Пише: Синиша Вуковић
У величанственом духу дновинарства, етикетирања како су сами канили дифамирати праведно и објективно новинарство лишено вјешто закамуфлираних лажи и безочних манипулација, домаћи нам десничарски псеудожурналисти, надриновинари и ина ментална жгадија с опскурних порталчића, ендехазијских тједникчића и нацифашистичких телевизијица, ударили су дрвљем и камењем по најновијем филму Лордана Зафрановића ”Златни рез 42 – Дјеца Козаре”, а да филм ни чули ни видјели нису, нити могу право знати о чему се у том новом раду прослављенога редатеља уствари и ради.
Погледали су трубадури и крилници с ововјеких јасеновачких видиковаца ни три минуте дуги службени трајлер филма и, штоно ријеч – ухватили Бога за браду! То је тај точан квоцијент (не)интелигенције радикалних редикула с граничног меридијана наше екстремне деснице, што открива мозак музгавца који сат времена филма по минути објављеног форшпана шублерски точно детектира и непогрешиво обзнањује као коначни суд.
Али, овако стоје ствари. Моја охолост једина је од хрватских медијских дјелатника у цијелости видјела речени Зафрановићев филм, и о томе досад писала у мјери која је допуштала неискакање из дискрецијске повластице прије јавне пројекције.
Прво сам био стекао сасвим јасан дојам о том дјелу зимус у Зафрановићем дому у Београду, кад сам у приватним околностима уз аутора одгледао више од половице сцена таман монтираног филма, а онда све забетонирао и овог прољећа кад сам међу 150-ак узваника назочио и ”контролној пројекцији” у кину Рода Цинеплекс на београдском Бановом брду у друштву с Душаном Ковачевићем, Слободаном Шијаном, Љубишом Ристићем, Паолом Мађелијем и низом глумаца који су судјеловали у конкретном пројекту.
Касније смо, неколицина одабраника, разглабали о свему виђеном на вечери у једном фином ресторану на Теразијама. Сви одреда слажу се у једном: посриједи је ремекдјело филмске умјетности. У којем, као једина међу манама, остаје евентуална дуљина самог филма.
По суду десничарских умника који су се ових дана наслијепо распиздили по платформама у етеру с канализацијским обиљежјима, тумачећи дотични Зафрановићев филм као епопеју великосрпства и апологију србочетништва, испада како је највећи проблем што је филм финанциран и продуциран у Србији. Па и роман ”Киклоп” Ранка Маринковића првотно је био објављен у Београду, а не у Загребу или игдје у Хрватској. И добио је славну НИН-ову награду, баш као и ”Мириси, злато и тамјан” Слободана Новака, ”Заставе” Мирослава Крлеже, ”Неисплакани” Мирка Божића или ”Вир” Јуре Франичевића Плочара у старије доба, те ”Вечерњи акт” Павла Павличића и ”Форсирање романа реке” Дубравке Углешић у времену ближем нама. И Мирко Ковач је био лауреатом те најпрестижније књижевне награде у бившој држави за ”Врата од утробе”, по којем је роману управо Лордан Зафрановић снимио култни филм ”Вечерња звона”…
Него, бит ће, ипак, да је у сваком бесјеђењу о артизму најважнија естетика филма, о којој ударна десничарска пера неће исписати ни слово, а не тко је дао новац за њ. Уосталом, најпогубније за нашу културу, и повијест, јест и остат ће чињеница да сами нисмо продуцирали и финанцирали филм ”Златни рез 42 – Дјеца Козаре”, те да, ми Хрвати, немамо ни храбрости ни понизности властито крваво смеће из повијести сами помести пред властитим вратима. А неуморно, с висока, позивамо све друге да то учине.
Истодобно, пуна су нам уста некаквог суочавања с прошлошћу и поравнавања рачуна с овдашњим ”источним гријесима”, само што бисмо ми то, очито, чинили и проводили селективно, кадшто и уз безбожне симоније.
Филм на којем се ради готово 40 година, за који је сценариј написао доказани мештар Арсен Диклић четвероручно с редатељем, могао је настати у хрватској копродукцији, на сурадничкој куполи од ХАВЦ-а до ХРТ-а, па се не би спомињали ни Александар Вучић ни Милорад Додик… Филм је нуђен ХАВЦ-у и Влади РХ, али је био одбијен на једној и другој адреси, у више наврата. И онда је иза филма стала продуцентска кућа Жељка Јоксимовића. Тако је кренуло…
Већ из тога се дадне лако закључити како нама у Републици Хрватској нису проблем ни Вучић ни Додик, ама ни Порфирије: нама су проблем наши аутохтони и ендемични домаћи издајници посијани још за невремена НДХ.
