„Унутрашњи непријатељи СФРЈ” разврстани су две основне групације: у једној су припадници старе грађанске опозиције,а у другој нова социјалистичка опозиција, из које је, према мишљењу Службе државне безбедности, долазио снажнији отпор режиму
У низу радова др Срђана Цветковића, вишег научног сарадника Института за савремену историју из Београда, од посебне је вредности његов научни рад Деловање „унутрашњег непријатеља” Србији 1968 -1975, објављен средином 2019. у часопису„Историја 20. века. У том раду је изнео резултате истраживања архивске грађе Службе државне безбедности Србије, поготово из 1972, из којих се види како је наследница УДБ-е надгледала шаролику опозицију и дисиденте.
Цветковић наводи да су аналитичари СДБ-а „унутрашње непријатеље СФРЈ” поделили на две основне групације. У једној су припадници старе грађанске опозиције (бивши четници, усташе, љотићевци антикомунистичке снаге, остаци грађанства, клерикални елементи, грађански либерали), другој групи нова социјалистичка опозиција (ђиласовци, бирократско-етатистичке снаге под којима се подразумевају ранковићевци, ибеовци и неоибеовци, либерални комунисти, националкомунисти, технократи, анархолиберали).
Снажнија опозиција режиму долазила је из друге групе, од „самих комуниста”, дакле из дисидентских кругова. Из докумената се види да је СДБ најпомније анализирала анархолиберале, махом „лица која делују с позиција тзв. нове левице троцкистичке групе појединце”. Они се „заклањају иза марксистичке идеологије”, позивају се на социјалне, културне и хумане мотиве, а изражавају конфузна и „сасвим необликована политичка хтења”. У њиховом „покрету” препознају се идејни и политички обрасци којима се уклапају у „буржоаски или бирократско-етатистички концепт”.
Према процени СДБ Србије, „нова левица” настоји да промени уставни поредак и супротставља се ставовима и одлукама СКЈ, окупљена је око часописа „Праксис”, залаже се за то да власт преузме интелигенција, „у првом реду хуманистичка”, а „под великим је утицајем и у тесној вези са разним политичким струјама нове левице у западноевропским земљама”. Они „користе поједине листове и часописе: Студент, Видике, Праксис и друге, разне трибине и установе, научне скупове на Коларчевом народном универзитету, у Дому омладине Београда, Радничком универзитету Ђуро Салај, Студентском културном центру.
Идеје нове левице присутне су на филму и у позоришту, „а примећена су дела којима се и непосредно популаришу јунске студентске демонстрације”. Ове идеје се популаришу у низу научних установа, у разним удружењима, позоришним кућама, на факултетима. Корчуланска филозофска школа је „као теоретски наставак јунских демонстрација” знатно утицала на формирање „идеологије покрета”, уз „многе професоре и студенте из Француске, Немачке и Енглеске”. СДБ не пропушта да помене професора Светозара Стојановића и његову тврдњу да је „криза последица тога што је престао поступак дестаљинизације” и да је партија 1948. користила стаљинистичке методе против ибеоваца, итд.
Помиње се конгрес Троцкистичке интернационале 1970, којем су присуствовали и ,,делегати” из Југославије, као и једна од прокламација конгреса, у којој се помињу „другови Влада Мијановић, Божидар Борјан и друге вође револуционарних студената Југославије” који су бачени у затворе зато што су „бранили социјалистичка права југословенских радника”. СДБ указује на „екстремну групу професора” Београдског универзитета (праксисовци, Михаило Тзурић, Коста Чавошки и други) која је повезана с књижевним круговима око Добрице Ћосића.
Цветковић наводи: „Сви су они, према извештајима службе, били у вези најчешће преко Михаила Марковића, Љубомира Тадића, Добрице Ћосића или Михаила Ђурића .” У документу се наводе имена екстремних студената: Душан Бошковић, Милорад Вучелић, Милан Николић, Јовица Аћин, Влада Мијановић, Ласло Секељ, Драган Миндеровић, Божидар Борјан, Соња Лихт, Лазар Стојановић, Љубиша Ристић (син генерала Мирослава Ристића), Александар Илић, Данило Удовички (син Лазара Удовичког, секретара Савета за спољну политику Председништва СФРЈ) други.
