Пише: Синан Гуџевић
Сва су поглавља ове књиге таква да у човјеку гасе разговорљивост. Франческа Албанезе је објективна у опису онога што је видјела, чула од свједока и од жртава, те прочитала у документима. Њена објективност је неприкосновена и непорециво, али Албанезе није неутрална. Она је, као сваки моралан човјек, емпатична за оне који страдају од оних који страдање узрокују и проводе га.
Франческа Албанезе, експерт за међународно право, већ четири године специјална извјеститељица УН-а за окупирана палестинска подручја, боравила је неколико дана у Србији. У Београду је објављен превод њене књиге „Кад свет спава“ (Quando il mondo dorme). Има и поднаслов: „Приче, речи и ране Палестине“.
Књигу је превела Гордана Суботић, а издала ју је Чаробна књига. Већ су објављени енглески, француски, шпански и арапски превод, да само њих споменемо, у припреми је њемачки. Укупно је до дана кад ово пишем објављено 20 превода. У Италији је то једна од најпродаванијих књига, имала је већ 10 издања. Тек објављена књига је скоро разграбљена и у Београду и у Новом Пазару, гдје су уприличени разговори с ауторицом.
Франческа Албанезе: Геноцид над Палестинцима отворио је колективну рану
Десет поглавља говоре о дехуманизацији, протјеривању, апартхејду и геноциду које држава Израел спроводи на палестинским подручјима које је окупирала још 1967, дакле на Западној обали ријеке Јордан, у Појасу Газе и у Источном Јерусалему. Уз приче о појединим особама надовезују се коментари који подробно и болно јасно описују стање једног народа изложеног најокрутнијим злочинима. Књига је у Италији објављена 2025, а оно о чему говори отада се много погоршало, па ће за неко будуће издање морати да буде допуњена, као својеврсни work in progress.
Декалог чине девет личних имена плус завршно поглавље чији наслов не садржи име, а оно говори о Maксу, мужу ауторице Албанезе, истинском јунаку на путу своје животне дружице. Сва имена су стварна, догађаји који се приповиједају су стварни и истинити. Имена су то стварних људи са којима се Албанезе сусретала током својих боравака на окупираним подручјима или изван њих. Само једну од тих десет особа није упознала, за њу је сазнала из извјештаја о убијенима.
То је шестогодишња Хинди Раџаб, убијена рафалима израелских војника, након што је вапила за помоћ, јер су прије ње у ауту убијени њени стриц, стрина и њихова дјеца. Снимак позива мале Hind остао је као документ у Црвеном полумјесецу, и сачуван је и у филму „Глас Хинди Раџаб“ туниске режисерке по имену Kaouther Ben Hania. Израелска војска је побила и екипу хитне помоћи која је ишла да спаси дијете.
Франческа Албанезе на крају приповијести казује да за ту окрутну смрт нико није одговарао. И закључује: То је дјетињство у Палестини. Та смрт је слика безобзирности војске данашњег Израела. Дјевојчица је убијена из рафала, у ауту, у којем су три сата раније били убијени стриц, стрина и њихова дјеца, четворо на броју. Британски тим форензичких архитеката, који је реконструирао удаљеност и учесталост хитаца утврдио је да „није вјероватно“ да израелски војници који су пуцали из тенка нису могли видјети цивиле у ауту на који пуцају.
Тај форензички тим је предводио Ејал Вајзмен, Израелац, архитекта и писац, оснивач и руководилац истраживачке структуре форензичка архитектура (Forensic Archtecture). Његовим именом је насловљено седмо поглавље, које има поднаслов „Како смислити услове који доводе до уништења једног народа“.
У томе поглављу сазнајемо како је ауторица дошла до потпунијег разумијевања насиља читајући Вајзманову књигу „Шупља земља“ (Hollow Land. Israel’s Architecture of Occupation) у којој је подробно описан процес територијалног распарчавања земље на којој живе Палестинци, чиме се спречава и поништава територијални континуитет и њихово управљање инфраструктурама. Окупацијска архитектура је посебно изражена на Западној обали, а Вајзмен ју је студирао у раздобљу од 40 година, од 1967. до 2007.
У посљедњих двадесетак година та се архитектура још учврстила и усавршила с помоћу географског хаоса структурираног тако да непогрешиво иде на палестинску штету. И та архитектура пошасти је work in progress. Она иде у ширину и у висину, ништа не препушта случају, узима зграде по висини, и ваздух над њима, а наравно и подземље, аквадукте и тунеле. Ауторица Албанезе изражава дивљење Вејзменову позиву да отворимо очи пред опасношћу „хуманитарног парадокса“ који подло позива да подржимо хуманитарне интервенције, умјесто да им се супротставимо.
