Недавно сам прошао кроз Шавник. Градић идеалан за потребе филмске индустрије, поготово жанра што преферира апокалиптичку тематику.
Шавничко градско језгро се у једном тренутку могло сагледати у ретровизору камиона марке ФАП. Помислио сам, какава савршена метафора за судбину Црне Горе. Потом сам упитао шумара: „Господине, реците ви мени од чега живи Шавник?“ Човјек ме погледао забезекнуто. Не знам ни шта ми је све одговорио, али сам упамтио само једну ријеч. „Концесије“.
Касније сам обишао околину Шавника, крајолике идеалне за филмску естетику раја. Помишљао сам да нађем шумара и предочим му сопствену визију развоја. Вјерујем да би остао забезекнут већ самим насловом агенде: „Љиљан у долу“, као онај библијски љиљан у долу. „1. Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу. 2. Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама. 3. Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драга моја међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак…“ (Пјесма над пјесмама). Авај, остављам љиљане и драгу у регистру пустих успомена.
Чујем јутрос на телевизији како политичари разних провинијенција анализирају рапидни раст становника овог љупког планинског градића. Пет стотина душа се доселило у овај рај на земљи од почетка године. Ко су ти људи? Да ли понекад прошетају Шавником? Да ли су одсјели у неком хотелу? Нијесу. Хотел је затворен. Додуше, раније напуштених кућа има у изобиљу. Тако и чујем да се у једној настанило чак седамнаест дошљака. Тихи неки људи, а кућа велика. Сама газдарица, власница куће, каже како их није примијетила ниједном откако су доселили.
Да ли се дошљаци добро сналазе на планинским стазама!? То ме посебно брине, будући да Шавник нема Службу хитне помоћи. Шта ако изврну ногу? Ни дао бог!
Питања су многа и бриге се множе, али да се вратим ретровизору камиона марке ФАП. Рекох да се поглед у ретровизор, наиме, поглед на шавничко градско језгро отворио као савршена метафора Црне Горе, бар када су њене политичке и менталне карактеристике у питању.
Основно наше политичко обиљежје јесте пустиња. Многољудна пустиња, што није у овом случају оксиморон, већ метафора, и то реализована. Пустиња у глави, и пустиња у души. Равница! Све нам равно од Улциња до Шавника. Гдје ће човјек остварити своје гласачко право, па врло важно. Нама је све тако смијешно. Све док нас нешто не заболи, а тада, по правилу, оптужимо владу и управу, градску и државну, као да их сами нијесмо бирали. Или, ако их нијесмо баш „заокружили“, онда се заборави да смо прећутили све што се могло видјети голим оком, као и пусто шавничко у ретровизору.
Милорад Дурутовић
