Пише: Синиша Вуковић

Што је друго Игор Мандић могао учинити доли послушати Предсједника па покушати провести “нормализацију хрватско-српских односа”? Тако је прве дане липња 1996. провео у Београду, на позив колега из редакције НИН-а, као први интелектуалац који је јавно дјелатно прокрочио лимес који је ратни вихор створио између Загреба и Београда.

Може ли се Игора Мандића и Фрању Туђмана положити у исту реченицу?

Може! А што не би могло?

Јербо, вазда напет ко ороз, ослушкујући повјетарце што пире изнад готово непропусне границе између хрватског територија и онога српског, односно југославенског, Мандић је једва дочекао Туђманове ријечи које је овај био изговорио након што је у Паризу 14. просинца 1995. потписан мировни Дејтонски споразум.

Ни мјесец дана након тога, дункве, 15. сијечња 1996. у Извијешћу о стању нације за минулу годину на заједничкој сједници оба дома Парламента, Туђман рече: “Нормализацију хрватско-српских односа сматрали смо нужном претпоставком, како за рјешење српске побуне у Хрватској, тако и за постизање мира, и за стварање новог међународног поретка на тлу бивше Југославије, штоћерећи и на читавом подручју Балкана и југоисточне Еуропе. Особно сам, још прије двадесетак година, писао о потреби ‘скандинавизације’ овог подручја, на основама међусобног признања самосталних држава (…) Постигнут је и начелни споразум о нормализацији односа између Хрватске и Србије (односно СРЈ), на свим подручјима, прије свега успоставом прометних и господарских веза и нормалних дипломатских односа.”

Игор Мандић: Нека се смрт мало потруди око мене

И што је друго Игор Мандић могао учинити доли послушати Предсједника па, колико је у његовој моћи, покушати провести “нормализацију хрватско-српских односа”, штоћерећи, “између Хрватске и Србије (односно СРЈ)”? А како би избјегао било какву скандализацију која би могла узнемирити духове, Игор је прихватио и жуђену методу “скандинавизације” при калемљењу добросусједских чувстава двију до јучер зараћених страна, посегнувши од препоручених “свих подручја” тек за оним културним, штоћерећи умјетничким.

Па је тако прве дане липња љета Господњега 1996. Мандић провео у Београду, на позив колега из редакције најстаријег тједника на овим просторима, НИН-а, гдје се била уприличила свечана промоција Годишњака НИН-ове награде.

Посриједи је публикација о једној од најугледнијих књижевних награда на овим просторима, која се додјељује за новообјављени роман, а Игор је био више неголи преважан “гост на домаћем терену”, с обзиром на то да је у неколико наврата био чланом жирија саме награде и да је пуно десетљеће, од 1981. до слома Југославије, баш на страницама НИН-а објављивао књижевне критике о хрватској и српској романескној текстуалности.

И сад ево таман се помало заокружује 30. обљетница те Игорове културне диверзије у виду похода Београду, кад је као први интелектуалац јавно дјелатно прокрочио лимес који је ратни вихор створио између Загреба и Београда. Усто, доспијева се и 100. обљетница објаве књиге “Излет у Русију” Мирослава Крлеже.

Неслучајно наводим славну путописну Крлежину књигу, натопљену незаобилазним антрополошким и културолошким, егзистенцијалним и филозофским апостилама заодјенутим у драгоцјене сасвим репортерске импресије захваћене рафинираним литерарним оком; јербо, Игор је поглавље своје аутобиографске књиге “Оклоп од папира”, у којем је дескрибирао те реформаторско-протестантске путешествије по Београду, надсводио програматским насловом: “Излет у Србију”.

Осим што је подигао доста прашине већ својим одласком “преко гране”, Игор је узаврео медијску температуру и давши неколико интервјуа, од којих је најснажније одјекнуо онај за НИН, гдје се окомио и на шутњу интелектуалаца, а која шутња, тако громогласна, подрива зло и подгријава мржњу међу народима

Пошто се Игор из Београда био вратио у Загреб, услиједила је беспоштедна тобоже праведничарска немеза у којој је овај каустични инокосник, не хотећи остати дужан ни за милиметар новинскога и иног ретка, попут правог жарњака био опаучио рафалну дијатрибу у прса свакоме од оних на њ насрњујућих јуришника у крду.

Форцом топлоте крзна у збијеном стаду медијског тора, занесењаци и додворице укрстили су копља не би ли на Игора бацили фетву илити анатему, из чијих се благословљених шкрабиница, као, неће успјети избавити ни епитимијом ни покором ни постом.

