Дуга породична историја криминала и корупције
У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Хирш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке динасије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
Историја је била благонаклона према Џону Ф. Фицџералду, званом „Медени Фиц“, деди по мајци Џона Кенедија. „Медени Фиц“ је увек приказиван као љубазни бостонски политичар, познат по својим енергичним кампањама и певању песме „Sweet Adeline“ на политичким догађајима.
За згодног Фицџералда, атлетски грађеног, говорило се да је био први политичар који је водио кампању аутомобилом. Јурећи кроз Бостон, проповедао је своју антилидерску, реформску поруку на 28 скупова последње ноћи своје победничке кампање за градоначелника 1905. године. Нико се, како се говорило, није више руковао, више плесао, брже говорио и покретао веће масе од „Меденог Фица“. У историји је, као његово наслеђе, остао тај утисак, а не оно што је заиста радио.
Оба Фицџералдова контроверзна мандата на месту градоначелника Бостона обележена су оптужбама за корупцију, која су потврдили сведоци под заклетвом. Његов политички савез са четворицом своје браће, којима је обезбеђивао послове са градом и вредне лиценце за продају алкохола, био је почетак породичне традиције братске лојалности, која се наставила и у следећим генерацијама.
Фицџералдово је доживео велико политичко понижење из 1919. године, када му је одузет мандат у Конгресу због крађе гласова на изборима. У већини историјских и биографских описа активности породице Кенеди, та срамота је описана у једној или две реченице. Кенедијеви су из породичних предња избацили детаље из тог, као и из многих других сличних непријатних догађаја у којима су њихови чланови доказали способност да лажу и варају.
Чињенице око Фицџералдовог избацивања из Представничког дома биле су заштићене прописом из 1880. године, који је одредио да необјављени материјали из истрага против конгресмена остану запечаћени 50 година. Више од три хиљаде страница изјава и досијеа Изборног одбора Представничког дома, који је водио истрагу неправилности на изборима 1918. године, нису били доступни јавности до 1969, а затим су остали непрегледани и необјављени док није почело моје прикупљање материјала за ову књигу.
Фицџералд је освојио место у Представничком дому на прелиминарним изборима 5. новембра 1918. године у Демократској партији, победивши актуелног конгресмена Питера Ф. Тага. У Десетом округу Масачусетса гласало је 15.293 демократа, а Фицџералд је освојио 238 гласова више од противкандидата. Иако је био под притиском оптужби за преваре на том гласању, Фицџералд се потом кандидовао на приматним изборима за Конгрес.
Истрага Изборног одбора је открила да су Фицџералд и његови сарадници, међу којима је био и његов млади зет Џозеф П. Кенеди, регрутовали италијанске имигранте да иду на бирачка места и да вређају и прете физичким насиљем како би спречили Тагове присталице да гласају. Ангажовано је и неколико професионалних боксера. Истражитељи конгресног одбора су утврдили да је најмање једна трећина гласова са три бирачка места у бостонском Петом округу била лажна. Фицџералду су те „гласове из кревета“ дали гласачи који су пријављени на тим местима баш на дан избора. За њега су гласали војници који су погинули у Првом светском рату или су још били стационирани у иностранству. Већина илегалних гласова дошла је из низа озлоглашених барова и ноћних клубова, познатих по проституцији. Управо захваљујући тим гласовима Фицџералд је успео да украде изборе.
Током осам месеци истраге, Фицџералд је понудио мало доказа за своје тврдње да му је цео скандал намештен и да није укључен ни у какве изборне преваре. Конгрес је 24. октобра 1919. године расправљао четири сата о извештају Изборног одбора. На крају, огромна већина конгресмена је гласала за одузимање мандата Фицџералду. Међутим, он се пред новинарима на улазу у Капитол појавио миран и опуштен: „Па, Конгрес је тако сменио и Мекинлија, па се он кандидовао и победио на председничким изборима. Видите шта ме чека?“
У свом бестселеру „Фицџералди и Кенедијеви“, објављеној 1987. године, Дорис Кернс Гудвин је кратко описала изборе 1918. и њихове последице. Приметила је да је Фицџералд, након што је смењен са функције, „остао ведар као и увек, још једном је из срамне ситуације изашао лако, као патка из воде, а локалне новине су га и даље сматрале водећим грађанином Бостона“.
