Пише: Синан Гуџевић
Пјесник и природњак Ибрахим Хаџић отишао је с овога свијета 27. октобра 2026. У Београду, након што је четири мјесеца провео у Рожајама, свом родном граду. Ибрахим Хаџић пребрину своју бригу, рекло би се у Санџаку.
И у његовим Рожајама би се тако рекло. Тако се ондје каже, јер се сматра да је растанак са животом брига над бригама. То долази и од увјерења да умријети није лако. Да се није лако раставити с душом. Они који то нису окусили не могу бити мјеродавни свједоци.
Гдје можемо бити свједоци, можемо. Ибрахим Хаџић није имао лак живот, па му ни одлазак из њега није могао бити лак, јер се ни с тешким не растаје увијек лако. У кући и породици Ибрахиму је све било добро и на мјесту, али изван куће му је барем посљедњих тридесет и више година ишло по злу.
Прије тридесет и три године истјеран је с посла. С телевизије, гдје је био уредник јединственог програма у свијету, тај се програм звао школски. Школа је имала допуну на телевизији и Ибрахим Хаџић је био један од важних уредника тога допунског програма. С тога мјеста га је истјерао разуларени послушник власти, који је своју главу мијењао према владарској капи.
Да би се додворио свом господару и још дао на вољу својој самовољи, тај није истјерао само Ибрахима, истјерао је још хиљаду и двије стотине људи који су радили на Радио телевизији Србије. И за то није одговарао ни пред киме. И таква су ова времена, неће ни одговарати.
Ибрахим је морао отићи у пензију са само двадесет година раднога стажа. Није имао куд, живио је у самом центру града Београда, стотињак метара од Скадарлије. Био је велики радник, какви знају бити они који су рођени у оскудици те у њој расли. Оставши без посла, добио је више времена да се налази са неколико пријатеља сличне судбине, иако се с њима редовно виђао и док је био запослен.
То су били Миодраг Станисављевић, Филип Давид, Предраг Чудић, Душан Петричић, Јелена Трпковић, Драган Бањац, Богдан Тањевић, Горан Бабић. Честа, некад и свакодневна виђања била су око поднева у кафићу Галерија власника Драгана Капичића. Часни умјетници су се окупљали у Галерији, а нечасни и покварени километар даље, у Симиној улици. Уз писање пјесама, кренуо је Ибрахим да се бави гљивама. Кренуо је од почетка и, какав је већ био, посветио им се дубоко.
У бављењу је дошао дотле да је са пријатељима гљиварима основао гљиварско друштво Србије. Све вријеме је своје бављење гљивама звао аматерским. Није то чинио зато што, ето, није имао диплому из ботанике, већ зато што је себе искрено сматрао аматером. А написао је десетак приручника о гљивама и открио гљиве за које се није знало да их има у његову родном крају. Посветио се и бављењу лептирима, и ту посве дубоко. И то је звао аматеризмом.
Био је риједак примјер човјека код кога су скромност и искреност биле стопљене у једно. Није се сматрао ни професионалним пјесником, иако је био пјесник највишег реда. Петнаестак књига стихова није учинило да се понесе и надмено гледа преко врхова планина. И та је скромност била искрена. Кад је писао о својим пријатељима није у њихову хваљењу претјеривао, био је подробан у описивању њихових карактера и неумљиво искрен.
Велики примјер за то је текст о сјећању на Миодрага Станисављевића, пјесника с којим је био дубоко везан, но је та веза је имала и прекиде. О томе пишући, Хаџић неумољиво осваја читаоца. Један од њих ми је, након читања у одушевљењу Хаџићем, весело цитирао Огдена Насха: Идем, нађем, дружим с њим!
Ибрахим је у професионалној одбачености почео поболијевати. Добио је шећер, слабио му је вид, а почео је губити и слух. За ово посљедње је знао рећи како је на психичкој бази. Он је себе познавао и знао је рерум цогносцере цаусас.
Имао је узречицу “и не знам шта”, то је код њега значило, “и тако даље”. Сад се морам привикнути да је нећу више никад чути. Њу сам слушао од њега лично, не телефоном. Телефоном није разговарао радо. Рекао би, немој ме звати, ја ти не чујем ништа на телефону.
Виђали смо се, све у свему, ријетко. А било би ми ријетко и да сам га виђао десет пута више. Био је широка срца, разговорљив, штедар. И добар. Добар дотле да ме толика доброта понекад нервирала. Како човјек може бити толико добар? И то човјек који овако каже:
Животе, целог живота имао сам за тебе
Молбе
И скоро ниједну ниси ми услишио.
