Пише: Сејмор Херш
Роберт Кенеди је у јесен 1961. године постао покретачка снага у обновљеним америчким напорима за смену режима на Куби и убиство Фидела Кастра. Ентузијазам и инсистирање да се изврше ти задаци, од 35-годишњег државног тужиоца су направили најстрашнијим и најпрезренијим званичником у влади, а посебно у Централној обавештајној агенцији. Али, сви су знали да Боби само извршава налоге свог брата, председника Џона Ф. Кенедија.
Семјуел Халперн, који је био извршни помоћник тројице заменика директора ЦИА, у једном разговору за ову књигу ми је рекао: „Кенедијеви су нам стално скакали по леђима, хтели су да нанесу још више штете Куби, да изазову устанак и реше се Кастра и његовог режима. Они су били апсолутно опседнути свргавањем Кастра. Сви у ЦИА стално смо се питали зашто то радимо. Нисмо знали зашто, али радили смо то јер су нам Кенедијеви наредили, а ми смо били покорни, добри војници.“
У кампусу Универзитета у Мајамију, ЦИА је направила свој највећи центар, у коме је шесто америчких официра обучавало три хиљаде кубанских прогнаника, који су били на платном списку владе САД. Десетине герилских тимова се пребацивало чамцима на Кубу како би прикупљали обавештајне податке и вршили саботаже.
После неуспеха у Заливу свиња, Кенедијева администрација је променила приступ решењу кубанског проблема. Уместо великих и добро наоружаних снага, ангажовали су мале групе које су имале за циљ да убију Кастра, што би изазвало устанак на острву. Нови план, познат као операција „Мунгос“, ослањао се на пропаганду, економску блокаду и инфилтрацију малих јединица. За руковођење том операцијом Кенеди је ангажовао Едварда Г. Ленсдејла, генерала ваздухопловних снага, познатог по подвизима на Филипинима и у Јужном Вијетнаму. (Ленсдејлнове тајне акције у Сајгону из тог времена, Грејем Грин је описао у роману „Тихи Американац“.) За извршне акције био је задужен Вилијам Харви, главни човек у ЦИА за операцију „Мунгос“, који је сарађивао са мафијашем Џонијем Роселијем.
Кенедијеви су вршили притисак на ЦИА, чије оперативце су презирали и оптуживали за неуспех у Заливу свиња. У интервјуу из 1964. године, Боби Кенеди је изнео директне оптужбе: „Људи, који су тада радили у ЦИА, нису били добри… Покушао сам да их натерам да смисле неке идеје о томе шта треба урадити по питању Кубе. Нису успели.“ Официри ЦИА су проблем видели другачије. Халперн је рекао да су сви у Агенцији имали утисак да Кенедијеви од њих траже да се напада Куба због породичне освете, а не зато што би то било добро за Сједињене Државе: „Кенедијеви су се сукобили са Кастром из личних разлога, зато што им је породично име окаљано неуспехом у Заливу свиња. То нема везе са националном безбедношћу. Као што је отац Џона и Бобија Кенедија говорио: ‘Не љутите се, осветите се!’“
Браћа Кенеди су од главних људи у ЦИА, као што је био Ричард Бисел, захтевали да уради све што треба „да се реши Кастра“. Никада нису изговарали речи „треба убити Кастра“, али сви су разумели шта подразумева наређење: „Решите се Кастра“. Ипак, Џон и Боби понекад нису били суптилни у вези са оним што желе да се уради Кастру. На састанку, 19. јануара 1962, када је операција „Мунгос“ коначно завршена, Боби Кенеди је рекао да Куба има највиши приоритет у влади САД: „Све остало је споредно. Не треба штедети време, новац, труд и људство. Последње поглавље о Кастру није написано, али мора да буде завршено и биће завршено!“ Присутни војни официри и шефови ЦИА сматрали су да је тим речима одобрен атентат на Кастра.
Један од тада водећих људи из ЦИА, који је радио са генералом Ленсдејлом, рекао је да су војни планови о нападу на Кубу садржавали концепт у коме је истицано да ће „Кастро умрети током борбе за острво“. На захтев председника Кенедија, такав речник је забрањен у свим следећим документима о операцији „Мунгос“.
Бил Харви је формално преузео команду оперативне групе ЦИА за Кубу у фебруару 1962. године. Операцију „Мунгос“ је преименовао у „Операцију групе В“, са истим задатком да се изврши атентат на Кастра. Почетком априла, Харви се састао са Џонијем Роселијем у Њујорку и дао му отровне пилуле, које је произвела ЦИА, а које су биле намењене Кастру. Росели је касније, на саслушању пред Конгресом, рекао да је тада обавестио Харвија да су кубански илегалци проширили листу за убијање на Фиделовог брата Раула Кастра и Че Гевару. Росели је сведочио да је Харви одобрио мете, рекавши „Све је у реду, урадите то“. ЦИА је организовала испоруку пушака великог домета са ноћним и друге опреме, укључујући радио-станице и бродски радар кубанском тиму диверзаната. Харви је сведочио да је планирање убиства настављено несмањеном брзином до фебруара 1963. године. ЦИА се опет ослонила на Тонија Верону, вођу мафије у Хавани, али он опет није обавио свој посао.
До своје смрти 1968. године, Роберт Кенеди је више пута порицао да он или његов брат имају икакве везе са покушајима атентата на Кастра. Најексплицитнија порицања изнео је у интервјуу у мају 1964. На питање да ли је било директних покушаја убиства Кастра током администрације његовог брата, Кенеди је рекао: „Не“.
