Пише: Синан Гуџевић
По питању пиштоља као оружја за заштиту од мечке, изјављујем да га немам. Одрастао сам у заједници гдје мушкарци воле пиштољ. И моја браћа су била наклоњена пиштољу и пуцању из њега. Пуцали су у правилу на свадбама и весељима. Игра коло испред куће, а са стране момци потежу пиштоље и троше метке у ваздух. Жене увлаче главу у рамена, а старији мушкарци поцикују: “Весело, момци!” Таква шенлучења су ми увијек била и остала су ми далека. Али сам мојој браћи спасио пиштољ.
Било је то онога љета кад је умро Душко Радовић. Био сам мјесецима у Грабу и преводио, читао и понешто писао. Након једног избивања у Београду, дођем кући и затекнем оца и снаху забринуте у лицу. Шта вам је, што сте потонули, хајде, попиј кахву па ћемо ти казати. Кад сам испунио услов, отац рекне да је прије два дана дошао позив Јакупу да оде у СУП и понесе пиштољ. Рок седам или четрнаест дана, не знам више. Јакуп је најмлађи од нас четири брата, тада је био барем два мјесеца на раду у Њемачкој, сигурно не може доћи да се јави у пазарски СУП. Отац ме погледа и ја му у погледу видим молбу да одем у Пазар и објасним се са командиром.
Одем сутрадан у Пазар. И понесем онај позив. Уђем у собу командира Фадила. Добар дан, добар дан.
– Којим добром код мене, Синане?
– Ево овим добром, Фадиле. Мој брат је добио овај позив, а он је барем два месеца у Немачкој, и не може доћи.
– Добро је што си дошао да ми кажеш да он не може доћи. Но ти њега можеш замијенити само ако си донео његов пиштољ. То је Збројовка, калибар 7,65, из којега је више пута пуцао барем на двема свадбама у Крћу.
– Командире Фадиле, мој брат Јакуп нема пиштољ.
– Шалиш ли се са мном, Синане? Имамо извештај да је пуцао више пута. И извештај није један, него их је више од један.
– Командире Фадиле, мој брат пиштољ нема. Он јесте мераклија да пуца, више пута сам га гледао како пуца на џумбусима или свадбама, али увијек би узео нечији пиштољ, јер он свога пиштоља нема!
– О Синане, знај да су наше информације проверене и унакрсно и попречно и изокола, и све кажу да твој брат Јакуп има збројовку седмицу, и ово није први пут да је из ње пуцао.
– О Фадиле, командире, Јакуп је мој брат, знам кад се родио, знам кад је у школу пошао, кад је у војску отишао, у Клану изнад Ријеке, ишао сам у Клану да га видим, памтим кад је из војске изишао, све о њему знам и памтим, па знам и да пиштољ нема!
– Синане, велиш ли?
– Фадиле, велим и изјављујем!
– Добро Синане, ја ћу сад уписати да је овај позив решен, теби ево рука, и да си здраво!
Још сам мало нахујан ходао по Пазару, видио Исмета Реброњу и Шабана Шаренкапића, пожалио им се на СУП и суповске позиве за оружје којег нема, и похвалио се на Фадила што је разуман. Имао си среће, каже Исмет, јеси, вала, дода Шабан. Да ниси наишао на Фадила, ко зна како би се провео, да си наишао на неког другог, можда би морао да за брата купиш пиштољ па да га братов пиштољ тако предаш милицији. Кад сам се мало смирио, отишао сам на аутобус за Бијеле Воде, па сам из Бијелих Вода, друкчије се није могло, отпјешачио седам километара до куће.
Чим сам ушао у кућу, погледи оца и снахе падоше и осташе на мени као двије сјенке по зиду. Сједнем, не скидају погледа с мене. Ада ха, упита отац, а снаха приставља џезву за кахву. Мајка је тих мјесеци била код Хазбове дјеце у Пазару, те није ништа знала.
Испричам натанко разговор с Фадилом командиром. Снаха Иза скуха још једну кахву, па сједне и одахне:
– Е дао ти Аллах свако добро, што нам спаси пиштољ!
