Svake jeseni, kada škola ponovo počinje, muzički pedagozi su svedoci poznatog rituala: nestrpljivi učenici prvi put škripe na klarinetu, potiskuju kikot na zvukove tuba i revnosno udaraju u bas bubanj malo prejako. To je trenutak koji karakteriše uzbuđenje, entuzijazam i iščekivanje novih početaka – zbog čega je tako obeshrabrujuće znati da će mnoga od te dece na kraju ostaviti svoje instrumente
Činjenica da se mnoga deca ne drže muzike loša je vest ne samo za stanje samoizražavanja i radosti, već i za obrazovanje. Studije pokazuju da učenici koji sviraju neki instrument bolje napreduju u nauci, engleskom i matematici i verovatnije će želeti da pohađaju fakultet. Oni takođe mogu imati manje anksioznosti i biti savesniji – to su deca sa kojima želite da vaša deca budu prijatelji. Nikada nisam sreo odraslu osobu koja je izričito zahvalna što je ostavila muziku kao dete, ali sam sreo mnoge koji žale. Pa zašto mi, kao roditelji i vaspitači, nismo bili u mogućnosti da ohrabrimo sopstvenu decu da nastave sa radom?
Tokom svojih 15 godina kao muzički pedagog, razgovarajući sa bezbrojnim nastavnicima, naučio sam jednu stvar: Ne postoji magično rešenje. Da bi muzičko obrazovanje bilo uspešnije, ne mora da uključuje skupe digitalne dodatke ili fensi obrazovne platforme (a to kažem kao neko ko je razvio onlajn obrazovnu platformu). Ne postoji tehnološki ili finansijski program koji će decu pretvoriti u doživotne ljubitelje muzike.
Umesto toga, treba da počnemo tako što ćemo ponovo razmisliti o tome kako predajemo muziku iz temelja, i kod kuće i u učionici. Na roditeljima i vaspitačima je obaveza da odgajaju sledeću generaciju doživotnih muzičara – ne samo zbog muzike, već i da izgrade bogatije, živahnije unutrašnje lične živote za našu decu i lepši i izražajniji svet.
Kada pomenete pitanje muzike u školama, obično će se pojaviti dva pitanja: pandemija i smanjenje finansiranja. Oba su važna, ali im takođe nedostaje osnovni problem. Pandemijski poremećaji i privremeni prekid ličnog poučavanja svakako su pogoršali probleme oko muzičkog obrazovanja, ali ih nisu stvorili. Prema studiji sprovedenoj tokom sedam godina u Teksasu, počevši od 2013. godine, učenici javnih škola od 6. do 12. razreda imali su stopu osipanja od 80 procenata, pri čemu se najveći pad desio između prve i druge godine nastave. U odvojenoj prepandemijskoj studiji, javne škole u Kaliforniji su zabeležile pad od 50 odsto u upisu učenika na časove muzike tokom pet godina. Istraživanja pokazuju da učenici u školskim okruzima sa niskim prihodima i etnički raznolikim školskim okruzima češće nemaju pristup muzičkom obrazovanju.
Finansiranje je takođe deo jednačine, ali to nije cela priča. Prošle godine, Kalifornija je usvojila Predlog 28, koji će doneti oko milijardu dolara dodatnog finansiranja umetnosti godišnje, a 80 odsto tih sredstava obično ide na zapošljavanje nastavnika. Ali finansiranje omogućava samo muzičke programe; to ne čini adekvatno decu željnom da ih se pridržavaju. Ljudi brzo navode anegdotske izuzetke — neverovatne nastavnike koji rade sa malim budžetom koji svoje orkestre podižu na najviše nivoe na nacionalnim takmičenjima ili bogatu decu koja će, poput raketa Ajvi Lige učiniti sve da se ostvare posle lekcija violončela koju potajno mrze — ali ovi „uspesi“ samo ilustruju kako trenutni pristup ne uspeva kod većine dece.
