Пише: Бранислав Главатовић
Недавним измјенама Закона о геолошким истраживањима у Црној Гори практично је укинута обавеза инвеститора да спроводе геофизичка испитивања на локацији будућих грађевинских објеката.
Наиме, у земљи смјештеној у изразито сеизмички активном подручју, о чему свједочи катастрофални земљотрес из 1979. године, као и бројни ранији и каснији сеизмички догађаји, таква нормативна интервенција може имати дугорочне и системске посљедице по сигурност грађених објеката, грађана и друштва у цјелини. Овдје није ријеч о административном питању и техничком поједностављењу процедуре, већ о суштински битном елементу комплексног и врло значајног процеса сеизмички сигурног пројектовања на простору гдје сеизмички хазард није теоријска категорија, него стална геодинамичка реалност.
Еурокод 8 и кључна улога сеизмичких параметара тла
Сеизмичка сигурност почиње разумијевањем тла – подлоге објекта на којој градимо. Ако се тај корак занемари, свака наредна фаза пројектовања заснива се на претпоставци умјесто на знању. Без геофизичких испитивања класификација тла постаје претпоставка, сеизмички параметри на локацији објекта постају апроксимација, а сеизмички прорачун конструкције постаје оптерећен неизвјесношћу.
Савремени европски нормативни оквир за сеизмичко сигурно пројектовање – Еурокод 1998 (заједно са осталим дјеловима ЕН 90 – 97 и националним анексима), у Црној Гори је припремљен још 2015. године, а ресорно министарство је 2021. године донијело одлуку о његовој обавезној примјени за пројектовање објеката – као стандард МЕСТ ЕН 1998. Та норма експлицитно везује прорачунске параметре конструкције са карактеристикама тла. Еластични спектар одзива објекта, класификација тла, фактор амплификације тла и референтне вриједности очекиваних убрзања тла на нивоу темеља објекта, директно зависе од параметара као што је брзина простирања тзв. смичућих сеизмичких таласа до дубине од 30 метара.
Без поузданог одређивања тих параметара, пројектант је приморан да у прорачуну сеизмичког дејства претпоставља класификацију тла, користи поједностављене апроксимације и преузима додатни ниво неизвјесности у прорачуну.
Еурокод 8 претпоставља да су улазни подаци поуздани. Ако се законодавно укида обавеза прибављања тих података, суштинска примјена обавезујућег националног стандарда МЕСТ ЕН 1998 се доводи у питање. Формална усклађеност са стандардом не гарантује стварну сеизмичку сигурност.
Пребацивање ризика са система на појединца
Уклањањем законске обавезе, геофизичка испитивања се своде на опционалну одлуку инвеститора што у коначном имплицира да се јавна безбиједност подређује тржишној калкулацији. У пракси, то води минимизацији трошкова истраживања, док су посљедице таквог модела вишеструко штетне јер пројектант преузима одговорност без потпуне базе података, ревизија губи објективни референтни оквир, квалитет пројектовања постаје неуједначен, а сеизмички ризик се преноси на кориснике објеката и друштво у цјелини. Другим ријечима, такво нормативно растерећење инвеститора не представља рационално управљање ризиком, него води до повећања колективног ризика.
Брисањем обавезе инвеститора да спроводе геофизичка истраживања, законодавац практично пребацује одговорност на пројектанте, а да им истовремено не обезбјеђује нормативни оквир који гарантује прибављање квалитетних улазних података. У пракси то значи: инвеститор мотивисан смањењем трошкова минимализује истраживања, пројектант потписује рјешење на основу ограничених података, а друштво преузима ризик настанка будуће штете и жртава. Такав модел није примјер рационалног управљања ризиком, већ институционализације неизвјесности.
У држави са високим сеизмичким хазардом, као што је Црна Гора, свако нормативно рјешење које релативизује значај геофизичких испитивања мора бити предмет озбиљне и објективне стручне и јавне расправе. Пројектовање без адекватне сеизмичке карактеризације тла није рационално управљање ризиком, већ одлагање и занемаривање посљедица. Ако данас умањимо стандарде истраживања, сјутра ћемо повећати трошкове санације – финансијске, институционалне и друштвене, али нажалост – и створити високи ризик од ненадокнадивих људских губитака. Сеизмичка сигурност није приватно питање инвеститора и пројектанта – она је питање јавног интереса.
Проучавајући земљотресе научници на трагу неочекиваног открића о центру Земље
Дугорочне посљедице нормативне симплификације
Краткорочно, смањење обавеза може изгледати као административно убрзање инвестиционих процеса, али дугорочно, такав приступ имплицира посљедице које укључују: повећану рањивост нових објеката, веће трошкове санације након јачих земљотреса, правне спорове и регресне захтјеве, нарушавање повјерења у професионалне стандарде. Сеизмички ризик се не може смањити или елиминисати законом – он се може контролисати једино одговорним и стручним приступом. Уклањање обавезе истраживања не смањује ризик – оно га само чини мање видљивим, што не смије бити циљ нити наше струке нити нашег друштва у цјелини.
Апел струке
Струка има обавезу да упозори: сеизмички ризик се не може елиминисати, може се само контролисати стручним приступом. Зато је важно да се питање обавезности геофизичких испитивања сагледа кроз призму јавног интереса и дугорочне безбједности, а не кроз привидну административну ефикасност. Зато позивам законодавца да:
- преиспита нормативно рјешење којим се брише обавеза геофизичких испитивања на локацијама грађевинских објеката,
- успостави јасне критеријуме за обавезна истраживања, нарочито за објекте јавне намјене и објекте већег значаја,
- осигура усклађеност законског оквира са захтјевима националног стандарда МЕСТ ЕН 1998 и савременим принципима управљања сеизмичким ризиком.
Када је ријеч о земљотресима, свака претпоставка може постати скупа, што имплицира снажну обавезу да се дискутована неадекватна нормативна рјешења у новој верзији Закона о геолошким истраживањима, ревидују и ускладе са европском законодавном праксом.
Извор: Дан
