Разговарао: Бобан Каровић
Председник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац дуже од три деценије прикупља податке о прогонима и страдањима српског становништва на територији Хрватске током ратних деведесетих година и бележи последице које је тај рат оставио. Од почетка ратних сукоба био је ангажован у Комисији Републике Српске Крајине (РСК) за размене заробљеника, а био је и секретар Владе РСК од 1993. па све до краја рата – тако је из прве руке сведочио многим догађајима, састајао се са највишим домаћим и страним званичницима… У данима када се обележава 30 година од хрватске војно-полицијске акције „Олуја“, током које је из те земље протерано више од 220.000 Срба, Штрбац у интервјуу за НИН говори о том периоду, процесу помирења у региону, недостатку правде за жртве…
Где је регион 30 година од краја сукоба у Хрватској и БиХ?
Мислим да смо данас на нивоу почетка деведесетих година. Однос између Хрватске и Србије, односи у БиХ између Хрвата и Бошњака и Бошњака и Срба, те однос између Србије и Косова – све је то на врло ниском нивоу и не зна се који је гори. Звецкање оружјем које имамо у региону – попут недавне параде у Хрватској, а за септембар се најављује парада и у Београду – односно хваљење шта је ко купио од наоружања представља показивање мишића једни другима, јер нема се коме другом. Али погледајте и Европу, која повећава издвајање за наоружање под мотом да се треба супротставити Русији после овог руско-украјинског рата, то су страшне ствари… Ми се, ето, на простору некадашње СФРЈ враћамо на почетак деведесетих, а глобално стање много личи на почетак четрдесетих година 20. века.
Шта кочи регион да истински крене напред?
Овде има доста национализама, који хране једни друге. То је систем акције и реакције. У свим новонасталим државама се још увек врте многи људи из деведесетих година, на изборима побеђују странке које се хране национализмом, а помало и шовинизмом. Па у Хрватској је службени наратив да је хрватска модерна држава настала на светом одбрамбеном рату од агресора, а агресор је, по њиховом, Србија, односно СРЈ, са ЈНА и са локалним Србима. Ја сам, међутим, предводник става да је у Хрватској био грађански рат.
Зашто?
Коју год дефиницију светских ауторитета да узмете, грађански рат је кад становништво исте државе, незадовољно нечим, устане против власти, а ми смо у Хрватској били незадовољни кампањом и поступцима ХДЗ-а, који је користио усташке амблеме из Другог светског рата – Срби, Јевреји и Роми су страшно страдали у том систему и чим им се спомену Јасеновац, Јадовно и други логори, леди им се крв у жилама. Осећај да може доћи до рецидива тог усташког режима и физичког уништавања на најмонструозније начине натерао је Србе на онај устанак, који су новинари пежоративно назвали „балван револуција“. Био сам доле, знам све, из прве руке сведочим… Тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао да то није било етничко чишћење, јер су Срби отишли пре него што су имали блиске сусрете са хрватском војском, што јесте делимично тачно. Народ је за два-три дана тај простор (Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна) напустио самоиницијативно, а окидач за то је био – страх. Нема другог објашњења. То је био страх од блиског сусрета са војском о којој су чули све најгоре, од њеног делања у Другом светском рату до акција које су претходиле „Олуји“, попут „Масленице“, “Медачког џепа“, „Бљеска“… Све су те акције изведене по систему „спржене земље“.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Има ли помака кад је реч о несталим Србима у Хрватској?
Из „Олује“ и периода после те акције тражимо још трећину несталих и погинулих – 1.903. Међу њима је 66 одсто цивила, три четвртине је старије од 60 година, трага се за 564 жене, што је 30 одсто од укупног броја жртава. Овај број је услован, јер имамо још 311 неидентификованих тела, за које је скоро извесно да потичу из „Олује“ и да припадају Србима.
Споменули сте Галбрајта… Каква је била његова улога у вези с „Олујом“?
Пре пет година смо били на неком вебинару и он је тада испричао да је хрватском председнику Фрањи Туђману пренео „зелено светло“ САД за „Олују“, односно да може ићи оружано да поврати Крајину. Рекао је да је Туђман то често тражио од Америке. Па Туђман је знао да ако иде без америчке подршке лако може сломити зубе… Испричао је да су они одбијали Туђмана, али се све променило након што се десио злочин у Сребреници (јул 1995), која је била заштићена зона УН. Он је казао да је после Сребренице причао са Туђманом и да су закључили да ће идућа мета Срба бити Бихаћки џеп, такође заштићена зона, који је свих тих година био опкољен са пет српских корпуса. Такође је навео да су се тада присетили како су Срби исте године одбили да приме план З-4, који је обезбеђивао државу у држави. Ето, та три разлога је навео као нешто због чега је одлучио да Србе из Крајине жртвује зарад муслимана из Бихаћа.
Да ли је била погрешна одлука Срба да одбију план З-4, који им је гарантовао државу у држави?
