Пише: Синан Гуџевић
У Бразилу, на фарми у мјесту које умјесто имена има број, између мјеста Фарупиља и Саранди, у држави Рио Гранде до Сул, једна ми је гатара Индијанка, јануара 1990, гледала у линије на длановима и на врату и челу. Она није знала ни ко сам ни шта сам, па сам тим више био радознао шта ће ми казати. До ње ме је повео бразилски пријатељ фармер, на чијој је фарми она радила. Индијанка, чији је материњи језик био гуарани, имала је доњу усну превучену преко малог дрвеног диска па потом и сраслу са њиме. Тај се диск, та лучна дашчица ондје зове tembetà. Мислио сам да је назив из језика гуарани, али ме је недавно неко исправио и казао да је из језика тупи. Из ограде зубне тој гатари из пампа изишле су ријечи које никад нећу заборавити: да сам близанац и то једнојајчани, да ми је брат близанац умро, и да ја сад путујем по свијету у потрази за тим братом. Тако су њој казале моје линије дланова, врата и чела. Иако сам јако сумњичав према гатању, био сам омамљен ријечима које је казала о мом близанству. Ни она, ни онај што ме је њој довео, нису имали појма о мом животу нити о поријеклу, а она ми је казала нешто што је можда знала само моја мајка, ја дотада нисам, да сам једнојајчани, монозиготни близанац, um gémeo univitelino, изговара се žémeo univitelíno. То сам ја први пут о себи чуо и сазнао у бразилским пампама. Тек кад сам се вратио у Југославију, мајка ми је потврдила да смо ја и брат близанац Осман били „рођени у исту кошуљу“. Што се гатарина исказа тиче, прва трећину је била тачна, друга, да сам једнојајчани близнак, била је можда тачна, а трећа, о томе зашто путујем по свијету, није била ни тачна ни точна.
Ову посљедњу реченицу сам казао човјеку кога су сви звали Дон Ђоване, а који је био винар и земљопосједник са хиљадама крава на свом имању. Ово сам му рекао док смо се његовим полукамионом на алкохолни погон враћали од гатаре за Bento Gonçalves. Дон Ђоване ме је и одвео у пампе да упознам ту чувену индијанску бразилску гатару која је живјела на његовој фарми. Ни он није знао ништа о мом поријеклу, па ме је, кад је чуо да сам риједак случај једнојајчаног близанца који остане жив а брат му умре, упитао, да ли су моји рођаци или пријатељи икада од мене тражили да им кажем хоће ли родити воће, хоће ли имати траве за краве у љето? Какво ти је то питање, упитао сам га: зашто би мене неко то питао? Зар ти личим на метеоролога или футуролога? Е видиш, казао је, код рођака моје мајке на сјеверу Канаде, близанци су јако поштована створења, а међу њима су најјаче поштовани они једнојајчани. У неким крајевима на сјеверу, њих питају да људима проричу будућност или да разјасне неки мутан догађај, или неку погибију. И то је одавно тако, тако је ваљда англосаксонска култура начинила, да се близанци сматрају обдаренима да знају будућност и да размрсују замршеност.
Све ми је то било ново, изненадило ме и зачудило. Ништа од тога ја нисам никада ни осјетио ни био питан. Па сам му се, да кажем, близаначки исповједио, а њега моја исповијест није много изненадила. Казао сам му да у мојем искуству близаначком нема никаквих трагова од свега тога. Не само да ме нико никад није питао да нешто предвидим или да неки замршен догађај размрсим, него је све говорило да бих ја, ако би такво пророковање некоме и било потребно или неопходно, био посљедњи кога би се упитало за процјену или прогнозу. У неким прогнозама сам био добар, али то нису биле заједничке, то су биле посве личне ствари: углавном се остваривало оно чега сам се бојао да би се могло остварити.
Мене је мој амиџа Шемсо звао пола детета. То је онај Шемсо, о коме је у овој рубрици било ријечи, који је у Турску понио кошницу пчела. Послије су ме и други понекад тако звали. То је, данас знам, показивало како је село гледало на мој поземљарски останак. Мој брат близнак је умро од великога кашља, од онога што се зове хрипавац, медицински pertussis. Ја сам се заразио први, кашљао већ десетак дана, а он је боловао само четири дана. Ја сам наставио да кашљем, и некако сам претекао. А кашљао сам дуго и прве три године био стално болестан, проходао сам и проговорио тек кад сам оздравио. Али ништа пророчкога нисам добио у накнаду. У дјетињству, и кад више нисам био болестан, на мене су сви гледали као на нејако дијете, једва су ме пустили да пођем у школу, јер је школа била далеко. Ето, та моја стрепња, да нећу ићи у школу, једна је од ријетких која ми се није остварила.
Дон Ђоване ми на моју исповијест (која је била дужа него што овдје стоји) каже како сам ја најблажи случај бразилскога гледања на близанце. И исприча како у Бразилу близанци имају и сложену и жалосну и нејасну повијест. И разликује се од краја до краја. Бразил има много забити и недођија, и свака има свој језик, који друге забити не разумију, али изгледа да је однос према близанцима у свакој сличнији од било чега другога међу забитима. Сазнао сам да су бразилски Индијанци убијали своје близанце прије него што би дошли у додир са бијелцима. То је нарочито снажно у Рондонији, гдје се близанци сматрају знаком одрођавања заједнице и опасношћу која доноси болести и зло. Имена тих индиоских племена или народа ја се данас не сјећам, али се сјећам да је Дон Ђоване Рондонију сматрао земљом гдје ће антрополози много шта још сазнати о феномену близанаца.
Потом ми је, као да се сам себи чуди што се тога није одмах сјетио, предложио да одемо у Град близанаца! То је ни три сата вожње од мјеста гдје смо били. Град се зове Cândido Godói, има, каже, око пет хиљада становника, а сваки десети је близанац. Дакле, пет стотина близанаца. Па ми још исприча како сваке године градић има Празник близанаца, па има и секцију за једнојајчане близанце. Каже како бих се тамо могао распитати има ли, осим мене, још неки gémeo univitelino да је остао без свога брата или сестре. То ме је све јако заголицало, па сам упитао свога домаћина како се објашњава то чудо од тога мјеста гдје је од десет људи један близанац. Дон Ђоване дигне десну руку с волана па је спусти на моју лијеву подлактицу, и промијенивши глас према шапату, каже да је Јосеф Менгеле шездесетих година боравио у том мјесту, ту се представљао као ветеринар, те да је на женама проводио своје експерименте, који су од мјеста учинили оно што је мјесто сада. Каже да четири петине становништва чине њемачки емигранти, да се у мјесту говори њемачки, и да су становници листом плавокоси и плавооки. А близанци су сви такви! И двојајчани и једнојајчани. Па у оној гостољубивости узвикне: „Vamos para Cândido Godói!“
Омамљен и умотан у ону магичну измаглицу од ријечи које ми је рекла гатара на фарми у пампама, одбио сам позив. Нисам хтио да ми дан и близаначку спознају поквари Јосеф Менгеле.
Извор: Портал Новости
