Приредио: Остоја Војиновић
Како је један дечак из Куокале постао светски шампион, инжењер и један од првих људи који су сањали о томе да машина једног дана заигра шах као човек.
Понекад се велики људи препознају по томе што од самог почетка делују као велики. Михаил Ботвиник није био такав. Није био дете које је са пет година препознавало комбинације. Шах је научио релативно касно – са дванаест.
И онда се догодило нешто необично. Као да је неко у њему притиснуо прекидач. Са четрнаест је у симултанци победио актуелног светског првака. Са шеснаест постао мајстор. Са двадесет освојио првенство СССР-а. А 1948. године постао је светски шампион. И док је све то освајао, студирао је електротехнику, бавио се науком, стекао докторат – и почео да размишља о нечему што је у његово време звучало готово незамисливо: може ли машина једног дана да игра шах као човек?
Ботвиник је, дакле, читавог живота радио на једном истом питању, само га је постављао у различитим облицима: Како настаје интелигентан потез? На шаховској табли, у инжињерству, у науци и, коначно, у машини.
Ово је прича о човеку који није само играо шах. Он је покушавао да разуме шта се дешава у људској глави док човек игра шах.
Михаил Моисејевич Ботвиник рођен је 17. августа 1911. године у Куокали, месту на Карелијској превлаци, тада у Великој кнежевини Финској, у оквиру Руске империје. Данас се то место зове Репино и део је Санкт Петербурга.
Волстрит џурнал: Умови који предводе кинески скок у области вештачке интелигенције
Потицао је из јеврејске породице образованих професионалаца: отац Моисеј био је зубни техничар, мајка Шифра (у неким изворима се помиње и као Серафима) стоматолог. Породица је живела у самом Петербургу, на Невском проспекту. Ништа у његовом детињству није наговештавало да ће једног дана владати светским шахом.
Тек у јесен 1923, када је имао дванаест година, школски друг његовог старијег брата показао му је како се игра шах. Била је то кућна шаховска гарнитура. Неколико фигура. Шездесет четири поља. И дечак који још није знао да ће му та игра променити живот.
Ово је једна од најлепших ствари у Ботвиниковој биографији. Није био класично шаховско чудо. Први школски турнир није чак ни освојио, завршио је негде у средини. Али ту се појавило нешто што ће га касније издвајати од огромне већине шахиста. Он није био задовољан тиме што зна који је потез добар. Хтео је да зна зашто је добар.
После једног од првих пораза потражио је савет од старијег играча, а из тога је постепено израстао његов начин размишљања: најпре конкретно сагледати положај, па тек онда из конкретних ситуација извлачити општа правила.
Ботвиник није волео мистику шаха. Волио је да је растави на делове, проучи, измери. Да схвати њену логику. А онда да је поново састави.
Убрзо је почео да учи сам. И ту долазимо до епизоде коју је касније сам испричао. У руке му је доспео стари број часописа „Шахматни листок“ (Шаховски лист), који је у 19. веку уређивао велики руски шахиста Михаил Чигорин.
За обичног дванаестогодишњака то је био само стари папир. За Ботвиника – откровење. Није видео само партије. Видео је анализе, отварања, објашњења, теорију. Схватио је да шах има историју и законе, да се може изучавати као наука.
Касније је писао да му је тај часопис отворио „нови свет“ и да је тада схватио да шах може да се проучава. Можда се управо ту, много пре сваке титуле, родио прави Ботвиник. Не онда када је први пут победио јаког противника, него онда када је схватио: „Ово може да се разуме“.
Ботвиник је желео да игра што пре и што озбиљније. Постојао је проблем: био је премлад. Зато је у пријави Петроградској шаховској скупштини дописао неколико година свом стварном узрасту.
Председник је, изгледа, знао шта се дешава. И зажмурио. То је била једна од оних малих животних сцена које касније изгледају као предсказање. Дечак је ушао у свет одраслих шахиста. И почео да их побеђује.
Дечак који је победио Капабланку
Година је 1925. У тадашњи Лењинград долази човек који је у том тренутку највећа звезда светског шаха – Кубанац Хосе Раул Капабланка, актуелни светски првак. Даје симултанку: игра против више противника истовремено. Међу њима је и четрнаестогодишњи Ботвиник, који га побеђује.
Постоји и једна породична анегдота која ову сцену чини још лепшом. Његова мајка, забринута због дечакове опседнутости шахом, прекоревала га је: „Шта се то правиш? Као, бићеш други Капабланка?“ А онда је њен син заиста победио Капабланку. Тешко је замислити лепши одговор мајци.
Даље је ишло брзином која је само изгледала изненадна. Са шеснаест година, 1927, ушао је у финале првенства СССР-а као најмлађи учесник у историји тог такмичења до тада, и том приликом стекао звање мајстора. Са двадесет, 1931. године, освојио је прву од укупно шест титула првака Совјетског Савеза.
