Напади Хамаса од 7. октобра нису почетак овога ужаса у којем се гази слобода мишљења и изражавања, како би неки жељели да прикажу, све је наставак нечега што је давно почело и што као да нема краја. У томе ужасу као жртве све чешће падају и параграфи њемачког устава
Баук критике, тако би се могло назвати ово што се овога октобра чини да је у Њемачкој надјачало све друго. И најмања и најблажа критика данашње државе Израел плаши људе. Плаши их да не буду означени за антисемите, да не буду принуђени да се правдају, а највише да не изгубе посао. А вјероватноћа да посао изгубе већа је ако је посао у државном сектору. Ништа то није почело ове јесени, ове се само појачало што се одавно појачава, и што се одавно шиљи и заоштрава. Задатак овога текста није каталог оних који су пали као жртве своје критике према политици Нетањахуове владе, овдје хоћу да подсјетим на један примјер од прије четири године.
Тада је директор Јеврејског музеја у Берлину (Jüdisches Museum Berlin) био принуђен да даде отказ на своје директорско мјесто. Свој је поступак образложио уобичајеном фразом: да спријечи даљњу штету Музеју. А ствар је кренула од посве ситне поруке на Твиттеру: ту је Музеј (то јест неки од службеника) препоручио линк на један текст о прогласу званом БДС (Boycott, divestment, sanctions) из 2005. Проглас је начинило Палестинско цивилно друштво (састављено од 170 организација и група) и у њему се тражи бојкот, повлачење инвестиција и завођење санкција против Израела све док Израел не буде поштивао међународно право и главне принципе људских права, што би у пракси значило окончање окупације палестинских подручја, изједначавање палестинских грађана с јеврејским грађанима у Израелу и право на повратак избјеглица.
О том се прогласу расправљало и у Бундестагу, и расправа је завршена одбацивањем и означавањем прогласа као антисемитског. Против одлуке Бундестага је глас подигло и 240 јеврејских и израелских научника, истакнутих повјесничара из Израела и САД-а. У свом прогласу они, између осталога, кажу: „Ми одбацујемо неистиниту тврдњу како је БДС антисемитски, те тврдимо да су бојкоти легитимно и ненасилно средство отпора“. И кажу да проглас БДС изричито одбацује сваки расизам, те тако и антисемитизам. Заступницима Бундестага израелски академици су спочитали како њима није најважније да сузбијају антисемитизам, то јест само јачање антисемитизма њима и није прва брига, која је, наводно, довела до захтјева да се у Бундестагу о томе расправља, већ је ствар посве друкчија: иза захтјева стоје политички интереси израелске владе! Ту је борба против антисемитизма само инструмент у рукама чланова њемачког парламента којим се овај ставља у службу заштите израелске владе, која је починила тешка кршења људских права и која разара шансе за мир.
Сам твит је, нека буде поновљено, поставио неки од људи из Музеја, вјероватно задужен за везе са медијима, и читаоца је упућивао на коментар објаве израелских и јеврејских научника у берлинском дневном листу таз (Tageszeitung), и тај је коментар означио као вриједан читања. Ништа више, „вриједно прочитати“, лесенсwерт, и линк на текст у онлине издању листа. Ситни твит је покренуо крупну лавину. Израелски амбасадор у Њемачкој је препоруку Музеја назвао срамотном, укључио се и амбасадор САД-а, а Централни јеврејски савјет у Њемачкој објавио је: „Мјера је превршена. Јеврејски музеј се изгледа посве отргнуо контроли.“ Ствар је, стоји даље, дошла дотле да се Музеј једва може и звати „јеврејски“.
Ситни тwеет је био повод да се смијени директор Музеја Петер Сцхäфер, иначе угледан јудаиста. Њему се у дипломатским и извандипломатским произраелским круговима у Њемачкој, као и у самом Израелу у „неподопштине“ бројало више ствари. Главне су биле: директоров сусрет са културним аташеом иранске амбасаде, потом шушкање да се у дирекцији музеја налази један референт коме су неки спочитавали блискост идејама БДС-а, па потом организација подијумских дискусија о јеврејству, које су некима превише сличиле на оне о мањинама у Њемачкој, оне гђе се проблематизирају проблеми различитости, миграције и расизам, а зачињене дискусијама о исламофобији.
