Бокс је мени био мерак, велики мерак и велика страст. Али од бокса нисам добио никаквих пара. Ни ја нити ико из оне пазарске Младости. А то су били велики дани, тај улазак Младости у Прву боксерску лигу Југославије. Цио град је славио ту Младост. Тај занос и радост су били и остали незаборавни
Јесте, прије 50 година сам боксовао против тога Алберта с којим си ти сутрадан путовао за Београд: То је био један од два моја меча за репрезентацију Југославије. У том мечу ми је пукла аркада, то је у оно вријеме значило да губиш меч, данас не би значило. Данас се рачуна оно што је било прије пуцања аркаде, и то се бодује: можеш победити и ако ти је аркада пукла. Тај против Kубанца Алберта је био један од ријетких мојих пораза, а у Пазару једини.
Мој је боксерски пут прилично необичан. Почео сам да боксујем са 12 година у пазарском клубу Шемсудин Петлача. Тренер ми је био Рифат Рифо Никшић. Иначе, знаш и сам да је Шемсудин Петлача био Пазарац и да је умро након једног меча, па је клуб именован по њему. Петлача је мени био рођак по мајчиној страни. Моја мајка није била задовољна што јој се три сина баве боксом, стално је имала бригу да не доживимо судбину Шемсудина Петлаче.
Након непуне двије године од мога почетка тренирања, у прољеће 1966. моја се фамилија одселила у Турску. У Истанбул, у кварт Gaziosmanpaşa, то је, као што знаш, на европској страни. Твоји су Гуџевићи, кажеш, становали у Şemsipaşa Mahallesi, а то је било јако близу нас, практично смо становали у истој улици. Али ја тамо нисам упознао никога од њих, тада је много Санџаклија нагрнуло у Турску. Штета што нисам упознао никога од Гуџевића, они су богме и моји рођаци, мајка мога оца је из Граба, Шерифа Гуџевић.
У Турској сам ишао у школу, и радио сам. У Турској сам, за четири године боравка, скупио 1.201 дан радног стажа. А у Југославији мој стаж износи 40 година и један дан. У Турској сам радио једну годину у фабрици брава и шестара, а после сам радио на издавању робе у фабрици боја и лакова. А за то вријеме сам боксовао у боксерском клубу Фенербахче. То је клуб на азијској страни Истанбула. На тренинге сам из Европе ишао у Азију. За Фенербахче сам као јуниор наступио 33 пута. На овој слици, која је начињена у Долмабахче у кварту Бешикташ, ја сам као јуниор наступио на опроштају великог боксера Џемала Kамаџи, ја сам овај с рукавицама. Тренери су ме раније запазили и при састављању парова одредили да, иако сам био јуниор од једва 17 година, наступим против неког сениора из Галатасараyа. И ја тога Турчина сениора победим.
После тога су ме водили свуда по Турској, као јуниор сам боксовао уводне борбе. Од 33 укупно, изгубио сам само једну, а једна је завршена неријешено. Има једна згода, несвакидашња. Боксује се за опроштај једног полусредњаша у дворани Спор Серги Сараyи, горе на Таксиму. И опет мене одреде да наступим против некога сениора. А мени управо дошао зет Џемо Kаришик из Пазара на виђење. А мој противник четворогодишњи првак Истанбула. Мој тренер је тада Абдулах Ок, родом из Делимеђа на Пештери, овамо се презивао Бећировић, тамо Ок, то је овај што га на слици грлим десном руком. Kаже, једини слободан противник је овај Турчин сениор, не мораш, ако нећеш. Ја шта ћу: дошао ми зет из Пазара да ме гледа, и сад ја да нећу. Е хоћу. И буде та борба жестока: ја у првој рунди бољи, друга онако, једнака, а у трећој је он био можда мало бољи. Можда. Али ја изгубим 3:2. Мој зет полуди, хоће да се бије са судијама, једва сам га сколио. Али су ме тада запазили људи из турских клубова, и из сва три истанбулска. И звали ме да пређем код њих.
