Пише: Атанас Ступар
Претходним генерацијама Скупштина је представљала нешто далеко и непознато. Највећи кривац за то био је “Службени лист”. Ријетко је излазио. Мало ко га је читао. Изузимајући зграду у којој је смјештена Скупштина , “Службени лист” је до скоро био једини свједок њеног постојања. Партија је представљала све и свја. Из њеног крила је све извирало и у крило јој се све враћало. С партијом се дисало и живјело. Била је мајка свих друштвених процеса. Због унутрашњих и спољњих непријатеља рад партије је био обавијен велом тајности.
Вишепартизам је промијенио ствари. Донио нам је сазнање да постоји Скупштина као народно представништво и да у је њој присутно више мајки, односно партија. Својим очима смо се у то убиједили када су почели преноси Скупштинских засиједања, не свечаних, већ радних у којима су се о истој ствари могли чути различити гласови, често контрирајући. Рекло би се да је дошао крај једноумљу.
Не сјећам се тачног датума када је народ посредством ТВ камера први пут присуствовао засиједању Скупштине, али се сјећам времена када се народ окупљао испред ње. Било је то коју годину раније прије него ће се срушити Берлински зид.
Народне масе су се сливале пред Скупштину стижући преко два моста, Блажовог на ријеци Морачи и Браће Златичанина на ријеци Рибници. Трећи мост још није био изграђен. Долазак великих радничких колектива поздрављан је пјесмом и аплаузима. Радни народ и придошлице, докоњаци, радозналци, студенти поздрављали су се испред зграде Скупштине као најближе комшије. Полицајци у цивилу су их мотрили и биљежили. На крововима оближних зграда смењивали су се фотографи. Окупљени нијесу марили за то. Масовност им је уливала сигурност.
У сабирају народа испред Скупштине било је нечег свечаног, такорећи празничног. Провејавала је вјера у промјене. Како доживјети толико свијета на једном мјесту осим као наговјештај слободу. Без реда, понекад и уз најаву, храбрији појединци су се преко постављеног микрофона обраћали окупљенима. Њихове ријечи су испраћене аплаузима. Отпочео је бојажљиви протест. Против чега се протестовало сазнали смо касније када су тај и сличне догађаје по црногорским градовима назвали Антибирократском револуцијом. Саопштено је да се народ није окупио већ догодио како би се побунио против бирократије. Под бирократијом се подразумијевало све изузев партије.
С обзиром да је партија саму себе називала авангардом радничке класе и ексклузивним заступником револуције и револуционарних тековина, што је остало друго до и тај бунт испред црногорске Скупштине припише себи. Урадили су то млади партијски кадрови проглашавајући га новом, својом револуцијом. У овом случају Антибирократском револуцијом. Антибирократска револуција је произвела масовне митинге широм Црне Горе. На њима су млади комунисти почели нападати старе комунисте. Захваљујући томе Савез Комуниста Црне Горе је била једина државно-друштвена структура у Источној Европи којој није наудио пад Берлинског зида. Напротив. Био јој је од велике користи. Како је дошло до тог парадокса?
Црногорско партијско стабло је четири деценије било дио заједничког југословенског воћњака. Развијало се по упутствима која су стизала из баштованске централе. Слабљењем међурепубличких веза у Југославији ЦГ стабло је као најмање и најзабаченије у воћњаку прво почело да пропада што ће се испоставити као његова предност. Сухе и полумртве гране ЦГ комунизма су се тарале једна о другу. Повређивале су се и расле према унутра. Шкрипале су и без вјетра. Дошло је вријеме уклањања. Те 1988. године почело се са орезивањем партијског стабла. Уклоњени су стари, чворновати, окорели дјелови крошње, односно прекаљени партијски кадрови. Нови комунистички изданци који се прогласише за младе, лијепе и паметне добили су много више ваздуха и свјетлости. На основу плодног тла и моћног кореновог система разгранали су се прије него што су се Исток Европе и Југославија дали у потрагу за лијеком против комунистичког једноумља и пратећих му болести. Ригидни комунизам је свуда пао осим у Црној Гори.
