На „Тргу од ћирилице” синоћ, 21. августа, о изабраним дјелима блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а поводом пет година од његовог упокојења говорили су Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило Бојовић, проф. др Душан Крцуновић и маст. Стефан Синановић; модератор вечери био је протојереј маст. Александар Лекић, уредник издавачке дјелатности ИИУ „Светигора”, издавача изабраних дјела Митрополита Амфилохија.
Пјесмом је вече употпунила млада солисткиња Теодора Бајић.
Да не би сјећање на овог значајног богослова и великог јерарха Цркве Православне, а прије свега изузетно вољеног и незаборавног пастира, остала само на анегдоталном нивоу и у живом усменом сјећању вјерног народа, „морамо да заронимо, да се удубимо у његово дјело које је огромно”, казао у уводном слову о. Александар Лекић, „а право полазиште за то јесу управo ова изабрана дјела. Она су плод ауторовог полувјековног богословског, пастирског и књижевног стваралаштва на различитим језицима (поред српског – на јелинском, руском, француском, италијанском, немачком).”
Пажљиво читање ових дјела показују да је ријеч о сложеној личности, и да нити он нити његови ставови, ако ћемо да се држимо истине, никако не смију бити редуковани, нити извучени из контекста и идеологизирани, што се данас не ријетко дешава, већ Митрополита Амфилохија треба „читати и доживјети у његовој свеукупности”, казао је о. Александар.
О карактеру богословља Митрополита Амфилохије говорио је његов ученик, епископ Кирило, нагласивши на почетку свог излагања да се о личности и дјелу Митрополита Амфилохија, па тако ни о његовом писаном дјелу не може говорити укратко, као и да вјерује да ће то дјело тек у будућности послужити за писање многих научних и књижевних радова.
„Сабрана дјела митрополита Амфилохија треба читати не само као библиотеку његових текстова, него као једну велику богословску цјелину. Јер његова теологија није била одвојена од његовог живота, нити његово богословље од његовог пастирског служења. Код њега су мисао и молитва, догмат и Литургија, Предање и савремени човјек били нераздвојни. У средишту те мисли налази се – Христос”, казао је владика Кирило, и у том кључу треба разумијевати многобројне и разнородне теме о којима је богословски и молитвено промишљао Митрополит Амфилохије.
„За митрополита Амфилохија питање теологије је увијек било дубље од питања једне научне дисциплине – теологија није само говор о Богу; она је човјеково ступање у простор Божијег откривења. У том смислу Митрополит Амфилохије остаје дубоко укоријењен у отачком предању”, казао је владика Кирило, а суштинска и најважнија новина његовог начина богословствовања јесте у томе што је „свеукупно православно Предање поново учинио животним, личним и евхаристијским”.
„Богословље митрополита Амфилохија није у једној новој теолошкој идеји, него у једној великој синтези: Христос је Богочовјек; у Њему се открива и Бог и истинити човјек; Црква је простор те синтезе и тог јединства; Евхаристија је његово стварно остварење; човјек је призван на обожење; а цијела творевина је призвана да кроз човјека буде принесена и преображена у Христу”, казује владика Кирило, а величина Митрополита Амфилохија, и новина коју је његово богословље донијело јесте у томе што је „неке светоотачке теме поново сабрао у једну цјелину и на нов начин их учинио живим за наше вријеме”, што је „свјетлошћу Отаца поново погледао човјека нашег времена”.
У ослањању на богословље древних Светих отаца, Митрополит Амфилохије није усамљен. Прије њега су тим путем православно богословље повели његови непосредни претходници и узори, на које се он добрим дијелом ослања. Прије свих, то је његов духовни отац Преподобни Јустин Поповић, али и богослови чувене катедре париске богословске школе руске послереволуционе имиграције: Флоровски, Лоски, али и Маједндорф и Шмеман, истински прегаоци управо тог пута „повратка Оцима” којим је Митрополит у свом богословском, јерархијском и пастирском раду неодступно ходио, казао је владика Кирило.
Будући да је до краја и свим својим бићем био Христов човјек, Митрополит је био и свечовјек, несмјестив у уске националне оквире; за њега дословно нису постојале границе народа и свјетова. Али, у исто вријеме, примјећује владика Кирило, он је дубоко укоријењен у мисли и завјетном предању свога народа, које, међутим, увијек сагледава у свјетлости Христовој.
„Дјело Митрополита Амфилохија је животворно дјело надахнуто Божанским енергијама”, плод је светотајинског и подвижничког живота његовог аутора, и родило је и убудуће ће рађати „многе примјере христоподобног чојства и јунаштва”, закључио је владика Кирило.
У изабраним дјелима посебно се може издвојити Митрополитово дјеловање 80-тих година прошлог вијека у Београду, казао је у наставку модератор вечери, о. Александар. У том периоду Митрополит је учесник многих трибина на тему философије, религије, теологије, и показује једно импознатно познавање културе, умјетности, философије и способност вођења дијалога. О том аспекту његове мисли, тачније о односу културе исихазма и јавне сфере а кроз личност Митрополита Амфилохија, говорио је професор Душан Крцуновић.
На почетку свог излагања устврдивши да је Митрополит Амфилохије био оличење класичног јавног интелектуалца – уколико истог дефинишемо као личност „која, захваљујући свом образовању, култури, духовној просвећености и моралности, има такав друштвени ауторитет и углед да може да утиче на јавну свијет, да се супротставља структурама политичке моћи, да просвећује своје савременике и будуће генерација” – проф. Крцуновић је истакао да је у питању она врста која је годинама уназад угрожена и којој пријети нестајање из јавне сфере, прије свега због обезврјеђивања знања и истине.
