Пише: Јован Делић
(Из једне посвете Љубомира Симовића)
Одавно сам знао, а од средине седамдесетих већ сам био сигуран, да је Љубомир Симовић велики пјесник. Свиђао ми се његов наслов Видик на две воде; из њега, заиста, пуца видик, неограничен, а усмјерен на цјелину свијета: асоцијација на кућу и кров, на воду која с тога крова тече у двије ријеке различитих морских сливова – у два мора. Ширина за око, и за унутарње око – за душу и дух. Никад му то нијесам рекао, а данас ми је жао. Веома.
Желио сам да га доведем у моју родну Пиву, на Пивске сусрете, познате по лијепом имену „Пјесничка ријеч на извору Пиве“. Онај ко памти Пивско око – чудесни извор Сунца испод Леденице – Манастир Успења Пресвете Богородице крај Ока и Манастирске млине, који одавно нијесу били манастирски, конаке, богату башту, чаробан живопис, најљепшу фреску Ширшаја Небес изнад олтара коју сам икада видио – само тај зна каква је то љепота била; то чудесно јединство природе и културе, Бога и човјека. Извор Пиве није више што је био, али је још увијек лијеп. Пресељени Манастир је данас двоструко чудо. Вриједи ту доћи, ту бити, ту слушати и читати стихове. Само сам присном пријатељу, Рајку Петрову Ногу, рекао да ми је у том манастиру, новорођенчетом, измољен живот.
Заједнички пријатељи, који су боље од мене познавали Симовића, увјеравали су ме да га не могу довести не само у Пиву, него ни у Требиње, на Дучићеве вечери поезије. Послије озбиљних повреда у саобраћајној несрећи теже се одлучује на путовања.
Обично не одустајем од својих намјера, посебно ако су племените. Имао сам и мало кредита. Новосадски универзитетски професор и одличан критичар, Мирослав Егерић, понудио ми је да заједно говоримо о Симовићевој поезији у Новом Саду. Не сјећам се више ни када ни гдје. Памтим само да је вече било лијепо, пријатно, а још пријатнији разговор вођен послије програма. Љуба ме није знао као критичара, посебно као критичара поезије. Сјећам се необичне похвале избору пјесама и реченице: „Нико тако о мојој поезији није говорио као Ви. Те, ‘ваше’ песме ретко ко истиче. Необично.“ Није то био вредносни суд, већ опис специфичног угла и језика, избора пјесама. Од тада ми вјерује.
Питао сам га да ли би дошао у Пиву, на пјесничке сусрете. Посветили бисмо његовој поезији и драми симпозијум критике. Покушали бисмо да објавимо зборник радова са тога скупа.
Зборник радова о Љубомиру Симовићу у неким тамо малим Плужинама не звучи бог зна како привлачно ни обећавајуће. Имали смо тада два већ објављена: о Кости Радовићу, оснивачу Сусрета, и о Миодрагу Павловићу, чак. Зборник о Кости је врло лијепо урадио Костин сестрић, Мишко Блечић, издавач. Зборник о Мији Павловићу радили су моји пријатељи у Црној Гори. Нијесам имао над њим контролу. Испао је некако неугледан, неатрактиван, са пуно пропуста. Мија га је – гле, чуда – заволио и био ми је на њему захвалан. Иначе је био захвалан и уљудан човјек: зашто би се неко тамо, „на крају света“, озбиљно бавио његовом поезијом?
Једино Пивљани мисле да су центар свијета и да је свакоме част да тамо дође и буде. Не виде колика је авантура уопште доћи у Пиву – крај неприступачан, далек и затурен. Само је прилаз од Подгорице, преко Никшића, пристојан. Из Херцеговине, од Гацка, прилаз је тада био готово немогућ. Од Босне, преко Фоче, и данас је веома тежак, посебно Фоча – Шћепан Поље. Смјештај у Пиви је крајње проблематичан. Неупоредиво бољи је био седамдесетих година, док је радио тамошњи хотел. Пива јесте божанствена, али човјек се мора негдје смјестити, провести два-три дана.
На моје изненађење, Љуба је одмах прихватио позив. И помогао: зборник би заједно објавили Београдска књига, односно Милан Тасић, и Плужине, Дом за културу. О изгледу и техничким квалитетима би бринуо Тасић, Љубин земљак и вишеструко доказани пријатељ.
Како насловити зборник? Привлачио ме је Љубин пјеснички наслов: Видик на две воде. Нешто се, ипак, мора промијенити. Ту је Пива. Ту је извор Пиве, ту су њене двије обале. Па нека буде – Поглед на двије обале. Данас бих ставио: Поглед на обје обале. Ово обје веома је значајно. Сјетимо се Андрића: „Све је наше на другој обали.“ Није важно да ли је лијева или десна – она друга је увијек загонетка; она је увијек – све, макар то све било љута варка. Остало је – Поглед на двије воде. Признајем да ме је заводио и суд пјесника и есејисте Милосава Тешића, учесника Симпозијума критике, да са поезије Љубомира Симовића пуца „видик на девет вода“, као са врха његовог пјесничког топонима Кондера.