Али, ми се тада вратимо у Југославију! Знаш зашто. Требало је да идемо у турску војску. А та је војска била лоша за војника, официри су тукли војнике. И отац се бојао да ми не направимо неки белај, јер ми не бисмо поднијели да нас неко бије. Оба моја брата су тренирала бокс. Рахметли Исмет, једнојајчани са мном близнак, боксовао је кратко, а најмлађи Изет је боксовао и важне мечеве, и против Слободана Kачара је боксовао. Један Хајро Трепаловац, с турским презименом Токтаş, син нашег досељеника Ферида, био у турској војсци, и десетар га ударио шамаром зато што му је горње дугме на кошуљи било откопчано. Хајро то није могао да поднесе, него је нокаутирао десетара. Онда су десетари испребијали Хајра толико да је Хајро дванаест дана био у болници. И први дан што је изишао, сретне Хајро тога десетара у касарни, те га испребија. И мој отац каже, нећу да ми деца погину, те се ми, дакле, вратимо у Југославију.
Отац оде у Немачку на рад, ја останем у Пазару. И један дан одем на тренинг боксерског клуба, који је већ био промијенио име у Младост. Тамо ме представе тренеру, ово је Сафет Kоца, наш момак, рођен у Пазару, из Домског сокака, боксовао у Турској. Тренер Рахим Бегановић ми каже да се скинем. Ја тада нисам тренирао пола године, а он ми каже, хајде боксуј против овога, па против другога, ја обојицу победим, он ми каже, прекосутра боксујеш за нас на сениорском првенству Србије у Трстенику. Некако ми направе регистрацију у минут до дванаест, ја тада имам само турске документе. Преко ноћи су понијели моју слику у Kрушевац, регистровали ме. Први меч у Трстенику добијем, против домаћина Манџукића. Сутрадан други противник, један Kрушевљанин из 14. октобра. И њега победим. Онда дан одмора, па финале. Боксујем против Kрагујевчанина Рашковића. Три рунде, заврши се, тренер ме диже одушевљен, сигуран у моју победу, кад судије одлуче 3:2 за Рашковића! А ту ја добијем комплет од 12 књига као најбољи боксер турнира. Чуј најбољи, а поражен у финалу!
После тога се мој отац врати из Немачке, повриједио се тамо на послу. Kаже, враћамо се у Турску. А двије моје сестре, које су већ биле удате у Пазару, ударе обадвије у плач и молбе да останемо. И амиџе моје навале на свога брата да се не враћамо. И ту се оцу, уз те наговоре опет врати стрепња за нас од турске војске, те преломи: „Нећете ми служити турску војску, остајемо, треба да служите нашу, југославенску војску!“ И тако останемо. Али за мога оца живот у Југославији није био дуг. У Даниловграду, где је био на терену као монтер пазарског Украса, несретним случајем је умро, угушио га угљен-моноксид у бараки за становање.
Ето, а ово је занимљиво: моја фамилија је једна од ријетких која у Турској није морала мијењати своје презиме. Остало нам је Kоца, јер се та ријеч поклапа с турском ријечју, која се пише коца, а чита се коџа. Та ријеч постоји и код нас и значи „велики“. Ето, ми Kоце смо се по турски презивали Велики. Име ми је, наравно, остало исто, али су ми Турци дописали једно ф: Саффет. Тако, останемо у Југославији, те ја у Пазару завршим средњу школу, па после и вишу комерцијалну, она је била у Ужицу, а имала је истурено одељење у Пазару. А радио сам увијек, након основне школе био сам годину физички радник, па сам, по завршетку средње школе, постао помоћник магационера. Потом, кад сам завршио вишу школу, постао сам шеф механизације у предузећу које је настало спајањем Слободе и Јошанице. Радом сам направио двије куће, сви смо у породици велики радници, два сина и кћерка.
Бокс је мени био мерак, велики мерак и велика страст. Али од бокса нисам добио никаквих пара. Ни ја нити ико из оне пазарске Младости. А то су били велики дани, тај улазак Младости у Прву боксерску лигу Југославије. Цио град је славио ту Младост. И Мишо патуљак с врха Чаршије био је навукао боксерске рукавице и возили су га кроз град на хауби аутомобила. Тај занос и радост су били и остали незаборавни. За Младост сам боксовао у 205 званичних мечева, изгубио сам само три. Против Ристића из Прокупља и против Русевског из Kуманова. С обојицом сам и данас пријатељ, редовно се чујемо и виђамо. У Пазару сам, рекох ти, изгубио само један меч, против онога Kубанца Алберта, с којим си ти сутрадан путовао Санџактрансовим аутобусом до Београда.
Извор: portalnovosti