Ејал Вајзмен је био онај аутор који је, заједно са Франческом Албанезе, био позван да фебруара 2025. говори о тешким посљедицама израелских војних операција и масовних злочина према цивилном становништву у Гази. Наступи њих двоје су отказани двапут, а посебно је кукавички отказ био онај чувеног свеучилишта Freie Universität. То је, наравно, учинило да студенти буду ускраћени да од аутора Вејзмана чују оно што пише у његовој књизи (уосталом преведеној и на њемачки): да је већ генерацијама за Палестинце дом „нешто што се напушта, а не мјесто на којем се остаје“.
Пропустили су студенти да уз Вејзмана, чују и Албанезе како говори о геноциду увезаним са досељеничким колонијализмом, и са етничким чишћењем. На крају је марксистички лист Junge Welt прихватио двоје предавача, пред много мањом публиком него што би била да њемачки политичари уланчани са ционистима нису забранили нешто што је било већ припремљено за професоре и студенте. Тако из Вејзманових уста нису могли чути његову тврдњу изведену из помних истраживања да је Појас Газе ништа друго него резултат инжењеријског настојања да се услови за живот униште изнутра.
Ова књига је прозор у свијет који спава под анестезијом, док се на једном комаду његове земље догађају злочини које моћне државе не само допуштају него у њима и судјелују. Њихове фирме, агенције и корпорације зарађују на геноциду. Палестински народ је препуштен колективном злочину данашњих моћника. Ти моћници оно што Израел чини, а они одобравају и потпомажу, зову „рат“, и та хипокризија пролази кроз њихове медије, њихове новине и објаве.
Рат то није, Франческа Албанезе то одлучно и казује и доказује, у свим својим извјештајима које двапут годишње доставља Уједињеним нацијама. Доказује то и у овој дирљиво часној књизи, писаној на основу онога што је истраживала и на основу онога што је доживјела. Живјела је у Палестини три године, живјела је у Источном Јерусалему, зна о чему говори. Њу нико не може превеслати, ни бесрамна израелска пропаганда ни пропаганде држава склоних Израелу.
У овој ће књизи читалац наћи ријечи које никада не може заборавити. Кад Албанезе палестинској дјеци која купе дудиње испод крошње дуда у њеном дворишту каже да слободно могу улазити на врата, а не кроз рупу коју су начинила у огради, њој одговори дјечак Мухамед, пун поштовања: „Не, хвала. Не морате нам остављати капију отворену. И даље ћемо их узимати овако, пентрајући се, као и досад!“ Господство потлачености, рекао би Божо Копривица.
Па сликарка Малак, чије име носи осмо поглавље, и чија је слика на корицама ове књиге, Малак Матар. Она је утекла из Газе случајно, дан прије злочина који су начинили припадници Хамаса, стигла је у Лондон, гдје је, уз једва вјероватан повољан стицај околности успјела довести своје родитеље, сестру и брата. Њену слику, ону што стоји на корицама књиге, Франческа Албанезе је видјела још 2010, кад је Малак била дјевојчица, а срела ју је тринаест година касније у Лондон. Е њој, на крају тога дирљивог разговора, из којег сазнајемо да сликарка има потресних слика о нестанку новинара, пјесника, сликара, Малак каже: “Изгледа да људе занима да виде насликан бол Газе. Али нема довољно боја да се њима исприча сав бол.”
Сва су поглавља ове књиге таква да у човјеку гасе разговорљивост. И оно о Хасану, хирургу који је отишао из Лондона да врши операције на рањеницима, који је у једној ноћи извео шест ампутација на дјеци и који свједочи да је само у првим мјесецима након 7. октобра 2023, девет стотина дјеце било подвргнуто ампутацијама. То је поглавље пуно страве, у њему се говори о хапшењима и заточеништву дјеце као средствима репресије и прогона Палестинаца.
Заточеништво има три аспекта: физички, бирократски и дигитални. Онај први служи да се Газа држи као затвор под отвореним небом, други ограничава свако кретање, а трећи служи сврси непрекидног надгледања. Та језива стварност, која укључује злостављање, присиљавање да дјеца дају информације о блискима, само је један дио стравичне стварности назване unchilding, ‘бездјетињственост’, која је заведена одавно, много прије 7. октобра 2023, а која, међу мучењима, има податак о преко 700 хапшене дјеце сваке године. На окупираним подручјима Израелци живе под грађанским правом, а Палестинци под војним.