Не шкоде Републици Хрватској пацери и пропагандисти из српских таблоида и новиница без пуно везе с новинарством, већ нама уде саботери и деструктивни диверзанти карциномски инфилтрирани међу нама.
Доклегод ”на правди Бога”, кад је већ то могуће евидентним и еклатантним кршењем Устава РХ, излажење у Републици Хрватској таквих потпаљивача пожара међунационалне химбе и потворе попут отворено проусташког Хрватског тједника или нескривено филоусташке емисијице Велимира Бујанца – који, гле врага, своја малигна медијска хушкања одашиљу баш из красне наше крвљу поштрапане антифашистичке Далмације! – дотле нам нема пријетње ни од каквих Вучића и Додика и Порфирија и иних ликова из такозваног ”београдског пашалука”. Хрватима пријете само и искључиво гнојни и францави Хрвати.
Надаље, велики је кримен Лордана Зафрановића и његово резолутно одбијање сваког облика лицитирања с (могућим) бројем жртава у логору Јасеновац, на чему је у својим филмовима инзистирао свјестан датости како је упитност знанствене одговорљивости сведена на минимум, или испод њега, већ и због саме спознаје како се у старту има отпухати икоји релевантно докажљиви факт, будући да све жртве усташког масакра нису закопаване искључиво по теренима онкрај локалитетâ гдје су и ликвидиране.
Лордан Зафрановић у разговору са Ранком Павићевићем: Револуцију не смијемо тумачити криво
Јасно, сву ону множину закланих и затучених узника – и дјеце и жена и мушкараца, као и свеколике старчади обају сполова – није могуће ископати ни у каквим ”прекопавањима Јасеновца”, чијом идејом вербално витлају у медијском простору процесије десничарских самозваних жртвослова и иних националистичких сподоба што релативизацију почињених злочинстава вежу величином узла властите интелектуалне надморске висине присподобиве исподпросјечном кепецу или икаквом ином хомункулусу…
Како ћеш, брате, ископати тамо неке нове лешеве из јасеновачке ледине прекривене пасторалним угођајем рељефа по којем младу траву живо зелене боје пасе и брсти, истодобно, стока и крупнога и ситног зуба, ако сви знамо како су тисуће надувених лешева камом, маљем или србосјеком уморених људи плутали Савом, и, процесом неминовне распадљивости, потонули на поданак ријечнога корита гдје су их изгризале рибе и разграђивали још мањи организми не би ли се, најпослије, и саме кости расточиле доље у глибу тога истог ријечнога корита?
И још, сви они који се – након свих релевантних знанствених рашчламби и елаборираних хисториолошких доказа – опредјељују за шутњу око Јасеновца, eo ipso су суучесници у злочинима који су се тамо догодили! Па била то и Католичка Црква која о томе бесрамно стоји куцо и мучи, била то Српска Православна Црква која, најчешће, без имало стида говори о томе с претјеривањем; па били то и политичари који на том мјесту натопљеном крвљу желе омастити брк рејтинга властите странке, било да су то појединци, повјесничари и надриповјесничари који, сватко према својој врсти, намјерно искривљује податке и чињенице које су у неким случајевима документирани не само папиром, већ и филмском врпцом…
А кад се већ толико, сви ми одовуда и одонуда, хвастамо енормним засадама живућега и његованога кршћанства, ваљда је и освануло јутро, или се спустила нада нама вечер, гдје се најзад мора чути рећи како је доспио крајњи час у којем имамо доказати – мимо превећ ријечи и ”блебетања устима” – у коликој смо мјери истински и искрени насљедоватељи Исукрста…
Такођер, научили смо и на то смо се навикли, Зафрановићеви филмови уједно су и огледало у којем се, неријетко, зрцали лицемјерје прљаве хигијене овдашњега кршћанства гдје је, опет сватко према својој врсти, подједнако удаљен од Исукрста, па се сви они с лицемјерјем и фаризејшћином у својој гњилој вјерничкој понизности умах препадну сподобе коју сами угледају у зрцалу као наказни одраз властите фаце… Уосталом, што може бити страшније у једном филму од стварности која се у њему реалистички рефлектира?
