитет је како је у његовом филму „Недјеља“ (1969.), према сценарију сплитског му професора књижевности и прозаика Живка Јеличића, као глумац судјеловао и касније прослављени режисер Горан Марковић, његов београдски друг из „прашке школе“. Чак ће Ватрославу Мимици асистирати и при снимању филма „Каја, убит ћу те!“ (1967.).
Вративши се са студија Зафрановић ће наставити радити врло успјеле документарце, а након дугометражног филма „Муке по Мати“ (1975.) и сурадње с писцем Мирком Ковачем, потврдит ће се као озбиљан синеаст. Па ће тако доћи и до филма „Окупација у 26 слика“ (1978.). Одавде ће кренути и јаче контроверзе, понајвише због славне „сцене из аутобуса“, гдје се експлицитно приказује усташко крвништво. Принципијелан као аутор, није допустио цензурирање тог призора које му је можда могло донијети и награду Оскар. Али, тко нам брани вјеровати како се и Квентин Тарантино инспирирао гледајући Зафрановићеве филмове…?
Лордан Зафрановић: Рат је страшно близу, довољно је само мало да се упали
Екстремне емоције и радикални, врло енергични пароксизми бит ће Зафрановићево погонско гориво, што ће експлодирати у филму „Пад Италије“ (1981.). Оточки то је амаркорд у којем долазе до изражаја и фолклорни далматински елементи, сакралне еманације у виду службе свете мисе у црквици повише мјеста и процесије уз риву, те свјетовно весеље уз плес на пијаци и берба грожђа у пољу… А онда се том аркадијском и пасторалном угођају супротстављају бруталне слике усташкога и четничкога покоља, убојства свећеника пред црквеним вратима, погубљења партизанке оптужене за шуровање с окупатором и, најзад, стријељање главног партизанског команданта који није био довољно крут према непријатељу и још се заљубио у кћерку буржуја…
Како нисам филмски критичар, него страствени уживалац филмографије што је наста(ја)ла на простору заједничке нам штокавске разумљивости, „Пад Италије“ мој је најдражи Зафрановићев филм. Не пишем повијест југославенске или хрватске филмистике, па се могу окористити публицистичком охолошћу субјективности која ће почивати на амбијенталним сликама отока Шолте, као и на чакавштини која у њему доминира. Натјерао је овдје Зафрановић чакавским језиком говорити и Пољака Daniela Olbrychskog (синкронизирао га је Божидар Бобан), и Босанца Заима Музаферију, и Србе Душана Јанићијевића, Велимира Бату Живојиновића, Снежану Савић и Драгана Максимовића…
Замјерали су Зафрановићу тобоже неприродну интерполацију групе четника у овај филм (који се барком искрцавају на оток ријечима: „непријатног ли камења, богаму!“), уз пријекор како је такав призор крајње немотивиран зарад неимања егзактног хисториографског упоришта. Ама, сâм редатељ накнадно експлицира како је баш та секвенца изведена на темељу дневника једног четника из шибенског залеђа (претпоставља се да је то био дио неке од група у саставу квислинга регрутираних и окупљених око злогласног крволока попа Момчила Ђујића), који је пронађен под насловом „Гусари са плавог Јадрана“. Дакле, призор је утемељен на стварној документарној грађи, и, нашавши начин како мотивирати увлачење четничке чете у филм, Зафрановић је показао разлику између умјетника и бирократа…
Својеврсни триптих ратне тематике у својим играним филмовима закључит ће ремекдјелом „Вечерња звона“ (1986.), према Ковачевом роману „Врата од утробе“. Складатељ Алфи Кабиљо био је вјеран Лорданов аутор глазбе, а овдје је редатељ сурађивао са старим композиторским мештром из партизанских филмова Вељка Булајића – Владимиром Краусом Рајтерићем. Неда Арнерић и Раде Шербеџија одиграт ће своје антологијске роле, а Лордан ће се након домаћих издајника у овом филму позабавити и питањима морала партијских товариша.
Уморан од ратне тематике и изударан од намјерног несхваћања – уза све награде које је био примио! – Зафрановић се враћа властитим почецима и Медитерану, те према роману Вељка Барбиерија у граду Хвару снима романтично-еротски филм „Халоа – Празник курви“ (1988.). Као разрадба фамозног „института“ љубавног трокута овај је филм, могли бисмо рећи, „Рондо“ на отвореном… Стево Жигон је код Звонимира Берковића био онај који је набијао рогове Рељи Башићу, кад му је овај кортеђирао са женом, Миленом Дравић, док је овдје баш он „рогоња“ којему од њега пуно млађу жену, Неду Арнерић, преотима младић Ранко Зидарић… Зафрановић је овим филмом овјековјечио некоћ специфично „галебарење“ у Далмацији, принцип завођења и љетног провода с туристкињама.