По мени, јесте била грешка. Али не знам како би се све завршило да смо га прихватили. Када су амбасадори (амерички, руски, ЕУ и УН) дошли код Туђмана с тим предлогом, он се нећкао, није хтео да га прими, питао се како може бити држава у држави на хрватској територији, али је на крају узео тај папир у руке. Неко га је мудро саветовао да учини тако, да размотри предлог, па да одговор да накнадно, да види како ће Срби поступити… Када су исти ти амбасадори долетели у Книн, наша страна није примила тај план З-4, знам да је томе претходио разговор Милана Мартића (председник Републике Српске Крајине) и Слободана Милошевића… А зашто га нисмо примили? Образложење је била вест која је процурила у медије да УН намеравају врло брзо променити назив и мандат УНПРОФОР-а, што се после и десило – он је прерастао у УНКРО и мандат им више није био да су распоређени по РСК по систему „мрља од мастила“, онако разбацани свуда, него да иду на границе авнојевске Хрватске. То нашима није одговарало, рекли су да ће сачекати да виде шта ће бити са УНПРОФОР-ом, чак ни у руке нису хтели да приме тај предлог плана З-4.
Шта знате о односима Милошевића и Туђмана током деведесетих? Стјепан Месић, потоњи хрватски председник, тврдио је да је постојала специјална, директна телефонска линија само за разговор Милошевића и Туђмана и да су они читаво време били у комуникацији…
Вероватно је постојала. Ако није била директна и свакодневна, постојала је друга комуникација, која је потпуно извесна и осветљена са свих страна. Шеф Туђмановог кабинета Хрвоје Шаринић говорио је да се с Милошевићем састао тридесетак пута у току рата. Познато је и да је Туђман на неком састанку на салвети нацртао како ће Србија и Хрватска делити БиХ. Очито је да су имали комуникацију. Е сад, да ли је Милошевић договарао предају нас Срба из Крајине – ја за то немам доказе. Постоји његова изјава после „Олује“, био је љут на Крајишнике и говорио је: „Шта су они мислили кад су напустили Крајину, да ћемо ми из Србије бранити њихове домове, да они овде дођу и одмарају се, а да ми нашу децу шаљемо тамо да бране њихове домове.“
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Је ли међународна заједница пала на испиту током сукоба у Хрватској и БиХ?
Наравно да јесте. Много је уложено труда, рада, војске, а резултат је био овакав какав јесте. Све је то пало у воду. Исто је и са њиховим Хашким трибуналом, који је, када је основан 1993, требало да казни одговорне, да донесе мир, да превенира будуће ратове… Ништа од тога није остварено, многи починиоци нису кажњени, суд је био селективан… Погледајте и каква је ситуација данас у региону – у неким сегментима је гора него 1990. и 1991. А да је Хаг својим казнама превенирао догађаје, не бисмо имали ни ово што се данас дешава у Палестини, па и у Украјини.
Зашто правду за жртве „Олује“ није донео Хашки трибунал?
Сарађивао сам са њима, снабдевао их документима, знам шта сам им све дао и шта су ми све обећавали. Био сам дуго судија, радио сам у Окружном суду у Задру, познајем правну материју… Оптужница је била коректна, били смо задовољни основном квалификацијом – ту је речено да су тројица генерала, Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак, били чланови удруженог злочиначког подухвата, на чијем је челу био Туђман, као председник државе и врховни командант оружаних снага, а чији циљ је био да се протерају Срби с подручја Крајине са свим недозвољеним средствима – убиствима, депортацијама, рушењима… Ту квалификацију је, након опсежног процеса и извођења доказа, прихватило првостепено веће и осудило Готовину и Маркача. Иако је било много неспретних и срамотних пресуда у Хагу, она коју је донело Жалбено веће за „Олују“, а којом су ова двојица ослобођена, баш је најтужнија и најсрамотнија. О томе сам 2013. говорио и у УН. Да је пресуда била другачија, да није било притисака међу судијама Жалбеног већа и да су ти генерали осуђени, имали бисмо потпуно другачију ситуацију. Другачије би биле и хрватске прославе „Олује“, а овако Хрвати говоре да им је том пресудом очишћена сва прљавштина са „Олује“ и да је она чиста као суза, што се чуло и на овогодишњој паради у Загребу.
Та парада у Хрватској је ових дана била најважнији догађај у тој земљи, док је у Србији организован комеморативни скуп…
Када ме питају кад ће доћи до помирења, ја кажем – оног момента када нам деца буду учила историју 20. века из истог уџбеника. То значи да ће доћи до разних компромиса. Било је, додуше, таквих покушаја, има и неких уџбеника, али неће нико да учи из њих. Ми сада имамо потпуно контрадикторне ставове о целом 20. веку.
Колико националистичке страсти распирују ствари попут концерта контроверзног певача Марка Перковића Томпсона, на којем се чуо усташки поздрав „За дом спремни“?
Кажу да је било пола милиона, а две трећине су млађи од 30 година, многи су носили усташка обележја, многи су узвикивали „За дом спремни“, било је ту амблема који подсећају на најцрње време фашизма, нацизма, усташтва… Очито је да они имају рехабилитацију усташтва. Ја с њима комуницирам и видим да ти људи нису свесни да чине нешто лоше, они кажу да овиме изражавају патриотизам, љубав према домовини… Ја то зовем – индоктринација.
Извор: НИН
