Пише: Синан Гуџевић
Сава Бабић ме у јесен 1984. позвао на преводилачки скуп у Новом Саду. Тај скуп је имао назив “Преводилачке споне”. Радови поднесени на скупу требало је да буду штампани у свескама које су се звале копче. Бабић ме је позвао да за скуп преведем елегију Јана Панонија о воћки која се жали што је превише родила, и послао ми текст за превођење
Тражено, а ненађено зна се појавити кад си и заборавио да си га тражио. У Грабу ми се, међу стварима заборављеним, сама појавила преведена пјесма коју сам превео прије четрдесет година, а сматрао сам да сам је изгубио. Био сам је ставио у неки сепарат о Халејевој комети, и тамо је преживјела. Тако је безмало могу уписати у оне ствари које Умберто Еко назива заборављеним, јер су сачуване на компјутерском диску. Иако је компјутер у вријеме кад сам пјесму преводио за мене био далека будућност.
Уз два листа на којима је писаћом машином откуцан превод, сачувана су још два која се односе на превођење пјесме. На једном је биљешка Владимира Вратовића, а на другом листу је писмо Саве Бабића. Овај лист је подобро искрзан, зубом миша или времена, но му је читљивост текста сачувана. Прилажем снимак тога писма.
Сава Бабић ме у јесен 1984. позвао на преводилачки скуп у Новом Саду. Тај скуп је имао назив “Преводилачке споне”. Радови поднесени на скупу требало је да буду штампани у свескама које су се звале копче. Имао сам прве двије те копче, више их немам. Бабић ме је позвао да за скуп преведем елегију Јана Панонија о воћки која се жали што је превише родила, и послао ми текст за превођење. Наслов елегије је био De arbore nimium foecunda и имала је 18 елегијских дистиха. Имала је и поднаслов Arbor loquitur. Пјесму сам превео у неколико дана, у овој истој соби у којој сад ово састављам. Наслов сам јој дао “Тужаљка преплодне воћке”. Свој сам превод прочитао на четвртим Преводилачким спонама у Новом Саду. Превод су саслушали и о њему рекли своје мишљење двојица свеучилишних професора класичких књижевности Владимир Вратовић из Загреба и Кајетан Гантар из Љубљане.
Могу написмено објавити (учинио сам то некада некоме усмено) да су и Вратовић и Гантар мој превод похвалили. Нарочито је у томе био издашан Гантар. Он је указао на просодијске непогодности српскохрватског језика за састављање пентаметра, нагласивши невољу са немањем ријечи с наглашеним посљедњим слогом и осуђеност преводилаца на једносложне ријечи. И казао је како је Словенцима лакше састављати пентаметре. Одавно је јасно да је ту Словенцима лакше, јер њихови стандардаши нису забранили акценте на задњем слогу као наши. Гантара сам знао од 1979. кад сам као војник ишао да слушам његова предавања на одсјеку за класичку филологију љубљанске универзе, а његова похвала ми је била важна, јер је Панонијева пјесма о воћки коју мучи властити род била прва елегија у дистисима које сам сам начинио. Мој превод је био начињен екавицом, тада сам написмено био екавац, усмено сам био од дјетињства екавац и ијекавац (јекавац нисам: дијете – деца!) те га ево, без икаквих исправака, преписујем:
Воћка сам она што некад посезала врхом је к небу,
Она што спуштеним сад вршцима мете по тлу.
Никаква вањска тегоба не сручује силом се на ме,
Него ме несретну сву притиска сопствени род.
Родност смртоносна моја намјерава мене да скрши
Друкчије него би гром, друкче но вихорни хуј.
Ја бих се спасила била да само плодоносна нисам:
Сада пак скрхана сва ја сам од порода свог,
Па не преостаје друго до двосекла секира само
Мене да скреше у пањ, служно да паднем на жар.
Коб ми но ораху тежа: позлеђује моје ме воће,
Ораху наносе бол они што краду му плод.
Накнада западе та Агамемнона родиљу жену,
Ону што супруга скри, па га и посла у рат.
Ако ли таква се мајци од порода узвраћа хвала,
Шта ли се с пресветим зби законом природе све?
Разбор је исправан можда кад труднице младе пожеле
Властиту затрти крв, бреме у трбуху свом.
О да је цветове моје мразовито спрљило иње
Онда кад први се пуп с пролећа развио њин,
Или кад нежне су воћке огушћале с мојијех грана
Ветар недоношчад ту с мене да стрго је сву!
Оне што беже од жеге угостила пустом бих сеном,
С које се платану част одаје силна за скрб.
Но вас опомињем сада, господствена дрвена дебла,
Чије се гране у зрак дижу у вис и у шир:
Никада за славом са плода из воћњака немајте жудњу:
Доста је то што је лист зелен и бесплодан ваш.
Тегобне плодне су воћке и свакоме стоје на путу,
Бесплодно лишће је то чисти што сакрива рес.
Ти што се шећеш овуда, посрнулу дигни ме ракљем,
Нека не буде те стид скрхан да спасиш ми лист.
Често је десница неког окрепила благошћу туђа,
Тужно нам срце и бол знаних су руку нам чин.
Зато ми потпорањ неки под жалосне подметни гране,
Можда на повратку свом убрао будеш и ти.
