Пише: Синан Гуџевић
Ово је књига за чије читање треба имати више од једног стомака. Она описује бешчашће које је довело дотле да разуларене вође у разулареном свијету даду одријешене руке разулареним злочинцима. Омар Ел Акад ће својим криком против западњачког и израелског злочинства проћи као ја с оним писмом у Америку кад сам замолио да се једно слово са акцентом уврсти у свјетску заједницу слова
Прије двадесетак година писао сам конзорцију Уницоде и пожалио се што дискриминира наше слово р са краткоузлазним акцентом, по енглески Latin Small Letter R with Grave. Јер га нема у сету знакова овога конзорција мјеродавног за слова и нагласке. А мени наши акценти требају. Добио сам прилично оштар одговор како је ријеч дискриминација неумјесна и прекрупна, како у Уницоде нико никога не дискриминира.
Одговорио сам да је у нашем случају на дјелу дискриминација једног слова и на њему једног нагласка, а да ни о каквој другој дискриминацији није ријеч. Стигла ми је љубазна понуда да пошаљем бар пет примјера из поезије или прозе, или из рјечника, и да наведем издање, дакле годину и издавача, да све то пошаљем на телефакс у Сан Франциско гдје се тада налазио ваљда уред или уредник за наша рогата и репата слова. Послао сам примјере, скениране, и латиничне и ћириличне. Знам да је један од примјера био глагол утрчати. Одмах сам добио одговор да су моји примјери једнорогога р стигли и да ће бити размотрен мој захтјев за уврштење тога знака у сет знакова. Тај знак никад није уврштен.
Свега сам се овога сјетио док сам ових дана читао књигу аутора Омара Ел Акада “Једном ће бити да су сви одувијек били против тога”. У њој нема ријечи о дискриминацији безначајних акцената у једном безначајном језику, у њој је дискриминација често нејака да изрази оно што је политички са овлаштених мјеста заведено. Ел Акадова књига се бави дискриминацијом и геноцидом који чини држава Израел над Палестинцима, на оземљу које је Израел окупирао и ставио под беспримјерне мјере апартхејда, изгладњивања, убијања и рушења.
Тај геноцид има подршку најмоћнијих држава тзв. либералног свијета. Омар Ел Акад није од писаца који сједе у својој кући и пишу путописе по земљама у које никад нису крочили, нити ће крочити. Он пише из свога искуства, и његову писању су поштење и искреност начела у које нема сумње. Он је својим књигама стекао статус писца у кога нема сумње.
Прва његова књига “American War” донијела му је велико признање читалаца и критике. Роман се бави дистопијски 2075, Другим америчким грађанским ратом који избија због климатских промјена. А избија слично првом, због тога што влада у Вашингтону доноси закон о забрани истраживања и кориштења нафте. Роман је изишао у вријеме прије првог предсједничког мандата Доналда Трампа, а иако је написан прије предсједничких избора, читаоци и критика виде у њему алегорију трамповске Америке.
Књига “Једном ће бити да су сви одувијек били против тога” трипут је тања од “Америчког рата”, али је убојитија. Она није дистопијска маштарија, она је каталог бешчашћа западних либералних држава које подржавају израелске геноцидне походе у Гази и на Западној обали. Омар Ел Акад демонтира језик оних који су најодговорнији за истребљивање, изгладњивање и изнуривање Палестинаца и Палестинки, као и онај њихових помагача и помагача помагачима. Тај језиво покварени језик, његов лексик и његова синтакса слаже се у бескичмене наслове и садржи јасну намјеру да превари, да смањи изложеност критици.
Хипокрити либерали на вијести о страдању Палестинаца угињу раменима и кажу: Да, све је то јако тужно, али знате, то је све врло комплицирано. Једна од сабласнијих ствари коју је алијанса “Рата против терора” починила јест растакање језика и стварања лексика из сјене, те његово наметање медијима и јавној употреби. Манипулација тим језиком је неизоставно средство за манипулацију бирачима и народима. Ел Акад указује на постојање два различита језика за описивање жртава: један је језик за жртве империја, а други је језик за жртве из империја. Жртве империја, каже Ел Акад, не бивају убијене. Њихови убојице нису кољачи, нису баш ништа, а жртве у том језику и не умиру, оне напросто само престају да постоје. Оне исхлапе попут магле.
Омар Ел Акад је написао књигу која вришти на данашњи свијет, као што вришти дјевојчица која моли за помоћ тренутак прије но што је погоди израелски снајпер. Он убијање палестинског живља и пустошење његове имовине назива крвавим карневалом најгорих злочина који су икада преношени уживо. За књигу је прије мјесец дана добио Националну награду за књигу у Њујорку.
У свом кратком говору захвалности жирију казао је како му је јако тешко да размишља слављенички о књизи која је написана као одговор на геноцид, а при томе имати на уму да и његов новац од пореза иде у средства која се троше на помоћ за геноцид, те да геноцид подржавају и многи његови представници изабрани на изборима. Још је казао како му је тешко да мисли слављенички након што је гледао како људе с улица одводе маскирани агенти државе, а зато што су се усудили сугерирати да би Палестинци могли бити људска бића.