Све је ово дуже времена жестило одређене израелске и јеврејске кругове. Али је произраелску фракцију највише разбјеснила музејска изложба „Welcome to Jerusalem“, о којој је, иначе, много писано и речено да је била фасцинантна, богата и духовита представа о значају Јерусалема за Јевреје, хришћане и муслимане. Али то што је била много посјећена и хваљена, није било довољно за јеврејске жестоке критичаре изложбе. Предсједник Јеврејског савјета за Њемачку казао је како је „јеврејска перспектива на Јерусалему напросто прекратко досегла и да се такав приступ не може прихватити од нечега што се назива Јеврејски музеј. Ствар се заоштрила кад се 2018. израелски премијер Бењамин Нетањаху написмено пожалио њемачкој влади на изложбу о Јерусалему и на „антиизраелске активности“ Музеја. Један новинар се у Берлину тад запитао: мора ли се Јеврејски музеј у Берлину свиђати израелској влади?
Узалуд је директор Сцхäфер настојао да академску заједницу свога музеја заштити од политичког уплитања политике. Узалуд је критичарима објашњавао да се у изложби не ради о томе је ли Јерусалем главни град Израела или Палестине него о значају града за монотеистичке религије. Узалуд му је била оданост науци и сав његов неспорни сјај у томе, узалуд му је била сва отмјеност у расправама о жидовству, морао је поднијети оставку, да поновимо, „да би спријечио даљње штете Музеју“.
Амос Голдберг, професор повијести холокауста на Хебрејском универзитету у Јерусалему, иницијатор протестног писма које је потписало 240 израелских и жидовских научника и научница изјавио је да је музејски тwеет претворен у скандал злоупотребом њемачког сензибилитета на тему антисемитизма, и да је то, а не БДС, велика опасност за отворено друштво.
Након што је директор Schäfer савезној министрици културе предао своју оставку, свога се посла у Музеју одрекао и музејски водич, аутор и преводилац Yossi Bartal. У подробном објашњењу које је објавио у израелском дневном листу Haaretz, Бартал (Јеврејин и Израелац, одрастао у западном Јерусалему), између осталога, наводи како је изнуђено повлачење директора Schäfer, као посљедице агресивне кампање против њега, показало да њемачка влада нема интереса да штити научну аутономију Музеја, те да он, као водич са преко стотину вођених посјета, неће да ради у институцији која се одриче своје независности како би, прије свега, служила политичким интересима једне или друге владе. Потом поставља питања: Смије ли се неки музеј њемачке владе звати јеврејским, а да при томе није под контролом званичне јеврејске заједнице (која представља тек један дио њемачких Јевреја)? Да ли је Музеј форум, на којем се различита мишљења у јеврејском свијету, па и она о Израелу, смију исказивати? Би ли се, као дио одговорности Јеврејског музеја, у недостатку сличне структуре за овдашњу муслиманску заједницу, у њему могао понудити простор за разговор о перспективама усељеника и њихових потомака, од којих многи живе близу Музеја, те тако повести јеврејско-муслимански дијалог?
И одмах додаје: „Одговор Јеврејске заједнице, израелског амбасадора и појединих десничарских новинара, који годинама нападају Музеј отровним и лажним тврдњама, чини се јасан: не.
И тако даље. Напади Хамаса од 7. октобра нису почетак овога ужаса у којем се гази слобода мишљења и изражавања, како би неки жељели да прикажу, све је наставак нечега што је давно почело и што као да нема краја. У томе ужасу као жртве све чешће падају и параграфи њемачког устава. Све чешће, попут листа ујесен, пада параграф први, онај који је код људи широм свијета одавно наишао на дивљење: Достојанство човјека је неприкосновено. Њега поштовати и штитити обавеза је свих државних тијела. Њемачки народ се стога залаже за неповредива и неотуђива људска права као основу сваке људске заједнице, правде и мира у свијету. Пада и пети параграф: Свако има право да усмено, писмено и сликом искаже своје мишљење, да га објави те да се несметано користи опћим доступним изворима. Слобода штампе и слобода извјештавања преко радија и филма зајамчене су. Цензуре нема.
Баук критике чини да све чешће пада и отпада и оно што је записано да падати неће и не смије. Да пада и жбука са музејског стропа. Тај баук нуди склониште онима који у свом кукавичлуку узимају конформизам за заставу и сматрају га легитимним и јаким принципом душе.
Извор: www.portalnovosti.com