У вријеме кад је 1986. године у Загребу почело суђење усташком министру Андрији Артуковићу, Лордан започиње снимање документарног филма, који ће од почетног „Дневник“ доћи до коначног имена „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ (1994.). Имајући допуштење снимати ратног злочинца у судници створио је драгоцјен материјал који је, касније га испремреживши с иним архивским аутентичним снимцима из времена НДХ, представљао потресно свједочанство од три и пол сата трајања. Наравно да је попут осталих његових оствараја и овај филм, након јединцатог приказивања, доспио до у „бункер“. Ипак, доступан је на интернету.
Особно, увјерен сам како је то најдомољубнији хрватски филм. И, иако је Лордан као гесло филма, и за његов епилог, узео мудрости Рабиндранатха Тагореа, могао му је комотно придјенути ријечи Исукрстове из Матејевог еванђеља: „Што видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или како можеш рећи брату својему: Дај да ти извадим трун из ока твојега, а ето брвно у оку твојему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега! Тада ћеш видјети, како да извадиш трун из ока брата својега“ (Мт 7, 3-5). Неслучајно, да буду све овце на броју, донесох светописамски уломак из пријевода такозване „Усташке Библије“ из 1942. године Ивана Ев. Шарића. Иначе, врхунски то је пријевод сјајног лицемјера у орнату и под митром врхбосанског надбискупа, који је за вријеме усташке кољачине налазио времена писати и оде поглавнику Анти Павелићу, највећој хуљи пука хрватскога откад је и свијета и вијека.
Нека се трудио састругати рузину с наше недавне повијести, и нека је канио прво очистити смеће испред властитог дворишта, и нека је у дјеловање уградио сав свој талент и знање што га је усисао школовањем можда и на најбољем мјесту на свијету за своје звање, Лордан Зафрановић попут бандита протјеран је из Републике Хрватске.
Лордан Зафрановић: „Златни рез“ је филм о злу које нам се не смије поновити
Протјеран је из земље тер проказан као непоћудан, без пушке, војске и полиције. Хумано је пресељен тако што му се није дало посла и није могао радити, стварати и од тога живјети. Хумано је пресељен по провјереном рецепту који је тек мало био редизајниран новонасталим уресима фалшега домољубља. И у томе није био сам. Хумано је пресељен попут Раде Шербеџије и Мире Фурлан, или Предрага Матвејевића и Дубравке Угрешић… Свих их је изагнао исти националистички гравитацијски магнетизам ступидне констатације коју је на самом почетку своје псеудодемократске страховладавине био изговорио Фрањо Туђман, националистичком огњицом подгријан и освијетљен констатиравши: „НДХ није била само квислиншка творевина и фашистички злочин, него је представљала и израз тежњи хрватског народа за самосталношћу.“ Казао је то Титов партизан и генерал ЈНА с истом страшћу каквом је у сермонском надахнућу викао Слободан Милошевић на Газиместану, или како се закрвављеним очима била дерала разуларена руља у дворишту палаче Понција Пилата.
Чудак памети и бистре мисли Émil Michel Cioran домислио се провербија како човјек који не пристаје на самоме себи урођену и записану мјеру ништавила – јадник је и душевни болесник. Лордан Зафрановић пристао је на усуд властитог ништавила и, попут сићушне сјеменке, кад ју је удјенуо у плодно тло подаље од поља загађења, проклијао је и израстао у стабло из којега се може убрати једна од носивих греда овдашње филмографије.
У домаћој нам јавности недовољно је уочено како су из Републике Хрватске протјеривани људи који су се с највише ауторитета, умјетничког и интелектуалнога покрића заузимали за осуду и проказивање зла, прање крвавих руку и испирање колективне савјести. Нигдје да би се макар и у назнакама могло опазити стварност оног отајства из расправе „Према вјечном миру“ Иммануела Канта, гдје он говори како се не смије допустити да се догоди нешто непоправљиво… А колико је тога непоправљивог, и неповратно изгубљеног, нестало око нас у задњих неколико десетљећа? Својом је умјетношћу Лордан Зафрановић био пророк демонтаже људскога зла.
У најкраћему, ако Лордан Зафрановић икада умре – буди ми на слободу послужити се славном крилатицом благопочившег Маршала – треба обратити пажњу што ће му у кондолираним инмеморијамским еулогијама написати они који су га нападали, подцјењивали и омаловажавали кад су се премијерно пројицирали његови филмови. Или ћемо све то, ипак, прочитати у свим оним текстовима што ће демонстративно остати ненаписанима.
Извор: Портал Новости