Захвалност за објављивање ове књиге дугујемо издавачкој кући Хена ком и преводилачком раду Срђана и Хане Дворник. Неки су рецензенти књигу назвали есејем. Она јесте и то, али би се тај есеј у десет поглавља могао звати и мјеродавним прилогом за биографију писца и новинара и његовога пута по широком свијету. Рођен 1982. у Каиру, још је дјететом емигрирао у Катар, у Доху.
Онамо је отишао по невољи јер, да је било по вољи, отац би био отишао у Либију, али га тамо нису пустили зато што му је име било Мохамед Ахмад, а то је име јако распрострањено, а на либијском списку сумњивих било је и лице с тим именом, па се полиција није хтјела пачати у тражењу доказа да Омаров отац није тај тражени Мохамед Ахмад. У Дохи је Омар ишао у Америчку међународну школу, гдје је, каже, писао и захвалнице америчким војницима. У Катару је упознао разулареност Американаца у призорима кад Азијати на раду “прекорачују границе свога претпостављеног непостојања”. Дискриминацију Ел Акад не спомиње, само каже да они напросто не постоје. Нису нижа бића, не, они су небића, ништа.
Из Дохе се фамилија сели у Канаду, у Отаву, оданде у САД, у Портланд. Као новинар Омар проводи десет година гледајући разулареност америчких војника и налогодаваца у Заливским ратовима, у Рату против терора, извјештавајући из затвора Гуантанамо. Видио је не само изблиза него и изнутра онај свијет за који се надао како ће му омогућити да га пусте на миру.
Тај свијет Омар Ел Акад није нашао. Нашао је свијет који постоји још код Херодота: конформистичан, подлачки и кукавички. И добрим дијелом с муком по њега, Омара Ел Акада. Након што је објављен његов “American War” утркују се режисери и продуценти за добивања права на снимање филма по њему. Али, у јануару 2024. режисер који је добио право и задатак за рад на адаптацији романа, јавља аутору романа да и он и продуцентска кућа одустају од пројекта! А то је само један од отказа, одустајања и забрана наступа онима који нису уз Израел.
Омар Ел Акад то овако коментира: “Све то доима се тако ускогрудно, улози су тако ниски. На другој страни планета читаве породичне лозе бивају затрте, а овдје, у заклоњеном свијету, подвргнути смо релативно биједним понижењима – губитку прихода, повученим позивницама, игнорирању од људи који би у неко другачије вријеме могли бити прилично поносни на себе што имају смеђег пријатеља.” Омар Ел Акад је упознао најружније и најискреније лице Запада. То је лице његове апатије (негације емпатије), оно које је потпуно свјесно мјера и размјера уништења и патњи, али, без и да трепне, то лице сматра да су грозоте нужне и оправдане, и подвлачи да су такве апсолутно нужне.
Нема довољно јаке ријечи да искаже хвала аутору што је написао ову јасну и часну књигу. Он јасно указује на хипокрите предсједнике и премијере земаља који се опиру да позову на прекид ватре, који пак тражи већина њихових бирача, јер би позив на окончање геноцида могао испасти политички неповољан по њихово остајање на власти.
Улогу издавача и умјетника Ел Акад описује не пристајући ни на какав компромис. Спомиње и Лану Басташић, која је раскинула уговор с једним њемачким издавачем, јер овај није довољно јасно успротивио геноциду. Наводи и примјер Џонатана Глазера, који је примајући Оскара ‘на највећој позорници културног свијета’ одбацио ‘отмицу своје религије у сврху масовног убијања’. Подсјећа како је медицинска сестра Хесен Јабр, примајући награду за своју изузетност у послу казала како је геноцид оно што се догађа у Гази, била отпуштена с посла. Ел Акад у времену кад све изгледа залудно, наводи вапај палестинке пјесникиње Расхе Абдулхади: „Гдје год да сте, на који год начин можете наштетити механизму геноцида, наштетите му сада…Испријечите се како год можете.
Но се ваља лишити илузије да би ова часна књига могла промијенити ишта у свјетском врелом тигању који за дршку чврсто држи америчка рука, а свака друга, ако крене да га дохвати, а није по вољи оној која га држи, има да буде опржена. Ово није књига која се чита у даху, за њу треба имати више од једног стомака.
Она описује бешчашће које је довело дотле да разуларене вође у разулареном свијету даду одријешене руке разулареним злочинцима. Блокирање осуда за злочине у УН, а допуштање злочина и наоружавања злочинаца, јавно и безобзирно, то је свијет у којем данас живимо. Омар Ел Акад ће својим криком против западњачког и израелског злочинства проћи, све у свему, као ја с оним писмом америчком конзорцију у којем сам замолио да се једно слово са акцентом уврсти у свјетску заједницу слова.
Извор: Портал Новости