На шаховском турниру у Нотингему 1936. године, на врху табеле, испред практично целог тадашњег шаховског света – Аљехина, Ласкера, актуелног првака Евеа – стоје раме уз раме Капабланка и онај исти дечак који га је једанаест година раније победио на симултанци.
Тако се није појавио само још један талентовани шахиста. Појавио се нови тип играча. Ботвиник није хтео да се ослања на таленат. Хтео је да таленат претвори у систем.
Ботвиник је студирао, и то озбиљно. Завршио је електромеханички смер Лењинградског политехничког института. Касније ће стећи докторат из техничких наука и постати професор електротехнике. Кад је почео рат, Ботвиник је евакуисан на Урал, где је радио на електрификацији. Земљи је био потребан као инжењер.
Наука и шах код њега нису били супротстављени. Били су два начина истог размишљања. У инжењерству је тражио како функционише систем. У шаху — како функционише позиција. У оба случаја треба да се предвиде последице следећег потеза. Као инжењер не можете рећи: „Осећам да ће ово радити“. Морате показати зашто. Ботвиник је тако желео да игра и шах.
Титула која је два пута изгубљена и два пута враћена
Александар Аљехин умире 1946. године као актуелни шампион света. Титула по први пут остаје упражњена, и светски шах одлучује да се нови првак одреди меч-турниром петорице најбољих. У Хагу и Москви, 1948. године, Михаил Ботвиник побеђује убедљиво, испред Смислова, Кереса, Решевског и Евеа. И почиње епоха у којој ће совјетска шаховска школа владати светом.
Александар Ћуковић: Савремени Херострат спаљује достојанство за лајкове
Следи једно од најнеобичнијих поглавља у историји спорта. Ботвиник губи титулу од Василија Смислова 1957. године, да би је већ следеће године вратио. Други пут му је 1960. године одузима двадесеттрогодишњи Михаил Таљ, најмлађи шампион до тада. Ботвиник је 1961. године враћа.
Једини је у историји шаха који је светску титулу два пута изгубио и два пута повратио. Онако како је све радио: После сваког пораза враћао се за сто, растављао меч на делове и тражио где је систем затајио. Пораз за Ботвиника није био пресуда. Био је податак.
Када 1963. године губи од Тиграна Петросјана, укинуто му је право на реванш, иначе би добио шансу и за трећи повратак.
Тада је имао педесет једну годину и цео живот пред собом. Највећи део тог живота посветио нечему што му је, дубоко у себи, било једнако важно као и шаховска титула.
Док је носио титулу најбољег шахисте планете, Ботвиник није престао да буде научник. Још 1951. године одбранио је докторат из техничких наука, наставио да ради као инжењер и није престајао да размишља о машинама.
Само што је сада, као шампион и доктор наука, пред собом имао питање које је у њему сазревало годинама: Ако човек може да научи шах – може ли се тај процес објаснити машини? Тиме је Ботвиник шаховску таблу претворио у лабораторију.
Научник гвоздене логике
Ботвиник није био лак човек. Савременици су га доживљавали као изузетно самоувереног, захтевног, понекад тврдоглавог. У шаху су га звали човеком гвоздене логике. Није увек био омиљен, нити се трудио да буде.
Он није градио лик шаховског романтичара, него професионалца који верује у своју методу. Није желео само да победи, већ да разуме зашто је победио. А ако је изгубио, желео је да разуме зашто је изгубио. У томе је био необичан и модеран.
Водио се строгим принципом: ако нешто није коришћено пет година, мора се бацити. У кући није било ничега „само зато“, већ само оно што је било функционално и неопходно. Није чекао мајстора: сам је поправљао кућне апарате, колико му је вид дозвољавао, а од детињства је и своју ћерку учио исто.
Физичку дисциплину је одржавао до касних година. Чак и у касним шездесетим, возио би се финским санкама да иде у продавницу по млеко.
Са пословних путовања у иностранство није доносио поклоне „за показивање“, већ оно што је сматрао корисним: модерне радио-апарате, кућне апарате и добро осмишљена инжењерска решења.
Блумберг: Због чега су у погледу вештачке интелигенције Кинези много оптимистичнији од Американаца
Две године после његове смрти, у пролеће 1997, машина по имену Deep Blue победила је његовог ученика Каспарова. И то грубом силом, стотинама милиона позиција у секунди – управо оним путем којим стари мајстор није хтео да иде.
Двадесет година после, 2017, појавио се „Алфа Зеро“, програм коме нико није показао ни једну једину одиграну партију. Добио је само правила. У неколико сати игре самог са собом, од нуле, стигао је до шаха какав пре њега нико није показао. Кад се то догодило, многи су се сетили усамљеног професора који је деценијама понављао да машина не треба само да рачуна, него да разуме.
Михаил Ботвиник није доживео да види одговор на питање може ли човек да научи машину да мисли. Понекад су у историји највећи управо они који питања поставе неколико деценија пре него што свет буде спреман да на њих одговори.
Извор: РТ Балкан