Можда је комунистичко ЦГ стабло остало повезано са Београдским баштованима који су потпомогли своје изданке у Антибирократској револуцији. Можда је у контексту југословенства комунистичко ЦГ стабло закаснило са развијањем сопствених националних изданака. Ипак независно и од једног и од другог пресудна је чињеница да Црна Гора, најмања федерална јединица Југославије у распаду, прва добија доларске милионере и милијардере у најужем врху власти и њеном окружењу. Црна Гора је била прва од бивших република која је с одушевљењем уступила све полуге власти појединцу . Појединац с најужим окружењем располагао је целокупном државном имовином ствараном вјековима. То се показало изузетно важним за њено међународно позиционирање и приступ свјетским моћницима попут Клинтона, Епштајна и послуге му типа Лајчака који је контролисао референдум о независности Црне Горе.. На другој страни, партијски ЦГ милијардери су се у циљу увећавања својих богатстава и политичког профита повезали са руским тајкунима попут Олега Дерипаске.
Није важно ни да ли је Црна Гора настала из државотворне традиције или из нагона да буде приватна држава која ће чувати огроман новац и моћ појединца и његовог окружења а све уз помоћ још увијек јаке партије која се у секту претворила.
Црна Гора све и да није хтјела морала је бити независна држава. Први разлог је Устав Југославије из 1974. године у коме пише да је Југославија заснована на : „праву народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење“
Ова формулација се понавља као основно уставно начело Југославије. У вријеме доношења супротставили су јој се угледни професори Београдског Универзитета Михаило Ђурић, Стеван Врачар, Коста Чавошки због чега су изгубили посао и заглавили на робији.
Управо ту одредбу Устава Југославије користила је Бадентерова комисија констатујући да се Југославија распала на шест држава.
Црној Гори није било пута осим зацртаног. То што је Црна Гора задржала ригидни аутократски режим, изњедрила милијардере, владајућу партију претворила у опасну секту проблем је њене незрелости да саму себе доживи и формулише као државно биће.
Пад комунизма се могао одлагати али црногорска државност није. Што смо добили 2006. године. Добили смо хибрид. Тоталитарни режим латиноамеричког модела. Држава је постала власништво нарко-партијског картела који улаже огромни новац у парадржавне структуре спречавајући државу да постане држава. Залуђени и осиромашени народ се опредијелио да своје животе испуни борбама за антифашизам, патриотизам, националне идентитете.
Млади комунистички изданци су за себе изабрали други пут. Накалемили су се на приватизацију, нарко тржишта, нове економије подржане шверцом, корупцијом, криминалом. Прешли су у класу екстра богатих и моћних. Задржали су старе идеолошке обрасце. Појачали демагошке приче о патриотизму и антифашизму. Плашили народ унутрашњим и спољњим непријатељима. Антибирократском револуцијом су одложили свој пад за пуних 30 година. Мало ли је.
Мимо свих правила успјеху Антибирократске револуције симболични допринос су дале и двије младе палме засађене с лијеве и десне стране улазног степеништа у Скупштинску зграду. Многи су се позивали управо на те палме као живе свједоке мирних и културних протеста. Демократија, грађанство, вишепартизам су у то вријеме биле још увијек озлоглашене ријечи. Палме су је замијениле њихову функцију. Палме су постале лајт мотив новинарских извјештаја. Потврђивале су културу, доброћудност и ненасилност како протеста тако и процеса чији се почетак није могао игнорисати.
Однос према тим малим палмама могао би се описати данас популарном ријечју емпатија. Из масе људи чији се број процењивао и до 50.000 хиљада ничија нога није погазила младе палме а могла је чак и из нехата. Окупљени народ је, што би рекли данашњи ангажовани интелектуалци и НВО активисти, показао изузетну емпатију према палмама. Рекли би то они исти интелектуалци за које су стратишта, стријељања, братоубиства, бацање у јаме живих људи, одвођења у мучилишта и робију на Голом Отоку, само неопходне етапе антифашизма и патриотизма. Палме су дале посебни значај скупу. Могуће да је између осталог и због тих палми три године касније Црна Гора саму себе прогласила еколошком државом. И том се поглављу Савремене историје ваља посветити. Био бих валидан свједок јер сам у једном дијелу учествовао а најважнија дешавања видио из непосредне близине.
Важности Скупштине постајемо свјесни тек када почињу јавни преноси њених засиједања. Десило се то током 1990. године.