Митрополит је међународни богословски углед стекао својом бриљантном докторском дисертацијом „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”, а исихазмом се бавио не само академски, већ је он одредио његов животни монашки пут, и био неодвојив од његовог потоњег богословља и пастирствовања. Отуда се, сматра проф. Крцуновић, природно намеће питање о повезаности монашког, аскетског, молитвеног и контемплативог живота, карактеристичног за исихазам, са улогом јавног интелектуалца и дјеловањем у друштвено-политичкој сфери.
„Да ли кључ за разумијевање његовог дјеловања на ова два, наизглед неспојива плана људског живота лежи у култури исихазма којој је припадао?”, упитао се Крцуновић, и одговор потражио у грчком интелектуалном покрету који је дјеловао од 60-тих до 80-тих година прошлог вијека под неформалним називом „неоправославни покрет”, који је сасвим извјесно утицао на тадашњег докторанта Атинског универзитета, јеромонаха Амфилохија.
Хришћански интелектуалци окупљени око овог покрета, сматрајући да православна култура и историја посједују теолошку специфичност, дјеловали су не само на философско-теолошком него и на друштвено-политичком плану, у покушају да кроз оснаживање православних вриједности и православног идентитета у савременом друштву одговоре на теорију секуларизације и њену реализацију у грчком друштву.
Ставови овог покрета природно су били блиски Митрополиту Амфилохију, будући да су своје темеље имали у богословском прегнућу оних савремених православних отаца и мислилаца „неопатристичке синтезе”, на челу са Георгијем Флоровским, чије је богословске принципе и назоре дијелио још од раније, будући ученик Преп. Јустина Поповића.
Култура исихазма, онако како је она успостављена, односно дефинисана још у вријеме Св. Григорија Паламе – који је „пружио основ за артикулацију аутентичног богословско-философског идентитета источог хришћанства” – омогућила је члановима грчког „неопатристичког покрета” да и сами, у савременим околностима, артикулишу алтернативу западном моделу секуларизованог друштва.
Јеромонах Амфилохије је био у прилици да током година проведених у Грчкој лично упозна представнике овог покрета и њихове вриједности, и да, поучен њиховим искуством, добије добру основу за своју потоњу пастирску, педагошку и јавну интелектуалну улогу и мисију у нашем друштву.
У култури исихазма – које је ова „политичка теологија”, односно „политички исихазам” природни плод – закључио је проф. Крцуновић на крају свог занимљивог осврта, постоји потпуна природна симбиоза акције и контемплације, коју је у нас најбоље остварио Св. Сава, али и многе друге значајне личности, међу које свакако спада и Митрополит Амфилохије.
„Митрополитова ријеч у бесједи, интервјуу, предавању није била сувопарна и схоластичка. Његова мисао пулсира, огњена као у Св. Јустина и Св. Николаја. Натопљена је и оним поетичним и има изузетну књижевну вриједност”, казао је о. Александар најавивши тако последењег синоћњег говорника, докторанда књижевности Стефана Синановића, који је говорио о књижевним темама у Митрополитовим дјелима, о његовој поезији, дневничким записима и оном поетичном у његовом бесједништву.
„Од многоструких и вишедимензионалних својстава Митрополитовог опуса, али и његовог лика, некако је утисак да се, често неправедно, у наше вријеме понајмање бавило његовим кременитим литерарним перспективама и занимљивим књижевним профилом”, казао је Синановић, напомињући да постоје и они који су оспоравали његов пјеснички таленат и књижевни израз, као и да ти гласови најчешће долазе из стајалишта идеолошки и политички дијаметрално супротних Митрополитовом видовданском етосу, за њега „једином истинском дистинктивном и вредносном коду нашег народа”, и да су стога они превасходно идеолошке, а не књижевно-критичке природе.
Митрополиту је, по ријечима Синановића, „књижевност била животна пратиља и посвећено јој је служио зашто што је у њој препознавао христолике видике и молитвена надахнућа из којих је, између сталог, и допирао немали дио и његовог иманентног израза.”
Митрополит је, као човјек „нарочитог сентимента и лиризма” препознавао у другима „најдубља и најскривенија треперења душе”. То је било очигледно у свим аспектима његовог живота и дјела, казао је Синановић, издвојивши за синоћну прилику двије специфичне пројаве тог Митрополитовог сензибилитета: говоре на сахранама књижевних великана Данила Киша и Миодрага Булатовића. Говорио је и о томе како се тај фини сензибилитет и најдубљи сентимент пројавио тамо гдје би се можда и понајмање очекивао: у језику и изразу Митрополитових дневничких записа „Љетопис новог косовског распећа”.
Нажалост, истакао је синоћ Синановић, свједоци смо ових дана да наша драма, која је по ријечима Андрићевим, односно Његошевим, почела на Косову, чије трајање Митрополит „потресно и отрежњујуће” свједочи у својим дневницима, и данас на Косову траје.
Косово и видовданска етика суштински су и неодвојиви елемент свега Митрополитовог, сматра Синановић и закљујуче: „Ако бисмо могли да узмемо и да издвојимо само један наслов за Митрополитов животопис, али и његову познату идеју како је косовски завјет у ствари нераскидива веза са Христом, ако бисмо једним именом хтјели да наткрилимо сва ова дјела, онда би назив Љетопис новог косовског распећа могао савршено да одговара.”
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