А ти смрти,
Буди великодушна,
Испуни ми ову једину жељу.
Када буде,
Нека то не буде поред људи
Који не умеју да разумеју шта је то смрт,
Који се нису навикли на њу.
Нека то буде у шуми
Која зна на све да гледа
Као на дар неба.
Ибрахим је пјесник поанте. Његове пјесме имају оно лесинговско разрјешење, које слиједи након очекивања. У правилу је та поанта на крају пјесме, али је код њега често и на почетку, или у средини, некад и у наслову, као у оном “Не правите ми од кала нову Југославију”:
Не, немојте ми
Градити поново Југославију.
Немојте, молим вас.
Ако би на кантар могла да се стави љубав,
Чини ми се нико ме не би победио
Или ничија љубав према Југославији
Не би била тежа и јача од моје.
Али, молим вас,
Немојте правити нову Југославију.
Свему чиме се бавио предавао се потпуно. Кад сам прелистао његов “Рјечник рожајскога говора”, који је прикладан за посао неког института, имао сам примједбу што на ријечи у њему није стављао акценте. Казао ми је да их нема све у компјутеру, а и да би то било захтјевно и дангубно.
Касније, кад сам прочитао његов предговор, нашао сам у њему подробно објашњење: акценти нису исти у крајевима гдје се говоре ријечи из рјечника. Одмах ми је било жао што сам му оно рекао, много жалије но што он свој велики посао није украсио акцентима на рожајским ријечима. Пожурио сам. Да сам био прочитао његов предговор, брза би ми ријеч остала иза ограде зубне.
У том предговору има свједочење о томе како му је мајка помогла да дозна неке од ријечи које се називају ласцивне или копулативне или безобразне. Јер се у његовој кући оне нису говориле. Мајка лексикографа, са осамдесет година, тада је рекла сину: “Знаш, ја ћу ти написати све те ријечи, а ти кад одеш у Београд, отвори љист и препиши.” И написала му је, и пресавила љист, а Ибро га је у Београду отворио и преписао.
У стиховима је Хаџић јединствен са језика. Има стихова писаних екавицом, ијекавицом, има их и на мјешавини екавице и ијекавице. Кад сам му рекао да би му, као писцу рођеном и одраслом у Санџаку, било прикладно да пише на екавици и ијекавици (без јекавице), казао је да би то стандардаши осудили.
Што да осуђују, кад се они убише да покажу како се тај стандард заснива на народном говору, питао сам га и питао сам се. А народ досљедно мијеша екавицу и ијекавицу, и то по јасном начелу. А Ибро, ка Ибро, каже: “Ада, не мислим ја друкче од тебе, но не могу да трпим те паметаре да још и они просипају на мене канте своје покварености!”
Ибро Хаџић је преводио стихове са рускога. На наш језик је први превео стихове Варлаама Шаламова. Након тога се Шаламов прочуо, па су други кренули да преводе његове књиге. Међу стотињак пјесника које је преводио, издваја се име лењинградског страдалника Виктора Сосноре, њега је Ибро много волио.
Превођење и читање су била највећа пјесничка школа Хаџићева. Највише стихова је написао у оном стиху који херменеутичари неодређено називају слободни, а има доста и оних који се, још неодређеније, зову везани. У овим потоњима има пјесама ироничних, које је диктирала пјесникова резигнација. Нека за примјер овдје буде пјесма “Комисији за решавање интимних проблема”:
Молим горњи наслов
Да ме одвеже од беде,
Пун ми је живот славе
И скупе победе.
Молим горњи наслов,
Људе опоре и строге,
Да ми отворе очи
И усправе на ноге.
Силазим с мрачног трона,
Промрз’о од висине,
Нека ме помажу по коси
И нека ми кажу сине.
Молим горњи наслов
Пун разума и мира
Да ме одвеже од лажи
И ноћних вампира.
Неки посве други “горњи наслов” је одвезао пјесника од лажи и ноћних лептира и додијелио му почивалиште на београдском гробљу Лешће, одакле живи хвале поглед на Дунав и на банатску страну. Ибрахим, Хивзов и Задин син, муж Веснин и отац Јаснин и Демиров, пребринуо је своју бригу, и у свом почивалишту почива одвезан од свега за шта је био везан и привезан. За нас који смо везани за њега, такав се горњи наслов неће ни тражити нити ће се наћи, док год ходамо по овом свијету.
Извор: Портал Новости