У елаборату СДБ-а се, пише Цветковић, као „вође непријатељске делатности на Београдском универзитету набрајају: Михаило Марковић ,Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић, Загорка Пешић Голубовић, Михаило Ђурић, Александар Стојановић, затим Илија Мољковић, те асистенги Триво Инђић, Коста Чавошки, Ђорђије Вуковић и друге ‘вође’ екстремизма испољеног у студентским демонстрацијама”. Група је преко Михаила Марковића наводно повезана са једним бројем књижевника (Добрица Ћосић, Света Лукић, Предраг Палавестра), преко Михаила Ђурића са Бориславом Михај ловићем Михизом, Живорадом Стојковићем, Зораном Глушчевићем и другима. С Михаилом Ђурићем је у врло блиским односима био професор Дејан Медаковић, у чијем су се стану састајали Михиз, Ђурић, Тадић и други истомишљеници из ингелектуалних кругова.
Непријатељски настројени појединци у позоришту су Стево Жигон, Бранко Плеша, Љубомир Љуба Тадић, Мира Траиловић, управница Атељеа 212; на филму су то Дејан Ђуровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Кокан Ракоњац, Желимир Жилник и други; у институтима Љубомир Стојић у Институту друштвених наука, Триво Инђић у Институту за социологију, а „непријатељи на телевизији” су, према наводима из полицијске архивске грађе, ,,Васко Ивановић, Живан Лазић, Раша Попов, Југ Гризељ“…
Сви се они, проценила је тајна служба, оријентишу на ненасилне и легалне методе борбе путем штампе, написа, расправа и слично, стварају „упоришта“ у културним,научним и друштвеним установама. При томе,представници „нове левице” именовани као „анархолиберали” све више занемарују идеолошке разлике како би створили шири фронт, на пример „кроз контакте Милована Ђиласа с појединим праксисовцима националистима”.
СДБ Србије установио је да се на Београдском универзитету 87 лица бави „екстремном делатношћу. Београдска „анархолиберална група” повезана је у Новом Саду с Павлом Ивићем, професором Филозофског факултета, Мирославом Егерићем, уредником листа „Поља”, Ђорђијем Вуковићем, асистентом Филозофског факултета, Желимиром Жилником и другима. Они утичу на уређивачку политику новосадских листова „Индекс” и „Поља”, на Матицу српску, а у Сарајеву је „остварен контакт са професорима Филозофског факултета Миланом Дамјановићем и редакцијом часописа „Одјек”. Ове контакте и везе најчешће су одржавали Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Михаило Ђурић и Дејан Медаковић.
У анализи деловања националиста, аналитичари СДБ-а Србије оквалификовали су их као лица која активно делују са „хегемонистичких и централистичких” или „сепаратистичких и иредентистичких” позиција, са ослонцем на „шовинистичке сепаратистичке” пароле о „пропасти и угрожености властите нације”. Они нападају самоуправљање и јединство Југославије, противе се уставним реформама, подизању Мештровићевог маузолеја Његошу на Ловћену… Цветковић наводи следећи цитат из једног документа СДБ-а: „Средином марта 1971. године екстремистк Михиз, Бећковић, Миодраг Булатовић су се договорили да на Коларчевом народном универзитету организују књижевно вече на којем би се писци црногорске националности изјаснили да су Срби и Црногорци једна нација (ово више пута потенцирао Ђилас).”
За тајну службу Србије било је важно што је Михиз 1971. контактирао патријарха СПЦ Германа, што је Добрица Ћосић био у контакту с представницима манастира Хиландар, којима је „понудио сарадњу смислу пласмана неких издања Српске књижевне задруге, преко СПЦ, у земљи и иностранству”. Ова група је процењивала да су „Хрвати виновници тешког стања у земљи”. Живорад Стојковић, Михаило Војислав Ђурић и Дејан Медаковић ангажовали су се око прикупљања података положају Срба у Хрватској, а успоставили су контакт са Културно-просветним друштвом Просвјета у Загребу, којем су упутили писмо у ,,знак подршке“.
Као главни протагонисти национализма документима СДБ-а Србије најчешће се наводе: Борислав Михајловић Михиз, Михаило Ђурић, Дејан Медаковић, Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Живорад Стојковић, Мића Поповић, Војислав Ђурић, Света Лукић, Павле Ивић; у Новом Саду Симон Симоновић, Младен Лесковац, Бошко Петровић… Примећена је временом њихова „идејна и акциона фузија” с преживелим остацима поражених грађанских снага.
Цветковић наводи да је „после слома хрватског Маспока као највећег изазова, Београд постао епицентар опозиције на нивоу Југославије. У другој половини седамдесетих СДБ је зато усмерио своје активности пре свега на продор у непријатељске средине главном граду СФРЈ”.
Слободан Кљакић
Извор: Политика