У поглављу насловљеном Ингрид упознајемо особу која је у окупацијску стварност на палестинском оземљу увела термин апартхејд. То је Ингрид Јарадат Гаснер, искусна истражитељка кршења људских права. Ингрид је једна од оснивачица покрета BDS (Boycot, Divestiment and Sanctions) који је надахнут глобалним отпором апартхејду у Јужној Африци. Апартхејд проводи Израел, покрет BDS захтијева свјетске санкције за Израел. Албанезе не заборавља ни ирску продавачицу која је прва одбила да неком купцу прода грејпфрут, јер је био увезен из Јужне Африке, у вријеме кад је у тој земљи владао апартхејд. Велики покрети почињу првом акцијом.
У трећем поглављу на двадесетак страница кроз повијест о Палестинцу хришћанину Џорџу и муслиману Ибрахиму, читалац има најважније информације о повијести државе Израел и насиљу над Палестинцима, али и упознајемо Палестинца Џорџа, инжењера који је студирао у САД и дошао у Палестину да ради на изградњи нечега што се надао да ће бити слободна Палестина. Његов подухват се показује као немогућ, јер је његова слобода мишљења код сваког послодавца изазивала отпор, јер су ови, без разлике, јесу ли израелски или међународни, од њега очекивали да не говори ни о окупацији ни о апартхејду.
За Палестинца је живот у Јерусалему свакодневно суочавање с праксом и језиком потчињавања ционистичком пројекту. Ибрахим, потомак једне од најстаријих палестинских породица, бива безобзирно дискредитован за блискост с њемачким нацистима, а он је дописник једног западног медија и у свом послу, колико год га обављао часно, принуђен је да с ријечима поступа као да гази по минском пољу.
С тим Ибрахимом и својим мужем ауторица ходајући по старом граду Јерусалима, наишли су случајно на човјека који им је пожелио добродошлицу у Израел. Она му је узвратила да је то гдје се управо налазе окупирана Палестина, на шта јој је добродошличар казао како Палестина не постоји. Онда се у разговор умијешао Ибрахим и упитао: “Ако Палестина не постоји, шта сам онда ја?” Ти не постојиш, одговорио му је човјек с аустралијским акцентом, за кога ће се испоставити да је један од вођа најнасилнијих досељеничких организација.
Поглавље насловљено Алон цијело је у знаку захвалности за подршку коју је пружио Алон Конфино, итало-израелски професор за повијест јудаизма и Блиског истока. Он се укључио у јавну расправу коју је започео предсједник талијанског Одбора за вањске и европске послове при заступничком дому парламента, оптуживши Албанезе за ‘пристраност’. Конфино се укључио и ту оптужбу назвао срамотном.
Потом је написао писмо, које је Албанезе дала да се преведе на талијанском, али је дневни лист Република одбио да га објави. Писмо није објављено нигдје, али је њиме започела снажна сурадња и пријатељство, све до смрти Алонове, јуна 2024. Алон је, уз велику подршку, указивао Албанезе и на грешке, отворено и искрено. И она о томе свему пише. Ово поглавље је знак дубоке оданости и захвалности великом повјесничару, експерту за јудаизам и антисемитизам.
Поглавље о Габору можда је најкомплексније. У њему упознајемо канадског љекара и психотерапеута Габора, мађарског Јеврејина, који лијечи друге полазећи од свога бола, а чији глас не губи благост ни кад говори о досељеничком колонијализму у Палестини ни о израелској окупацији. Родитељи његове мајке су страдали у Аушвицу, трауме из дјетињства су полазиште његових терапија, био је дванаест година доктор за бескућнике и луталице у ‘Хотелу Портланд’, центру за невољнике и овиснике.
У поглављу о њему Албанезе износи и своје свједочење о гледању филма ‘Аватар’, који она разумије као филм за Палестину, а гледа како многи Израелци на крају филма из кина у Јерусалему излазе плачући. Тек из разговора с њима, она схвати да Израелци плачу зато што се осјећају припадницима народа Нави. Габор Мате има објашњење: вишевјековни прогони по Европи и Русији учинили су да се прогоњеност учита као сјећање на бол, као емоционална дисоцијација. И тако даље, прича по прича.
Франческа Албанезе је објективна у опису онога што је видјела, чула од свједока и од жртава, те прочитала у документима. Њена објективност је неприкосновена и непорециво, али Албанезе није неутрална. Она је, као сваки моралан човјек, емпатична за оне који страдају од оних који страдање узрокују и проводе га.
Ова је књига и јединствен водич за Јерусалим, писан руком особе која не преписује из интернета, него из свога живота. Из овога декалога би се могао начинити потресан филм, да и они којима су филмови дражи него књиге спознају у каквом свијету живи палестински народ у земљи чије се границе не могу ни на карти показати. Док таквога филма не буде, читајмо Франческу Албанезе, бранитељицу људског достојанства. И имајмо на уму њену опомену: “Док свијет спава рађају се сабласти. Подоста њих је међу нама. Прва међу њима је наша равнодушност.”
Извор: Портал Новости
