Пише: Атанас Ступар
Први дио можете прочитати овдје
До вишестраначких избора народ Црне Горе у Скупштини су представљали делегати. Делегате је у Скупштину слао (делегирао) Савез Комуниста. Делегати су били одговорни Савезу Комуниста. Послије вишестраначких избора Скупштина је добила посланике. Посланицима су мандате додјељивале партије које су учествовале на изборима. Било је предвиђено да посланици гласају по савјести а не по партијском диктату. Мислим да се то ипак није догодило и да у садашњој Скупштинској пракси нема разлике између понашања ондашњих делегата и садашњих посланика. Систем је остао исти с тим што се број партија увећао. Вратимо се посланицима.
Посланике смо упознали када се кренуло са емитовањем јавних преноса Скупштинских засиједања. Почело је то деведесетих година прошлог вијека. Од тада су нам посланици чести гости у кући. По закону најављују нам се минимум 15 дана унапријед. Навикли смо се на Скупштинске протоколе и посланичке ритуале.
Посланици се јављају за ријеч. Председавајући им је даје. Посланици устају. Мушкарци закопчавају средње дугме на сакоу. Жене поправљају фризуру. Поздрављају грађане и кажу да су ту због њих. Креће декламација. Већина посланика говори директно у микрофон. Неки пак читају са папира или екрана мобилних телефона. Својим говорима посланици најчешће изазивају реплике. Једна реплика води ка другој. Долази до разгранавања приче. Губи се тема а вријеме тече ли тече. Наилази најинтересантнији дио. Прелази се на трачеве, клеветања, псовке, пикантерије. Скупштински преноси се гледају највише због тога. И посланици су се дуго припремали за тај, најизазовнији дио. Прикупљали су материјале. Примали доставе. Класификовали документа којима су их снабдијевале тајне службе и доушници. Нијесу заобишли ни оговарања која су пристизала са улице. Посланике у том послу надахњује 86. – ти члан Устава Црне Горе у коме пише да “Посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност или притворен за изражено мишљење”.
Осамдесетшестицом се скидају узла са посланичких језика. Због тога члана Скупштина нам постаје и забавна и мелодраматична и трагикомична. Он Скупштини обезбеђује шарм пијачне атмосфере с надвикивањима и добацивањима. Међутим тај члан Устава код гледалаца може произвести и смијех и гађење. Унутар сале може довести до псовки, скакања са мјеста, залијетања, ломова, туче … Све у свему члан 86. Устава Црне Горе стимулише посланике слично прашкастој супстанци због чијег се посједовања иде у затвор.
Посланици се припремају за Скупштину као за важну утакмицу. Тренирају појединачно и групно. Чим истрче на терен, односно када уђу Скупштинску салу и отвори се редовно или ванредно засиједање, посланичким венама проструји узаврела крв. Посланици који су грлатији у Скупштини брже напредују у партији. А од партије се безбрижно и комфорно живи. Високе плате и привилегије, новчани додаци за одборе и комисије, дневнице за путовања, трошкови плаћени по многим основама….Могућност потписивања новог четворогодишњег уговора.
Посланичке дискусије врве од прича о држави и њеној историји. Иде се у епски, хорор, сци-фи жанр чак и хиљаду годину уназад.
Здрав разум нас опомиње да гледање на одређене историјске периоде и њихове изоловане сегменте из данашње перспективе може довести до погрешног разумијевања прошлости. Занемаривањем социолошких, културних, економских оквира минулог доба изводе се погрешни ставови. Посланике то нимало не брине. Они упорно, без икаквих размишљања највише времена потроше на спајањима неспојивог. Битно им је да угоде партијској идеологији која је често и назадна и деструктивна. Уз то циљ им је ем да релативизују друштвене проблеме, ем да привуку пажњу гласача који су љубитељи пожељне историје.
У својим дјеловањима посланици се некада позивају на Слободу мишљења а некада на Слободу говора. За већину посланика то је једно те исто.
Није исто! Суштински је различито!
Мишљење је процес у коме се формирају ставови. Слободи мишљења претходи слобода ума. И заробљени ум има своје мишљење. Исказивање таквог мишљења не можемо назвати слободним већ обавезујућим мишљењем. Сјетимо се књиге “Заробљени ум” Чеслава Милоша. Сјетимо се на који начин опрезни људи (кетмани) преживљавају у системима који опасно угрожавају слободу мишљења. Кетмани у таквим системима имитирају слободно мишљење.
