Пише: Синан Гуџевић
Од чудесних ствари у граду Делфту, посебно узбуђење приредила је Маја Водопивец, кад је моју другарицу животну Сању и мене довела на главни трг, код Нове цркве, пред високи споменик Хугу Гротију. Он се холандски звао Huig de Groot, понекад Hugo de Groot, а у свијету је познат под латинским именом Hugo Grotius. Споменик му је начинио холандски кипар Фритс Сиегер и ондје је откривен 1886. У рукама Гротије држи велику књигу. Hugo Grotius је рођен у 16. стољећу, године 1583, а умро у 17., године 1645. За мене је Гротије одавно најбољи примјер за утопијског човјека. То је онај човјек кога Ortega Y Gasset сматра утопијским бићем. Кажем одавно, и јесте одавно, јер се више не могу сјетити кад сам први пут читао говор Joséa Ortegu y Gasseta о превођењу као утопијској дјелатности. У том говору Ortega Y Gasset полази од ријечи неког професора изречене у Collège de France како је немогуће превести неке њемачке мислиоце, те предлаже да се истражи па потом поведе расправа о томе које је филозофе могуће превести, а које није. Ту говорник исказује тврдњу казану питањем: „Зар превођење није безнадежан утопијски труд?“
Хуга Гротија су хвалили сувременици и модернисти, романтичари и класицисти. Giambattista Vico га је, уз Бакона, сматрао својим модерним узором. Политичка наука га сматра оснивачем националног права, и родоначелником науке о суверенитету. Хвале га данашњи правни стручњаци и правни нестручњаци, хвале литерати и филозофи, спомињу његова дјела и учења о мору и слободној пловидби, а оно о ратном и мирнодопском праву, прогласили су за главно Гротијево дјело. Написано је на латинском, De iure belli ac pace, преведено је на енглески и њемачки, и на руски је преведено, код нас није. Наши преводиоци и издавачи као да су се приклонили мишљењу Ortega Y Gasset-а те као да су закључили да је Гротиусово дјело најбоље не преводити, јер је превођење утопијска дјелатност.
Иако сам примио к знању наук о превођењу као утопијском послу, за мене је Hugo Grotius занимљив највише као преводилац. Он је у тој утопијској дјелатности начинио грандиозан подухват и примјер, који показује и величину обављеног посла и величину његове узалудности. Hugo Grotius је превео голем дио најважније антологије старогрчке поезије, познате под називом „Палатинска антологија“, Anthologia Palatina. Уз њу је превео и касније придружену збирку Anthologia Planudea, које се у правилу заједно издају као Anthologia Graeca. Ту књигу од шеснаест књига Гротије је превео на латински, све у метру грчког изворника. За живота преводилац није доживио објављивање својих полатињених грчких пјесама. Оне ће бити објављене тек крајем 18. и почетком 19. стољећа, у пет томова, а издавач ће им бити Hieronymus de Bosch (Anthologia Graeca cum versione Latina Hugonis Grotii, Hieronymo de Bosch, Ultrajecti e Τypographia B. Wild & J. Altheer). Они који не знају, нека не мијешају овога Hieronymus de Bosch-а са сликаром Hieronymus de Bosch-ом.
De Bosch је био новолатински пјесник и најважније што је учинио је издање латинског превода „Палатинске антологије“. Бољи преводилац од Хуга Гротија није се могао наћи не само у Холандији, већ вјероватно ни у ондашњој Европи. Гротије (неко ће рећи Гроције, или Гроцијус) није старогрчке пјесме и пјесмуљке преводио ни по чијем налогу, он је то чинио сам, вјероватно је и њему, као најлуђем случају преводилачком, превођење било његов начин читања. Хуго Гротије је са једанаест година владао старогрчким и латинским тако да је прозван чудом од дјетета. Већ у том узрасту је писао стихове на латинском, а у дванаестој години је већ био студент универзитета у Леидену, да би са 16 година добио почасни докторат универзитета у Орлéансу. Превођење му је било успутна разонода. Он ће то довести до израза и у једној оди самоме себи за 21. рођендан, коју ће саставити у алкајском метру. У стиховима он моли Бога да му подари постојаност упркос ударцима судбине, „па било да будем правник, државник, хисторичар или да у часовима доколице своју захвалност исказујем њежном пјесмом“. Њему ће artes profanae трајно остати споредна ствар, иза оданости породици, домовини и човјечанству.
О његову преводу Палатинске и Планудове антологије Албин Лески ће, у монументалној „Повијести грчке књижевности“, написати да је сјајан, glänzend, а потоњи ће ту ријеч преузимати, можда и зато што би им бављење преводилачким подробностима испало презахтјевно.
Hugo Grotius је писао пјесме на латинском, тај се језик у то доба већ одавно звао новолатински, и на њему је пјесник спјевао такве стихове, да су га они који се у стихове разумију прозвали „делфичким пророком“. То је свакако фонолошка играрија на име Гротијева родног града Делфта и грчкога мјеста Делфи. Сам Гротије каже како је његов родни град добио име „или од Аполона из Делфа, што није мрско ученим људима, или му је дошло од вода из ископаних канала“, од глагола delven.
Кад сам преводио Калимахове епиграме из „Грчке антологије“, у дванаестој књизи (у њој су епиграми хомосексуалних пјесама) наиђем на онај којим се пјесник из Кирене (XII 102) исповиједа неком Епикиду.
Ὡγρευτής, Ἐπίκυδες, ἐν οὔρεσι πάντα λαγωὸν
διφᾷ, καὶ πάσης ἴχνια δορκαλίδος,
στίβῃ καὶ νιφετῷ κεχρημένος. ἢν δέ τις εἴπῃ,
„Τῆ, τόδε βέβληται θηρίον“ οὐκ ἔλαβεν.
Χοὐμὸς ἔρως τοιόσδε: τὰ μὲν φεύγοντα διώκειν
οἶδε, τὰ δ᾽ ἐν μέσσῳ κείμενα παρπέταται.
Хуго Гротиус је то полатинио овако:
Venator leporem quemvis, Epicydes, in altis
Montibus atque omnem persequitur capream
In nive pressa legens vestigia: si quis at illi
Dixerit, En jacet hic haec fera, non capiat.
Plane talis amor meus est: fugientia captat,
In medio cernit quae sita, transvolitat.
За оне који воле понашено, ево:
Ловац, Епикиде, трчи за свакојим зецом у гори
Свакоме срнчету траг ужива слиједити он.
Тако по снијегу и киши; а повикне неко ли њему:
„Ено гдје пала је звијер!“ – неће је узети тај.
Таква и љубав је моја: уловити воли шта бјежи,
Ону што легне на тло радо мимоиђе звијер.
Хиљаде пјесама које је Гротије с грчкога превео на латински данас су најјаснији доказ за утопијску преводилачку дјелатност. Можда и још жешћу него што ју је Ortega Y Gasset могао предвидјети. Гротијеви преводи, које је усхићено хвалио Лески, данас су остављени без читалаца. Зато што је одумро језик на који су тако лијепо пренијети. Они су остали у неколико стотина примјерака издања De Bosch-а или Dübner-а и немилосно препуштени нечитању. Ја сам свој примјерак набавио давно, кад је таква књига коштала много и кад су антиквари дизали цијену књигама, а ваљда и себи.
Извор: Портал Новости