На већ споменутим ноторним медијским платформама у нас и на друштвеним мрежама, десничарске хуље повеле су невиђену хајку на хрватске глумце који су судјеловали у снимању најновијега Зафрановићевог филма. Зазива се њихов прогон из матичних казалишних кућа у којима раде, те готово ускрату даљњег рада у Хрватској.
Ма замислите, молим вас!
Одвјетник, рецимо, може у стварности пред трибуналом бранити и најокрутнијег убојицу, чедоморку или силоватеља, јер он тиме, као школовани професионалац, ради свој посао; али, по суду десничарских идиота, глумац не може бити професионалац који у фикцији, на филму, игра тог убојицу, чедоморку или силоватеља…
Да би ствар била још гора, у Зафрановићевом ”Златном резу 42 – Дјеца Козаре” играју истински хрватски бранитељи и драговољци: Леон Лучев и Миливој Беадер… Ако су они у Домовинском рату били спремни изгубити главу, како то да су онда пристали играти у ”антихрватском” филму и ”великосрпској пропаганди”, рискирајући изгубити свој заслужено стечени углед? То се не питају журналистички шмиранти из ендехазијског тједника и надриновинари с друштвених мрежа с лијепим слијепим погледом, који се очито не могу помирити с чињеницом да је након Домовинског рата настала самостална и суверена Република Хрватска, а не оживљена им ”лиепа њихова” Независна Држава Хрватска.
Притом, немојмо ни то заборавити, овај филм ”настаје” већ пуних 40 година, пуна три љета има да је завршено снимање, и већ је мјесецима унапријед било договорено да он отвара овогодишњи београдски ФЕСТ, па како је онда могуће насјести на подвалу да је ”Златни рез 42 – Дјеца Козаре” намјерно темпиран три тједна прије, ни то немојмо смакнути с ума – изванредних избора у Републици Србији. Па да тако пуше у једра новој изборној побједи Александра Вучића.
А та коинциденција, видјели смо из свега, наудила је понајприје редатељу Зафрановићу и, дакако, самоме филму, који је непорециво естетско ремекдјело.
Јесу ли се, услијед свих ових околности, и Зафрановић и његов филм регрутирали међу жртве политичког жрвња? Јесу ли и глумци који су одустали доћи на премијеру, поглавито они с хрватске стране, такођер жртве манипулације и агитпроповских сензација које су настале због симболичности тренутка? Свакоме је јасно, наиме, како ни изблиза овакве халабуке не би било да је филм јавно презентиран прије пола године, или прије само три мјесеца…
А кад спомињем глумце, нарочито хрватске глумце у овом велебном пројекту, ваља одмах рећи како су они одиграли своје партије феноменално. Рене Биторајац као Макс Лубурић успио је приказати сав онај дијаболични карактер масовног убојице који се крије иза уредно избријаног лица с осмијехом. Миливој Беадер снимио је можда и улогу живота, такођер усташког мазохиста, који је врсним својим глумачким умијећем и казалишним искуством све одлике карактеризације лика вјерно предочио и пред камером. Леон Лучев одиграо је лик ”позитивног” усташе, првог таквог лика у повијести и филмографије и театрологије; лик усташе којега мори савјест, који покушава с моралне стране преиспитати све оно што види унутар идеологије усташког покрета и екранизације свега тога на што наилази уживо у логору. Он чак усваја и једно дијете које је рођено у логору, и то у тренутку кад усташе вјешају његову мајку која је, уз још неколицину несретница, покушала побјећи из тог јасеновачког пакла.
Редитељ Зафрановић о завршетку филма посвећеног усташким злочинима у НДХ
Мимо Микија Манојловића и Катарине Радивојевић, унутар кастинга су изврсни Милан Марић и Алексеј Бјелогрлић, такођер двојица различитих крволока с великим У на челу: Марић игра смиренога кицоша и ”ливреисаног” гиздавца који у бијелим рукавицама дјевојчици ломи врат, док је Бјелогрлић страствени кољач специјализиран за клања србосјеком.
Србосјек и јест средишњи мотив филма: на њему почива насловна синтагма – златни рез… То је уједно и једна од најупечатљивијих сцена међу 14 прича у филму, именом ”Ланчара”, гдје је сценографски изузетно успјело дочарана занатска мануфактура, односно ковачка радионица у којој се израђују ланци, алати и оруђе, те хладно оружје.
