Пише: Синан Гуџевић
На wеб страници Цаса делла поесиа, објављена је прије неколико дана пјесма под насловом “Il viaggio di Adorno” (Адорново путовање). Аутор јој је Мауро Макарио, пјесник, приповједач, драматург, режисер, годиште 1947, рођен у Лигурији.
Постоји специјални дописник
који лута међу рушевинама
за њега након Аушвица
више није било могуће
писати поезију
то би био барбарски чин
мислим да је имао право
а ја и даље пишем поезију
али се не задржавам
на пјеву птица
или на геранијима на балконима
желио бих дати
звучну и мирисну ноту горчине
људским окрутностима
али то моје испада патетично брбљање
Специјални дописник процјењује териториј
који холограм сматра
одличном инвестицијом
елитним насељем
изнад безмјерног гробља
пројектом који је већ опробан
на подвргнутим америчким домороцима
с изврсним резиденцијалним резултатима
али холограм није човјек
то је виртуални артефакт
као и његов народ
глас који је изразио
био је масовни суицид
није случајно речено
изборна урна
урна пепела
овдје је, међутим, пепео несретно настао
без опћег бирачког права
Специјални дописник скупља честицу прашине
распоређује је по савјестима
док не потврди
свој стари концепт
након Газе
више није могуће писати поезију.
Простор ове рубрике не допушта да се објави и оригинал, нешто што би морало пратити стихове. Упућенији читалац ће у Макариовој пјесми лако видјети пјесников одговор на чувену ријеч коју је Теодор В. Адорно написао у свом есеју “Критика културе и друштво”: “Након Аушвица писати пјесме јест барбарски, а то нагриза и спознају која показује зашто је постало немогуће данас писати пјесме”.
Више пута допуњена, преформулирана, па и ревидирана, ријеч је изазвала много коментара, оповргавања, полемика. Није мањкало ни оптужби: једна је била да Адорно пјесништво сматра веселом дјелатношћу, коју је докинуо Аушвиц, та метафора барбарства. А зашто само пјесме, а гдје су друге умјетности, питало се. Па се проширивало те закључивало како је “пјесма” у исказу метафора за “културу”, а Аушвиц за “барбарство”. Дискусија није завршена, концлогори нису нестали, а нису ни пјесме.
Да је Газа концлогор, то казују људи из чијих ограда зубних не излијећу олаке тврдње. То кажу Јевреји, најбоље је да њих наведем, на примјер, Гидеон Леви, то каже и Норман Г. Финкелштајн, каже Мони Овадиа, да не набрајам даље. Неки уз концлогор додају и “под отвореним небом”, додатак с којим се не зна чему служи, јер је сваки концлогор био под отвореним небом, ма шта “отворено небо” значило. Вјероватно је то небо замјена за “оземље без бодљикаве жице” или за “бараке без крова”.
Газа је концлогор одавно, али ће територијално бити сужен, кад израелска злочиначка војска сруши све што је изграђено у Гази, и у Појасу Газе. Тада ће бити установљен логор за преживјеле, у који ће се улазити добровољно, а излазити се неће моћи. Не измишљам, ово преписујем од Гидеона Левyја. Из тога логора логора (двапут логора) има да држава Израел расели оне које још није побила. Израелски моћници тврде да су већ склопили договоре са трима земљама које ће преузети преживјеле Палестинце.
Након што побијени и окрвављени концлогор Газа буде испражњен, у њега неће ући неки амерички генерал нити ће у њега увести нешто становника Израела е да им покаже шта су од људи и града ондје починили војници њихове земље. Неће, данас је то немогуће, јер амерички генерали данас помажу Израелу да Газу изгладни, да становништво побије и протјера. Нема више у америчкој војсци никаквог генерала Џорџа С. Патона Јр. да поведе хиљаду становника Вејмара у Бихенвалд е да виде шта су починили они који су им били владари.
Амерички Јевреј Норман Финкелштајн, аутор бројних књига о ционизму и сукобу на Блиском истоку, међу њима и књиге о индустрији холокауста и о антисемитизму као оружју, један од јединствених свијетлих примјера људскости, још је 2016. у предговору књизи о Гази као мученику под израелским лудилом предвидио све што се данас догађа. Није прорекао, него је закључио користећи се својим знањем. Као што Талес из Милета није гатањем прорекао помрачење Сунца године 525. прије наше ере, већ је израчунао кад ће се оно догодити.
Овако је написао Финкелштајн: “Оно што је снашло Газу јесте катастрофа начињена љуском руком. У својој дуготрајности и немилосрдности, у томе што се збива, не у магли рата ни у далекој тами, већ усред бијела дана и пред очима свих, уз саучесништво многих, не само кроз чињење, већ због свјесног нечињења да се спријечи, она је и даље злочин злочиначке злобе. Читаоци ће сами просудити је ли мој опис наиван или га документарна грађа потврђује; је ли аутор пристран према Гази или му чињенице дају за право; представља ли Газа изазов ‘наративима’ у сукобу или изазов разоткривања њезине невиности из мреже лажи које је скривају.
Било би политички разборито о томе разглабати с обзиром на сложеност Газе. Но, то би било избјегавање моралне одговорности. Јер Газа говори о Великој Лажи састављеној од хиљаде других малих лажи, понекад наизглед збуњујућих и тајанствених. Циљ ове књиге је да обори ту Велику Лаж разоткривајући сваку од тих малих лажи. Није ова књига писана с љубављу. Напротив, то је био исцрпљујући, подробан рад и задатак, вођен дубоком одбојношћу према лажи, особито када се она ставља у служби моћи и кад је људски живот на коцки. Ако је зло у детаљима, онда се против њега и може борити и уклонити га једино методичним разоткривањем логике и доказа. Унапријед молим за читаочево стрпљење, јер да би се прошло кроз ову књигу потребна је бескрајна устрајност.”
Прилика је да се сјетимо и пјесама пјесника Арона Шабтаја, који живи у Израелу, а један је од непоткупљивих критичара израелске политике. Не знам гдје је Арон Шабтај сада, нисам га чуо дуго. Ево његове пјесме с насловом “Док смо марширали”:
Прије два дана у Рафаху,
убијено је девет Арапа,
јуче шест
убијено у Хеброну,
а данас – само двојица.
Прошле године
док смо марширали
са Схенкинове улице,
мушкарац на мотору
вриштао је према нама: “Смрт Арапима!”
На углу Лабор,
насупрот Безалел тржнице,
покрај Браунове
меснице,
и на углу Бограсхова:
“Смрт Арапима!”
Пуних годину дана
ова пјесма је лежала
на плочнику
дуж Кинг Георге улице,
а данас је дижем и састављам
њену задњу строфу: “Живот Арапима!”
И ову ћемо објавити, пјесму након Газе, наслов јој је “Рат”:
И ја сам објавио рат:
дио снага ћете морати преусмјерити,
оних снага распоређених да истријебе Арапе –
да их истерају из домова
и експроприрају им земљу –
и усмјерити их против мене.
Имате тенкове и авионе,
и војнике по батаљонима;
у рукама држите роговље овнова
да разбудите масе;
имате људе за саслушања и мучења;
имате ћелије за притвор.
Ја имам само ово срце
у којем пружам заклон
арапском дјетету.
Уперите у њега оружје:
чак и ако га разнесете,
оно ће вам се увијек,
увијек, ругати.
Извор: Портал Новости