Тако ти слакшале муке и дабогда никад од никог
Твога не стигла те жуч, никад с нештòвања јад.
Превод елегије који је у строфама и римама начинио Никола Шоп, а био објављен још 1951. мени прије 40 година није био познат, као ни пјесме Јана Панонија, кога су југославенски латинисти радије звали Иван Чесмички. Латински текст који је у својој биљешци предложио Вратовић нисам нашао, а имао сам га својевремено, те доносим овај који је најближи томе, а можда је исти.
Illa ego, quae recto coelum modo vertice adibam
Arbor, humum pronis verro cacuminibus.
Nec me externa gravant alienae pondera molis,
Sed premor infelix, foetibus ipsa meis.
Evertere alias cum faevis fulmina flabris,
Fertilitas nobis exitiosa venit.
Mansissem incolumis, si non foecunda fuissem,
Nunc iaceo propriis obruta pignoribus.
Nec iam aliud superest, nisi ut atra caesa bipenni,
Ingerar ingiferis officiosa focis.
Quam nucis est peior mea sors; ego laedor ab ipsis,
Fructibus, ob fructus laeditur illa suos.
Hac mercede fuit genetrix Agamemnonis uxor,
Vel quae celatum, misit in arma, virum.
Talia de natis referent si praemia matres,
Sacra ubi naturae iura potentis erunt?
Scilicet haec ratio est, nolint ut gignere nuptae,
Ut medio crescens ventre necetur onus.
Dira utinam nostros ussissent frigora flores,
Tum, cum prima novo germina vere dedit
Aut ubi mox teneris stabam densissima baccis,
Ventus abortivas diripuisset opes!
Praeberem vacuas aestum vitantibus umbras,
Maximus hinc platanis conciliatur honos.
Vos ego proceri, moneo, pulcherrima trunci
Ligna, quibus late brachia longa patent;
Pomiferam cultis laudem ne quaerite in hortis,
Sit vobis sterili fronde virere satis.
Poma gravamen habent, et se gestantibus obsunt,
Innocui foliis forma decoris adest.
At te qui transis, furcam supponere lapsae
Ne pigeat, stratas et relevare comas.
Saepe peregrinae fovit clementina dextrae,
Tristia cognata vulnera facta manu.
Ergo aliquod miseris, fulcimen subiice, ramis
Forte quod hinc carpas, cum remeabis, erit.
Sic leve, quod portas, sit onus, sic ipse tuorum,
Nil unquam possis, de pietate queri!
У свом усменом излагању највише сам се осврнуо на спомињање Агамемнонове жене (Клитајмнестре) у 13. и 14. стиху коју Паноније уводи у поредбу са воћком отежалих грана од рода. То је мјесто јако захтјевно и за тумача и за преводиоца, јер се садржај тешко може смјестити у наша два стиха. И сјећам се да сам у Старом Граду на Хвару у једном врту годинама касније гледао једну шљиву коју су скоро сваког љета плодови били толико “напали” да је једва имала који лист у крошњи. Сваки пут кад бих онуда прошао сјетио бих се очајавања Панонијеве воћке.
Данас не знам зашто свој превод нисам послао за зборник. Чини ми се да сам, у вријеме кад је прилоге требало послати, био у ДДР-у, на стипендији за писце, те нисам ни знао за рок. Из писма Саве Бабића, које се сачувало уз мој превод, данас ми се чини да он није знао за моје одсуство, па ми је на рубу писма руком дописао жељу да негдје објавим свој превод. Нисам га објавио, јер га нисам нашао кад сам касније добио писмо, затурио се. Искочио је тек овога љета, и преводи имају своју судбину. Те ево, четрдесет година након Савина писма, испуњавам његов задатак. Сава Бабић, јединствени пјесник, херменеутичар, преводилац, хунгариста и хунгаролог, превео је све што је Бела Хамвас објавио, и силу других књига с мађарскога.
Сави Бабићу дугујемо упознавање са великим поглављем о преводиоцу клептоману Галусу из књиге “Корнел вечерњи” Dezsőa Kosztolányija. Сава, свакако величанствена књижевна појава, рођен је на Палићу 1934. преминуо је 23. новембра 2012, урна му је на Новом гробљу у Београду, на парцели 5, колумбариј 165ч. Био је оснивач катедре за хунгарологију Београдског универзитета, радостан, насмијан човјек. Сретали смо се углавном случајно, највише о сајму књига у Београду. Један од ријетких договорених сусрета био је тај у Новом Саду, у јесен 1984.
А Кајетана Гантара сам посјетио у његову стану у Љубљани, у касно прољеће 1987. Не сјећам се да смо ишта причали о преплодној воћки Јана Панонија, чини ми се да је нисмо ни споменули. Цијеле вечери нам је тема био Марадона. Био сам се вратио послије вишемјесечног боравка у Риму, одакле сам сваке друге недјеље ишао у Напуљ да на стадиону у предграђу Fuorigrotta гледам Марадонин Наполи. Гантар ме је трајно одушевио својим познавањем фудбалске игре и љубављу за њу. Марадону је сматрао играчем који се највише приближио Пелеу, и сматрао је да ће га и надмашити.
Извор: Портал Новости