У ковачији је запослен и један загребачки Жидов, златар којему је, наравно, отета обитељска радња. Прилази му усташки надзорник (А. Бјелогрлић) и даје металну кутију из које звецкају – ишчупани златни зуби. Он пружа златару и свој рузинави србосјек, те тражи од њега да му по њему одлије – златни србосјек. Филм у документарном моту приказује узимање отиска, таљење метала и налијевање у калуп будуће сјечиво од злата…
По завршетку посла, усташки крвник са задовољним осмијехом честита Жидову на обављеном послу, уз ђаволску жал гарнирану клаунским осмијехом како више неће бити у прилици поновити тако добро дјело. Златар Жидов, дакако, прва је жртва – златног реза. Па затим заклан, као и многи, завршава изгорен у ковачкој пећи… Тако да ревизионисти и фалсификатори повијести десетљећима касније буду могли тражити лешеве жртава, како оно, аха – прекапањем Јасеновца!
Златни србосјек, у величанственом финалу филма, служи аутору и као метафора зла, зла које никада не нестаје и које, кад се мисли да је оно нестало или побијеђено, увијек може наћи какву клицу из које ће се родити неко ново или још горе зло. У фантастичном призору тај србосјек лети у небо, али се у њему не задржава, већ пада на земљу, симболизирајући ту невидљиву и тињајућу клицу која само чека капљицу воде да из ње наново букне зло.
Овакве артистичке финесе, универзалне поруке хуманости и непристајања на окајавање гријеха отаца, злонамјерни манипулатори и лажови са загореног поданка хрватског медијског пота (по чему се наши домаћи нимало не разликују од националистичког фанга и муља што постоји у српским тједникчићима и новиницама), нити примјећују нити ће их икада признати. Не уклапа се у њихову хушкачку уређивачку политику и расадништво химбе и подјела у друштву и међу народима.
Лордан Зафрановић: Рат је страшно близу, довољно је само мало да се упали
Десничарско новинарство или, скраћено, дновинарство, темељи се на двострукој пенетрацији назови инцестуозног новинарства: с једне стране у ту истомишљеничку котерију надрижурналиста угурали су се искључиво она пискарала која о дотичној теми мисле увлас исто, заслијепљено идеологијом и без сагледавања шире слике с критичким погледом, док с друге речено стадо скрибената у тој поганој дјелатности искључује опцију сучељавања и институције другог мишљења, што су темељни аксиоми и постулати на којима почива истинско и право новинарство, различито од пропаганде, дакле дновинарства.
Зато ће се међу тим ”палим анђелима” струке и агитпроповским перјаницама двоструке пенетрације назови инцестуозног новинарства вазда наћи такви шарлатани који ће повијест тумачити без да су прочитали икоју релевантну књигу, о језику ће разглабати per longum et latumс националистичке проматрачнице, а не с лингвистичке, те ће пискарати критизерске памфлете о књигама које нису прочитали и оцјењивати филмове које нису гледали.
Тако ће се и филм ”Златни рез 42 – Дјеца Козаре” искористити за политичка и идеолошка препуцавања умјесто да се говори о умјетности и да се, барем с хрватске стране, скине крвава луђачка кошуља насљеђа НДХ. Једино добро у том гноју јест доказ како су и хрватске и српске националистичке хуље, заправо, два ћорава ока у истој глави с вакуумом међу ушима.
Финалменте, домаћи десничарски изроди скапавају од неке дијаболичне ђеложије према Лордану Зафрановићу; јербо, он је снимио умјетнички филм о ономе што би они хтјели спровести у стварности у неком новом Јасеновцу. И, Зафрановић је растргао сан неумрлој усташкој гуји и великохрватској претензији на туђе територије унутар Павелићеве ендехашке граничне жице.
Велики је гријех Републике Хрватске што унутар својих институција није снимила овај филм, кад јој је већ био понуђен. Овако, националистичка жгадија с оне стране Дунава манипулират ће њиме упрегнувши га у своја кола вукући за собом – већ се сада види након премијерне пројекције – и дио иначе паметних хрватских коментатора с љевице, који пишу текстове над којима ликују ликови с поља десничарског дновинарства. И дат ће тиме додатни вјетар у крму хрватским радикалним редикулима, умјесто да се на вријеме поентирало и казало како је овим филмом Лордан Зафрановић умјетнички бистро и хисториографски чисто скаредној епидемији томпсоновског црнокошуљаштва у нас одговорио на питање ”Ако не знаш шта је било?”, недвосмисленом поруком: ”Нек’ ти каже – црно!”
Извор: Аутограф