Majls Dejvis nije mogao da pogodi visoke tonove svog heroja Dizija Gilespija, pa šta je uradio? Pronašao je novi blag, kul način da govori jezikom džeza. Raspon Bili Holidej je bio nešto više od jedne oktave – veoma ograničen za profesionalnu pevačicu – ali to je nije sprečilo da stvori konačne verzije tolikog broja američkih klasika. Ispričajte učenicima ove priče i gledajte kako se uzbuđuju zbog neuspeha. Trebali bismo im dozvoliti da to rade, iznova i iznova. To je jedini način na koji će naučiti šta zvuči grozno, ali i šta dobro ide zajedno, šta vole i kakvu muziku žele da prave.
Mi, takođe, poučavamo jezik kroz uranjanje, pa hajde da se fokusiramo na stvaranje impresivnog iskustva u jeziku muzike. Deca najbolje uče kada su deo zajednica prepunih ljudi svih nivoa, veština, sa kojima mogu da se igraju, slušaju muziku, petljaju i budu samo smešni. Roditelji, ovo znači vi. Ne dozvolite da instrukcije za instrumente budu samo nešto što prigovarate svojoj deci da izdrže. Muzika nikada nije trebalo da bude usamljeno bdenje. Igrati zajedno. Pravite buku zajedno. Pronađite radost zajedno. Izvadite instrument i naučite pesmu koju volite i vi i vaše dete.
Naučio sam muziku svirajući u porodičnom bendu sa četiri braće i sestara, a svi mi sviramo i danas. Podstičući našu decu — i sebe — da nauče da sviraju funkcionalne pesme kao što su praznične melodije ili „Srećan rođendan“, stvaramo razloge da vadimo instrumente i sviramo zajedno mnogo puta godišnje. U svetu u kome je previše dece (i odraslih) lako je osećati se izolovanim i otuđenim; podizanje generacije učenika sa alatima za muzičko izražavanje i povezivanje sa drugima putem tog zajedničkog jezika, ima očigledne prednosti.
Umesto da se fiksiramo na finansiranje, hajde da pogledamo potpuno novi pristup. Nastavnici se žale da, kao i kod drugih kurseva, orkestar često može postati plen „poučavanja do testa“ — u ovom slučaju, predavanja do prazničnog koncerta. Čas koji je po definiciji zamišljen kao kreativni poduhvat završava naglašavanjem krutog čitanja i pamćenja napamet, u službi jedne predstave. Moramo da napustimo taj pristup i vratimo igru u učionicu tako što ćemo učenike uputiti kako da čuju melodiju na radiju i nauče da je puštaju po sluhu, i ohrabrujući učenike da napišu sopstvene jednostavne pesme koristeći nekoliko akorda. (Prljava tajna pop muzike, kako je Ed Sheran objasnio, je da se većina pesama na vrhu liste može svirati koristeći samo četiri akorda: G, C, D i E-mol.) Zato počnite sa samo jednim akordom, fanki ritmom i pustite ga da se pocepa — i, voila, pravite muziku.
Često se ponavlja da je „muzika jezik“, ali nerado je učimo na taj način. Kada učimo jezik, ne pamtimo samo fraze niti provodimo ceo dan čitajući – zajedno vežbamo jezik, delimo, govorimo, spotičemo se, ali na kraju pronalazimo načine da se povežemo. Ovo bi trebalo da se desi i na času muzike. Muzika bi trebalo da bude uobičajena potraga: pitajte bilo koji tatin rok vikend bend ili crkveni ansambl kako doživljava muziku, a izvođači će vam verovatno reći da to nije posao već način izgradnje zajednice.
Najvažnije, moramo dozvoliti deci da budu užasna. U stvari, trebalo bi da to podstičemo. Ona će sama po sebi biti prilično strašna – u početku. Ali deca prečesto povezuju muziku u školi sa teškim poduhvatom koji ne mogu da savladaju, što ih navodi na odustajanje. Muzika ne mora, a ustvari, ne bi ni trebalo da bude u potrazi za savršenstvom. A veliki muzičari imaju mnogo lekcija da nauče učenike o korisnosti neuspeha.
Semi Miler
Izvor: Njujork Tajms
Prevod: Pedagoški Zabavnik