Зашто је Фицџералд био тако опуштен?
Један од могућих одговора указује да је успешно практиковао оно што је данас познато као политичко спиновање – пред јавношћу и новинарима је глумио да је добро расположен како би умањио значај катастрофе која га је задесила. Други могући одговор врти се око Фицџералдове вечите способности да игнорише последице својих поступака. За градоначелника Бостона кандидовао се 1905. године као реформатор, да би, након што је изабран, предводио режим који је постао озлоглашен по корупцији.
„Од својих најранијих дана у политици“, написала је Гудвин, „Фицџералд је био у стању да раздвоји своје поступке на приватне и пословне. То му је помагало да задржи слику о себи као ‘добром човеку’ и ‘реформистичком политичару’ чак и кад се упуштао у коруптивне послове.“ Фицџералдов инстинкт за раздвајање и толеранцију према прљавим политичким триковима пренео се на његовог зета Џоа Кенедија и Џоовог другог сина, Џона.
Даље, Фицџералд је, после одузимања статуса конгресмена, био смирен јер је знао шта је све Конгрес могао да објави од доказа прикупљених током истраге против њега, али није. Необјављени записи са саслушања одбора приказују Фицџералда као политичког лидера који је, као и други корумпирани политичари из великих градова његовог времена, у великој мери зависио од послова везаних за продају алкохола, проституцију и насиље. Тако стеченим новцем куповао је подршку бирача.
Исти досијеи показују да је Џо Кенеди био директно укључен у многе послове свог таста. Историчари су већином превиђали ту везу. Покровитељство породице Фицџералд над Кенедијевима откривено је у давно заборављеним документима из кампање 1918. године. Фицџералдов противкандидат Таг је штампао летке на којима је истицао писма у којима га је Фицџералд молио да подржи избор Џоа Кенедија на место директора федералног Одбора за пољопривредне кредите. Таг је то одбио, због чега се нашао у немилости Фицџералда и Кенедија.
„Медени Фиц“, погођен избацивањем из Конгреса 1919. године и каснијим политичким неуспесима, у породичним биографијама је описан као срећни брижни деда, који је многа поподнева током 1920-их проводио са децом своје најстарије ћерке, Роуз Кенеди. Фицџералд се посебно зближио са своја два најстарија унука, Џозефом Млађим и Џоном. Водио их је у зоолошки врт, на вожње чамцем и на бејзбол утакмице Бостон Ред Сокса.
У тим извештајима није довољно наглашена изузетна чврстина породице Фицџералд, која је била спремна да насиљем брани оно што је сматрала својим правом. На ту особину, која је пренета на будуће генерације, па чак и у председничку администрацију, указао је Честер Купер, званичник ЦИА, који је служио у Белој кући за време Кенедија. Купер је лета током 1920-их проводио на плажи у Нантаскету, јужно од Бостона, где се налазио летњиковац породице Фицџералд. У разговору за ову књигу, Купер ми је рекао да је, са својим пријатељима, често свирао испред куће Фицџералдових: „Једном приликом је неколико крупних момака изашло и рекло нам да одемо са њихове плаже. Сећам се да сам им рекао да ово није њихова, него јавна плажа. Тада сам први пут у животу добио жестоке батине. Фицџералдови синови и рођаци су нас буквално претукли и отерали са плаже.“
Фицџералдови и Кенедијеви су увек бринули о свим члановима својих породица. Средином 1930-их, Џо Кенеди је ризиковао углед у Рузвелтовој администрацији тиме што је председника наговарао да на значајну функцију у федералном одбору за трговину алкохолом именује једног Фицџералдовог брата. Председник Џон Кенеди је наставио ту породичну традицију. Игнорисао је оптужбе за непотизам и именовао је свог брата Бобија за државног тужиоца, а потом је, 1962. године, прогурао свог најмлађег брата Едварда у Сенат.