Требало је времена да схватимо како постоје три гране власти. Једна од њих била је и скупштинска власт позната под именом законодавна. Како је свевладајућа партија била повезана са оним што се назива подјела власти на три гране?
Свевладајућа партија је имала једног предсједника и два потпредсједника. За Предсједника свевладајуће партије било је резервисано мјесто Предсједника државе. За једног потпредсједника свевладајуће партије било је резервисано мјесто предсједника Владе. За другог потпредсједника свевладајуће партије било је резервисано мјесто предсједника Скупштине. Када би дошло до удвостручења или преклапања четворогодишњих мандата партија би извршила ротацију. Предсједник и потпредсједници би размењивали мјеста. Све у свему постојала је подјела власти по оној народној – Ка у пркно. Свевладајућа партија је била и остала све и свја.
Прво упутство за употребу Скупштине односно Пословник о њеном раду партија је донијела 1993. године. Од тада се пословник о раду Скупштине мијењао и допуњавало неких пет шест пута.
У историји Скупштине слабо је освијетљен један догађај који је изазвао јаки стрес у владајућој партији. По алармирању јавности и упозорењима да је тај догађај близак велеиздаји Црне Горе могу се мјерити само тешке жалопојке на сада већ легендарну 1918. годину. Наиме догађајем о коме је ријеч по први пут је у пракси спроведена каква таква подјела власти. Десило се да је предсједница Скупштине Црне Горе постала госпођа Весна Перовић, посланица која није дошла из редова свевладајуће партије. До тог тренутка као што рекосмо мјеста Предсједника државе, Предсједника Владе и Предсједника Скупштине ултимативно су била резервисана за Предсједника и два Потпредсједника свевладајућег ДПС-а.
Ко год је из међународне заједнице, из свијета бизниса, културе, науке, дипломатије, спорта, забаве…до те трауматичне године посјећивао Црну Гору није долазио у државу него у партију. Нити је разговарао, нити се договарао са институцијама државе већ искључиво са штабом Партије.
Када нас је задесило и то чудо да мјесто предсједника Скупштине (Парламента) не буде под контролом и инструкцијама свевладајуће партије тоталитарни систем је доживио снажан ударац. Зашто? Зато што је предсједница Скупштине са гостима могла причати и о ономе што претходно није договорено у штабу партије. Које ли трагедије за Црну Гору.
Са ауторитативног мјеста предсједница Скупштине је могла представити стварну а не лакирану Црну Гору. Могла је причати о опљачканој, корумпираној, безаконитој држави. Могла је споменути афирмацију грађанског кукавичлука, посланике као марионете и моралне патуљке. У кабинету предсједнице Скупштине могло се чути много тога о корупцији, пљачкама државне имовине, организованом криминалу, парадржавним структурама.
Размјере катастрофе догађаја у коме је мјесто Предсједника Скупштине свевладајућима исклизнуло из руку употпуњавала је неугодна чињеница да се предсједница Скупштине служила екавицом која подсјећа на злогласну 1918 годину. Сва су звона зазвонила на узбуну. Под хитно се морала спашавати Црна Гора и њен лажирани парламентаризам.
Весна Перовић се задржала на мјесту предсједнице Скупштине тек годину дана од децембра 2000. до децембра 2001. године. За то вријеме склопљен је коалициони савез са странком која тобоже није била под контролом свевладајуће партије. За наследника госпође Весне Перовић изабран је Ранко Кривокапић који је своју претходницу назвао штиклом која је газила Црну Гору.
Но међу тадашњим интелектуалцима и НВО активистима није била пожељна ријеч мизогинија. И даље је владала снажна емпатија према свевладајућој партији и њеном шефу. Мизогинија ће ући у моду десетак година касније.
Да се емпатија не би урекла, превенције ради, на ломачи Которског карневала спаљена је лутка са ликом Весне Перовић. Било је то прво јавно, симболично спаљивање законодавне власти. Четврт вијека касније (23. Фебруара 2025. године) услиједиће ново спаљивање лутке са ликом Предсједника Скупштине. Ових важних и непобитних чињеница из историје црногорског парламентаризма ваља се подсјетити и сачувати их у интересу будућих генерација. Надам се да ће овај текст направити мали корак у том правцу.