– Како то мислиш, снахо Изо? Ја се са Фадилом нисам шалио, а ти се са мном сад шалиш!
– А Бога ми, да нијеси ти отишао, узели би нам га!
– Аман, како да нам узму нешто што немамо?
– Како немамо, ево га у овоме куферу!
Окрену ми се свијет око главе. Земљо Индијо, па је ли то онај пиштољ који је Хазбо набавио још шездесетих година, за који сам мислио да је давно отишао некоме другом. А отишао није, но је све вријеме био у кући, само што ја за то нисам знао. А нисам знао јер ме није занимало да знам. Посве пренеражен, кажем како ћу сутра рано отићи у Пазар, право Фадилу командиру и рећи му Фадиле опрости, пиштољ имамо, нисам знао да га имамо, али Јакупов није, иако он очито из њега пуца на свадбама.
Ту се укључи мој отац Аљо: “Синане, мога ти хака, не иди у Пазар! Ако одеш и томе Фадилу то кажеш, Јакупа ће оптужити, за пиштољ ми је свеједно, ја за пиштољ марим таман колико марим и крмка, али ће Јакуп отићи у затвор!”
Да је мајка била ту, и она би ме заклела да не идем, вјероватно би рекла мога ти млијека. А кад те родитељ закуне својим хаком, ту се нема шта приговарати, има се повиновати. Хак је једна од аксиома у Санџаку, не само муслиманских, чуо сам и православце: мога ти ака! Хак је, по Шкаљићу, више ствари: истина, правда, право, заслуга. Моје искуство с ријечју је још јаче: ријетко се казује, а кад се каже, нема страшније заклетве од хака. Хак (хȁк, арапски ḥаqq) је голема родитељска и молба и опомена. Као и мајчино млијеко.
И тако, ја због очева хака, не одох у Пазар и не понијех пиштољ. И пиштољ нам је остао. Ја сам га видио један једини пут, 12. маја 1968, кад је мој брат Хазбо разбио свој војнички кофер да би из њега извадио пиштољ. Кофер је разбио, јер није имао кључа код себе. Датум памтим, јер је тога дана чаробни играч Партизана Бора Ђорђевић, два тренутка прије но је Хазбо разбио кофер, дао Звезди незабораван гол. Ја сам сједио на коферу и преко транзистора слушао пренос. Била је избила свађа у селу и Хазбо је хтио да узме пиштољ, и узео га је, но није пуцао. Разбијање кофера је узело можда минуту времена, можда је оно пресудило да не буде белаја. То сам упамтио, друго мало шта, јер ме је утакмица била понијела. То је био тај пиштољ, из којега се пуцало само на свадбама, очито му је било суђено да пуца само за весеље.
Ту збројовку седмицу је једне године међу годинама на своје име пријавио наш трећи брат Лутво. То је учинио у вријеме кад се позивало да грађани могу посједовати оружје легално, ако га пријаве. Но је и Лутво на некој свадби пуцао из тога свадбарског пуцала, што је неко близак полицији пријавио. Неколико мјесеци након тога, кад смо сва четири брата била у иностранству, за вријеме једне од акција купљења оружја почетком деведесетих, патрола је дошла у Граб и одузела пиштољ од нашега оца. Подробности таквих рација у вријеме Милошевића нису за овдје. Не знам је ли наша збројовка предата командиру Фадилу, некако ми се чини да би било право да јесте. Не знам је ли Фадил у животу и здрављу, ако јесте, молим га написмено да ми опрости, слагао сам га из незнавања. И да му захвалим за доброту и повјерење. Моје незнавање је окончано истога дана према вечери, али се онда испријечила ријеч хак. Фадил зна колико је она тешка. Ако је она збројовка још жива, сигурно је у добром стању, из ње се пуцало мало, само на свадбама и понеком џумбусу. То знам данас, а знали су најбоље моја два брата Хазбо и Јакуп, који више нису на овоме свијету.
Извор: Портал Новости