Данас се тај зборник цитира у дисертацијама и академским студијама о Љубомиру Симовићу и српском пјесништву. Баш га је доста цитирао Немања Каровић у књизи Светлост изненада: писао је дисертацију о Симовићу, Бећковићу и Брани Петровићу.
А да је Љуба одбио долазак у Пиву, ништа од свега тога не би било.
Зборницима радова са Симпозијума критике мале Плужине су постале један од центара за проучавање српског пјесништва. Хвала Кости Радовићу, Миодрагу Павловићу и Љубомиру Симовићу – с њима је почело.
Утицао сам као члан жирија за додјелу Дучићеве награде да се Дучићева награда додијели Љубомиру Симовићу. Говорио је на уручењу у Требињу надахнуто а прецизно, бриљантно. За вријеме боравка у Требињу био је расположен, љубазан и радознао: занимао се за херцеговачке топониме; Нецвијеће је и опјевао.
Као руководилац пројекта “Поетичка проучавања српског песништва“ београдског Института за књижевност и уметност предложио сам да урадимо и у Институту зборник радова о Симовићу. Привилегију да непосредно уређују зборник имали су Александар Јовановић и Светлана Шеатовић. Наслов је Јовановићев: Песничке вертикале Љубомира Симовића. Зборник се појавио у издању Института за књижевност и уметност из Београда, Учитељског факултета из Београда и Дучићевих вечери поезије из Требиња 2011. године. Ти институтови зборници су озбиљне колективне монографије.
У своју озбиљну заслугу књижим повезивање Института за књижевност и уметност у Београду са Требињем, односно са Дучићевим вечерима поезије. Доста смо заједно урадили. То је мали прилог Дучићевој идеји да Требиње буде Српски Вајмар. Ако сви томе доприносимо – постаће. Много волим Херцеговину: за Требиње, Билећу и Гацко сам заиста доста урадио; за Вишеград и Пале такође, а понешто и за Калиновик, Источно Сарајево и Бању Луку, тако да сам се одужио Републици Српској. Свакако неупоредиво више него она мени. Свом народу си увијек дужан. И ништа не очекуј за узврат. Баш ништа.
Љуба је био задовољан и овим нашим зборником. Не може се о Симовићевој поезији озбиљно говорити, а да се та публикација барем не консултује.
Као предсједник Жирија за награду „Извиискра Његошева“ залагао сам се за Симовића. Човјек мијења своје ставове и увјерења, али велика поезија остаје. А то је мој посао. Награду смо му, по његовој жељи, уручили у Академији наука.
Када су му у Београдској књизи изашла Одабрана дела, имао сам част да говорим на промоцији у САНУ. Осјећао сам се привилеговано, а имао сам шта о њему говорити.
Нешто љубави за Симовићеву поезију и драму пренио сам и на своје духовно потомство. Говорио сам својим студентима да су Матија Бећковић, Љубомир Симовић и Бранислав Петровић велико тројство, па чак и епоха у српском пјесништву. Није лако ући у књижевност послије Бранка Миљковића и неосимболиста, или паралелно са њима, а ослободити се њиховога култа и направити огроман заокрет, чак преокрет, у пјесничком језику. То је најбоље чуо и разумио Немања Каровић. Направио је добру докторску дисертацију, па онда и одличну књигу Светлост изненада, која је већ добила двије награде. Предложио сам да он напише за „Нову Зору“ комеморативни текст о Симовићу. Имам велико и, углавном, часно духовно потомство: они су моје животно дјело.
У својим напорима да поетички премрежим двадесети вијек често се враћам Симовићу. Волио је да то види и зна. Није нам се баш увијек посрећило: жалим што није видио давно започети, а недовршени рад о Планети Дунав.Уновије вријеме нашекњижевне разговоре оптерећивала је његова опсједнутост политиком.Алимоји разговори с пјесницима 20. вијека ће се наставити док будем могао да читам, мислим и пишем. Симовић је то знао. Сигуран самдами је вјеровао да ћу о књижевности мислити и писати „чисто“,ма какве биле политичке прилике. Поуздано знам да то своје увјерење није тајио. Хвала му.
Пиве се сјећао и касније. Остала му је, очито, у драгој успомени. Када се враћао с Козаре 2020. године, донио ми је књигу – свој избор пјесама – коју је добио за награду „Скендер Куленовић“. Лијеп обичај. Посвету цитирам због Пиве:
Драгом пријатељу Јовану Делићу, сећајући се Пиве и надајући се Пиви, срдачно,
Љуба Симовић
Београд,
16. септембар 2020.
Драги Љубомире Симовићу, с разлогом се надате Пиви. Тражићу Вас по Каранском и Ужичком гробљу, по веселим гробовима. Али и међу стиховима и звездарницима. Мртвом се вуку реп мјери. Тек му је вријеме. Живљи сте него за живота. Поздрав из Пиве.
Извор: Нова Зора