Класне разлике су утицале да Фицџералд и Џо Кенеди никада нису успели да изграде близак однос, иако су били изузетно сложни у политичким активностима. „Медени Фиц“ је, и после свих оптужби и неуспеха, остао веома популаран и утицајан међу бостонским гласачима. Томе је допринела његова особина, коју Џо Кенеди није могао да разуме: Фицџералд, тај старомодни полицајац, никада се није извињавао због свог скромног порекла, него се, напротив, упорно представљао као обични човек из народа.
Сасвим супротно, Џо Кенеди је политичке амбиције почео да развија тек кад је достигао врх дипломатске каријере. Док је служио као амбасадор САД-а у Британији, прикупљао је све компромитујуће информације о председнику Рузвелту. У лоше осмишљеном сценарију, Џо Кенеди је покушао 1940. да примора Рузвелта да напусти Белу кућу, па да се он позиционира као прихватљив кандидат на следећим председничким изборима. План је пропао, што је довело до урушавања Кенедијеве каријере. Али, Џо Кенеди је учио из својих грешака. Његов син Џон је, опонашајући свог деду, развио јаку гласачку базу у Бостону.
Након политичке срамоте, „Медени Фиц“ је остао лојалан породици, радио је све што му је рекао његов богати зет. У својој 79. години, Фицџералд се, на захтев Џоа Кенедија, кандидовао на прелиминарним изборима у Демократској партији у Масачусетсу против актуелног сенатора Џозефа Е. Кејсија, једног од Рузвелтових фаворита. Фицџералдове свакодневне предизборне активности, које је у великој мери финансирао Кенеди, одузеле су Кејсију 80.000 гласова. Иако је победио на прелиминарним изборима, Кејсију је нанета толика штета да га је на општим изборима лако победио републиканац Хенри Кабот Лоџ Млађи. Пораз је, како се и очекивало, осрамотио председника Рузвелта и озбиљно угрозио каријеру Кејсија, кога је Кенеди сматрао потенцијалном претњом политичким амбицијама свог најстаријег сина, Џозефа Млађег. Те амбиције су трајале до 1944. године, када је Џо Млађи погинуо као ратни пилот.
Кенедијеви су тада научили важну лекцију: чак и веома јак противкандидат, попут Кејсија, може да буде поражен новцем.
„Медени Фиц“ је поново дошао у центар пажње 1946. године, када је Џо Кенеди своје амбиције пренео на Џона, кога је промовисао у политичког наследника породице. Џон је из рата изашао са војним одликовањима и статусом хероја, који је стекао у окршајима торпедних бродова. Породица је одлучила да га убаци у битку за кандидатуру за изборе у Конгрес, за старо Фицџералдово место. На прелиминарним изборима у Демократској партији учествовало је десет кандидата. Кенедијева машина за односе са јавношћу је стављена у пун погон. Природна сличност између деде Фица и унука Џека, уз пажљиво вођство Џоа, употребљена је као значајан адут. Џо Кенеди је из сенке управљао кампањом, као што је то чинио током целе синовљеве каријере. Стари Фиц и млади Џек су заједно посећивали радничке четврти Бостона, а бивши градоначелник је свог унука представио и градским моћницима. „Медени Фиц“ је играо значајну улогу у кампањи, али Џек Кенеди и његови сарадници су схватили да је он превазиђен, да његова анахрона политика има мало везе са послератном Америком.
Роберт Кенеди је у једном интервјуу, четири године након смрти његовог брата, признао да утицај њиховог деде у тој кампањи није био пресудан: „Деда је имао неке важне контакте са моћним људима, али победа је остварена захваљујући Џоновом утицају на потпуно другачију групу гласача. Џон је био привлачан за младе Американце. Иначе, деда Фицџералд је био изузетно близак са мојим братом.“
Лемојн Билингс, најбољи пријатељ Џона Кенедија, рекао је новинарима да су деда и унук „били апсолутно луди један за другим“: „Џон је несумњиво био Фицџералдов омиљени Кенеди. Старац је био веома привлачан, пун ирског хумора, пун несташлука и пун живота. Џон је обожавао дедин смисао за хумор.“
Као председник, Џон је поштовао сећање на свог деду, који је умро 1950. године, тако што је председничкој јахти дао име „Honey Fitz“.