Први је најоштрије био реагирао задњи службени секретар Комунистичке партије, односно њезин најпосљеднији изданак у колективу ондашњега утјецајног тисканог дневника што се завидном тиражом редовито знао размиљети уздуж и попријеко федеративних граница благопочивше Југославије, Јосип Јовић као глодур Слободне Далмације, развргнувши не часећи часа сурадњу с Мандићем посланим му дописом у шакоперти залијепљеној слином с језика.

Због тог његовог ефијалтског излета у Београд! Ерго, не људски и, ако хоћете, не професионалном пристојношћу телефонски – тим више што је субјект икона новинарске бранше пошкропљена позлатом доказане књижевникове ауторске особности – него је фришки политички конвертит отказ истинском великану био упутио баш по мјери своје безначајности у манири дивљезападскога каубојца – поштанском кочијом…

Једини кримен: излет у Београд! Па макар он тамо отишао као депутат Туђманове идеје гледе “нормализације хрватско-српских односа”, штоћерећи “између Хрватске и Србије (односно СРЈ). Туђману је могло бити стало до затопљења односа с Београдом: ипак је ондје створио каријеру, и милитарну и хисторичарску, дјеца су му се народила и одгојила тамо, а и дуго је скрбио о части и резултатима Југославенског спортског друштва Партизан, као предсједник прије Предсједника, да се тако изразим… Али, ововјеке десничарске врдаламе и филоусташке приливоде праштају Туђманово београдољубље, али не и Мандићево.

Дневници Борислава Пекића (други дио): „Дознајем да ме је народ лишио слободе”

Једва се вративши дома у Загреб, Игора су дочекале канонаде журналистичких памфлета, неријетко баш од бивших колега, у којима се није штедјело на калибрима топништва. Осут је био, војном терминологијом говорећи, салвама “пријатељске ватре”, кад су мноштва различитих безличних и безобличних трупа испаљивала бројне вербалне пројектиле у правцу његова трупа.

Премда су га погађали, нису га пробијали; премда су га решетали, није од те кише метака пострадао. Прије ће бити да су од појединих рикошета најебавали они који су их и испуцавали, а нарочито онда кад би налетјели на Игорову баражну ватру наложену од лансираних фулминантних инвектива.

Осим што је подигао доста прашине већ својим одласком “преко гране”, Игор је узаврео медијску температуру и давши неколико интервјуа, од којих је најснажније одјекнуо онај за НИН, гдје се окомио и на шутњу интелектуалаца, а која шутња, тако громогласна, подрива зло и подгријава мржњу међу народима.

У диктафон Саве Даутовића осудио је лицемјерне интелектуалце назвавши их “жохарима из Ида”, што је завршило и на насловници. Објаснио је: “Знамо да су жохари, или бубашвабе, праве дилувијалне бештијице, као једна од најстаријих живих бића уопће на планети. Преживјели су све епохе и неуништиви су. Моја метафора је ова: зло, које је спопало ове наше земље, изгледа као провала жохара из подсвијести. То није само подсвијест у конвенционалном психолошком смислу ријечи. Говорим о ономе што се назива ‘Ид’, као најмрачнији дио, илити слој људске психе. Ријечју ‘Ид’ именовао га је својевремено гласовити ‘дивљи психоаналитичар’ Гродек, а од њега га је преузео Фројд, почетком стољећа. Фројдова подјела на Ид, Его и Суперего тако је сувисла захваљујући управо Гродеку. По мени, жохари зла се крију у Иду.” (НИН, 7. липња 1996.).

Замутио је Игор воде у зденцима тер узбуркао устајале жабокречине и изјавом како је српски роман супериорнији над хрватским, аргументирајући то вишедесетљетним суставним праћењем књижевне продукције с обје стране. Из тога ће проклијати и сад већ култна Игорова преписка са Станком Ласићем, аконто Ласићевог “изједначавања” српске с бугарском књижевношћу у будућности…

Као што је у многочему био родоначелником и протокултурологом опће праксе, попут лучоноше на бусији која дијели неандертални примитивизам од примативизма човјеколиког пораза хуманизма, Игор Мандић је опијен најновијим сазнањима трезвено стражарио у кажоту на капији пред линијом простора здравог разума.

Не једном био је задња одступница и црта разграничења гдје се сусрећу и испреплећу правци и тангенте што ниште разлике и асимилирају истости које хуманистичким пропусима и курентима кане успоставити неке нове парадигме и равнотеже чијим навластитостима овдашња традиција није предвидјела адекватне претпоставке и нашла им одговарајуће нише. Свирајући властиту дионицу по тој партитури, Игор је извео самосвојан солистички концерт какав по иманентној му величанствености још задуго неће надвисити ама ни збор намјерника уигран, увјежбан и упјеван у заједничкост овако добро угођене артистичке мештранце и консонанце.

Извор: Портал Новости