– Нико није покушао?
– Није.
– Да ли је разматрана таква опција?
– Није.
Џон Кенеди је брзо по уласку у Белу кућу стекао потпуну контролу над спољном политиком и војним операцијама. Војни заповедници су ћутке извршавали његова наређења. Роберт Мекнамара, министар одбране, био је готово ропски лојалан председнику.
Боби Кенеди је стекао прави увид у тајни свет ЦИА током четири месеца која је провео у четворочланој комисији за истраживање узрока и последица катастрофе у Заливу свиња. Комисију је предводио елегантни и брбљиви пензионисани генерал Максвел Тејлор, бивши начелник генералштаба, у кога су браћа Кенеди имали апсолутно поверење. У комисији су били и Ален Далс, у то време још увек директор ЦИА, и адмирал Арли Берк. Постоје докази да је Тејлор брзо научио оно што су Кенеди и Далс већ знали – да је планирање атентата на Кастра било саставни део неуспеле инвазије.
Докази су се налазили у меморандуму увек методичног Џ. Едгара Хувера. Док је Тејлорова комисија још увек испитивала сведоке, 22. маја 1961, Хувер је послао Бобију Кенедију депешу којом га је обавестио да ФБИ има информације о сведочењу Ричарда Бисела. Хувер је пре Тејлора и Кенедија знао о чему ће Бисел говорити: да ће открити детаље о сарадњи ЦИА и мафијашког клана Сема Ђанкане у „прљавим пословима против Кастра“.
Генерал Тејлор, као и остали људи лојални председнику, у свој завршни извештај није укључио никакву назнаку да је био планиран атентат на Кастра. Али Хуверова депеша о Биселовом сведочењу остала је у досијеима Министарства правде, што је представљало велики проблем за Кенедијеве.
Тејлоров строго поверљиви извештај о Заливу свиња био је све што је Џон Кенеди могао пожелети. У њему су истакнуте претње које су по Америку представљали Кастро и Куба. „Не може бити дугорочно мирног живота са Кастром као комшијом. Његово континуирано присуство у суседству, као ефикасног експонента комунизма и антиамериканизма, представља праву претњу, способну да сруши изабране владе у једној или више слабих латиноамеричких република“, наводи се у извештају. Тејлорова комисија је критиковала ЦИА и Генералштаб, а заташкао је спорне одлуке Џона и Бобија Кенедија, које су довеле до катастрофе у Заливу свиња.
У врху ЦИА владало је неподељено уверење да је Боби Кенеди најодговорнији за погрешну стратегију према Куби, што је довело до срамног пораза у Заливу свиња. Сви су били уверени да је Боби Кенеди, као чин освете за понижење, не само Америке већ и породице Кенеди, покренуо операцију „Мунгос“.
Волтер Елдер, шеф кабинета Џона А. Мекона, који је наследио Алена Далса на месту шефа ЦИА, у интервјуу за ову књигу рекао ми је да је у ЦИА „владала интензивна одбојност према Бобију“. То је потврдио и Томас А. Парот, официр ЦИА који је радио у канцеларији Максвела Тејлора: „По мом мишљењу, Боби је био беспринципијелни, злокобни мали гад. Браћа Кенеди су основали Специјалну групу за контрапобуњеничку борбу. Боби је био члан те групе, а ја њен секретар. Увек је каснио на строго поверљиве састанке. Дошао би, подигао ноге на сто, па смо морали да гледамо у ђонове његових ципела. Он је одлучивао о свему.“
Операција „Мунгос“ је била монументални неуспех. Њени циљеви су били једноставно недостижни. У низу строго поверљивих докумената са почетка 1962. године наводи се шест фаза за елиминацију Кастра и његовог режима. Планирано је да герилске акције трају од средине лета до октобра 1962, када је требало да избије отворена побуна. Сем Халперн ми је рекао: „То је било бесмислено. Браћа Кенеди су очекивали да победнички умарширамо у Хавану у последњој недељи октобра, непосредно пред изборе за Конгрес. Како, дођавола, можете тако нешто да урадите? Добијали смо директиве које су биле смешне. Покушали смо много ствари, али ништа није функционисало. На састанцима смо расправљали о томе колико смо летака бацили на Кубу, колико смо њихових бродова напали. Нисмо знали шта се дешава, нисмо имали обавештајне податке.“
Заиста, многе акције пркосиле су здравом разуму. На пример, јердан руски теретни брод је претрпео квар и био је приморан да се укрца у карипску луку како би истоварио кубански шећер који је превозио. Екипа ЦИА је провалила у складиште и просула одређене хемикалије у шећер како би променио укус. „Био је то детињаст потез, али морали смо да га извршимо, радили смо под притиском“, рекао ми је Халперн.
„Мунгос“, који је касније преименован у „Радна група V“, коштао је америчке обвезнике најмање сто милиона долара. Операција није учинила ништа што би угрозило безбедност Фидела Кастра или његов углед међу кубанским становништвом. Све ово – хаотичне саботаже, континуирани покушаји атентата и војне вежбе – додатно су зближиле интересе Кубе и Совјетског Савеза. Америчка агресија у Заливу свиња је довела до одлуке Никите Хрушчова да премести совјетске нуклеарне ракете и лансере на Кубу што је изазвало велику кризу у октобру 1962. године. Поступци браће Кенеди довели су свет на корак од глобалног рата.
Три деценије касније, кад су Кенедијеви већ постали део америчке политичке прошлости, Фидел Кастро је био жив, а ничим није угрожавао безбедност Сједињених Држава.
Извор: Магазин Таблоид