Ипак, породична идила је гурнута на страну у критичним тренуцима током изборне кампање 1946. године. Џо Кенеди се, као и обично, презриво односио према Фицџералду, а Џон Кенеди, који никада није био у стању да се супротстави оцу, није могао да се заузме за деду.
Џо Кенеди је улогу главног саветника у кампањи препустио тврдокорном бостонском политичком оперативцу по имену Џозеф Л. Кејн, који је 25 година раније направио стратегију која је помогла да Питер Таг добије своје место у Представничком дому, које му је привремено украо Фицџералд. Кејн је био рођак и пријатељ из детињства Џоа Кенедија. Ни после свих година, Кејн није сакривао презир према „Меденом Фицу“.
У интервјуу с краја 1950-их, објављеном у часопису Front Runner, Кејн је испричао мучну анегдоту из кампање за прелиминарне изборе, када је Фицџералд случајно дошао у Кенедијев кабинет, где је одржаван значајан стратешки састанак. Кејн је викнуо: „Избаците тог кучкиног сина одавде!“ Запрепашћени млади Кенеди је питао: „Кога? Деду?“ Фицџералда су одвели из просторије, а Џон, чија је политичка каријера била на коцки, није ни покушао да то спречи. Млади Кенеди је научио да буде немилосрдан када је то потребно, као и његов отац. Неколико дана касније, задовољни Џо Кенеди је похвалио способност свог сина да извршава налоге агресивног Кејна. „Мислио сам да са њим нећеш издржати ни три сата“, рекао је Џо Кенеди.
Чувена лојалност Кенедијевих – оца према синовима, синова према оцу и брата према брату – није се увек, нарочито у време избора – протезала и на деде. Џозеф Кенеди, у борби да сину Џону обезбеди место у Конгресу 1946. године, ништа није препуштао случају. Тај приступ се понављао у свакој следећој кампањи Џона Кенедија.
Џо Кенеди је сматрао да је Кејн неопходан у кампањи јер је четрдесет година успешно радио као тајни политички оперативац у Бостону. Знао је коме и колики мито треба дати. Кејнова политичка теорија била је веома једноставна. Како је, много година касније, признао у разговору са Мартином Плаутом: „За победу су потребне три ствари. Прва је новац. Друга је новац. И трећа је новац.“ Кејн је једном ривалу на прелиминарним изборима платио 7.500 долара да „остане или изађе на гласање“, у зависности од тога како се трка одвија. Другог ривала је неутралисао тако што је платио човеку са истим именом да се кандидује на изборима, па је то неизбежно збунило бираче и поделило гласове.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди
Џо Кенеди је уложио око 400.000 долара у кампању свог сина. Закупљен је велики део расположивих билборда у Бостону и много сати рекламног времена на радио станицама. Слоган кампање, који је осмислио Кејн, био је прикладно нејасан: „Нова генерација нуди вођу“. Хиљаде летака и памфлета са том поруком су послате поштом, а многе жене, које су имале право гласа, позване су да се придруже члановима породице Кенеди на пријему у луксузном хотелу неколико дана пре избора. Одзив је био огроман. Кејн је рекао да је Џо Кенеди навикао да плаћа за оно што хоће да добије: „Џо је платио запањујућу суму да његов син победи на изборима за Конгрес 1946. године, али Џон је могао да се у Конгрес пробије и са десет центи“.
Џон Ф. Кенеди се енергично и успешно борио за место у Конгресу. Са огромним шармом, интелигенцијом и растућим самопоуздањем, његова прва кампања је користила стратегије које ће му донети континуирани политички успех: рани почетак, ефикасна употреба волонтера и изузетно лојалне организације коју су предводили чланови породице, стари пријатељи, школски другови и саборци из Другог светског рата, са ПТ-109, којим је Кенеди командовао на Пацифику.
Суштинске лекције које је научио у кампањи 1946. године Кенеди је примењивао наредних четрнаест година, док се удаљавао од локалне политике свог деде и започињао своју дугу председничку трку. Леп изглед, добра организација и напоран рад нису били довољни. Пре свега, били су му потребни његов отац и очеви неограничени финансијски ресурси.
Извор: Таблоид