Већина посланика у црногорској Скупштини су људи заробљеног ума. Ниједан корак неће направити мимо утабане партијске стазе. Њихова мишљења су обавезујућа а не слободна. Они ни не покушавају да имитирају слободно мишљење. Они се строго држе партијских задатака и завјета ћутања које им је партија прописала. Избјегавају да се огласе чак и о ономе што ужасава укупно друштво као што су нпр. јавно објављење Скај преписке између криминалаца и кадровика њихове партије у којима су се договарала монструозна мучења и убиства. Један дио посланика о томе ћуте као заливени. Уопште гледано посланици су утренирани да не реагују на очигледности колико год катастрофичне биле ако не иду у корист њихове партије. Готово па И да нема посланика који је спреман признати оно што је очигледно. У томе је највећа трагедија нашег Парламентаризма у коме би требало да се развија и поштује слободно мишљење.
Слобода говора је право сваког човјека да јавно, без страха износи своје мисли. Посланици не схватају да слобода говора и у Скупштини и мимо Скупштине мора имати своје границе.
Не може се сваки посланички наступ правдати слободом говора. Као што је за слободно мишљење потребан слободан ум тако је и за слободу говора потребно васпитање, прво кућно па онда и грађанско, интелектуално, политичко. На демократском васпитању не вреди инсистирати јер је демократија код нас строго формална, са веома плитким коријенима.
Истинска Слобода говора не трпи додворништво, послушност и дисциплину.
Нажалост великој већини посланика у Црногорској скупштини додворништво политичком вођи уз партијску послушност остају на првом мјесту. Посланички наступи су углавном хорски по унапријед написаном партијском нотном писму. Посланици свирају по задатој мелодији.
Слобода говора лишена васпитања личи на добацивање навијача са стадионских трибина. Поред жагора, скандирања, псовки, урнебесне буке са трибина се чује кадкад понешто духовито и питко. То важи и за црногорску Скупштину. Има у њој посланика који се изражавају лаконски. Знају да разбију монотонију. Иако то не раде баш у васпитаном маниру њихов говор кадикад прија уху слушаоца. Таква слобода говора вас може насмијати и релаксирати од дугих, конфузних, вербалних тирада које доминирају током скупштинских засиједања. Важно је да такав говор не учеста, да се не претвори у торокање, трачарење, препуцавање…Када се то деси такав говор прелази у своју супротност. Изазива досаду, која може ићи до мрзовоље, одбојности и презрења говорника зависно од сензибилитета слушалаца.
Епитет Слободног говора не може задобити ни било чији говор, ни било које знање, ни било каква ситуација. Слободом говора се не може правдати рушење друштвених конвенција изграђених на поштовањима слобода других. Недопустиво је слободом говора улазити у нечију интиму и животни простор. Нажалост посланици у црногорској Скупштини управо то раде. Смишљено и циљано нападају слободе других, углавном политичких противника, надајући се да ће тиме донијети профит својој партији.
Најдосаднији дио рада црногорске Скупштине су читања са папира. Има посланика којима су обије руке на папиру. Држе га чврсто као сламку спаса.Очи су им оборене. Став је војнички. Глас патетично механички. Изгледају као војници који репортирају старешини с вишим партијским чином. Без геста, мимике, покрета, читају оно што је на партијском јеловнику. А тога има охо хохо хо. Почињу од предјела, главног јела, салате, пратећег пића до десерта и дижестива који долазе у виду закључне ријечи. Посланици које је партија задужила папирима за читање сличе конобарима који у ресторанској сали испод скупштинске сале, запосленим шанкерима (шанкерицама) и куварима (куварицама) читају поруџбине гостију.
Ако бих нешто мијењао у раду црногорске Скупштине онда би то било читање са папира. Увео бих правило да посланик током засиједања може читати само једном и то искључиво са једног листа папира. Послије читања посланик је дужан одложити папир. По пословнику не би му била дозвољена употреба нових папира. Нека се посланици у свом раду довијају како год знају. Нека уситне слова.
По истој тачки пословника посланицима би било омогућено да папире, колико год да их имају, предају техничкој служби Скупштине која би их умножила и током паузе подијелила свим посланицима и присутним новинарима.
Предложио бих и да се у Скупштинској сали поставе ометачи сигнала мобилних телефона. То би онемогућило добијање и прослеђивање порука типа – “Јавио шеф да кажеш ово, питај онога за то и то, прочитај податак који сам ти послао, прозови их због овог или оног”.
За очекивати је да би ометачи сигнала повећали број посланичких излазака у ходник или WC у циљу хватања телефонског сигнала. Ништа зато. Смањио би се број реплика. Посланик одсутан из скупштинске сале не може се позвати на реплику. Док су у ходнику или WC-у посланике би заступао шеф посланичког клуба или неки од колега.
Овим малим измјенама посланици би постали самосталнији, размишљали би, учили се уљудности и толеранцији, поштовали саговорнике и уважавали јавност. Скупштина би брже сазријевала. Засиједања јој краће трајала. Народ би био равнодушнији према њиховом (не)раду.
