Пише: Сара Николић
Одобравање из Москве и шок међу европским политичарима. Нови стратешки документ САД о националној безбедности означио је јасну промену у Вашингтоновом приступу Европи, изазвао лавину реакција и уздрмао темеље трансатлантског партнерства. Највише због тога што се чини да ће Европа у будућности морати да се сналази без САД, мада и поруке да Русија више није претња. Сједињене Државе су као претњу означиле Кину, саставиле подужи списак критика на рачун Европе и изразиле да теже ка „корекцији курса“. Регион Западног Балкана се не помиње конкретно, односно „утопљен“ је у опште европске оквире, а Србија провучена на уводним странама кроз тврдње да је амерички председник Доналд Трамп „посредовао мир“ са Косовом. То, међутим, не значи да заокрет америчке спољне политике неће имати утицаја на Србију и регион.
Уводне стране документа који је Бела кућа објавила 4. децембра јасно поручују: „Не може свака земља, регион, проблем или узрок – колико год вредан био – бити у фокусу америчке стратегије. Сврха спољне политике је заштита основних националних интереса, то је једини фокус ове стратегије“. У делу који се односи на Европу, као главне замерке истичу се недовољна потрошња на одбрану, економска стагнација, али и бирократска политика која отежава креативност и индустријализацију, док је посебна критика упућена политици усељавања, „подривању политичких слобода и суверенитета, цензури слободе говора и сузбијању опозиције“.
Наведено је, између осталог, да Европа мора да „стане на своје ноге као група савезничких, суверених нација, укључујући и преузимање примарне одговорности за своју одбрану“. Оваква запажања су наишла су на оштре критике дела европских медија и званичника. Но, истиче се да САД „не могу себи да приуште да отпишу Европу“, јер би такав потез био контрапродуктиван у односу на циљеве које стратегија жели да постигне. САД у документу траже и отварање европског тржишта за америчке фирме и раднике, изградњу „здравих нација централне, источне и јужне Европе кроз економске везе, продају оружја, политичку сарадњу“.
Као суштински важно истиче се постизање мира у Украјини, а јасна је и промена у односу са Русијом, јер се стратегија залаже за поновно успостављање стабилности у односима са том државом. Шта, с тим у вези, доноси нова динамика односа САД и Европе? И, како би безбедносна стратегија могла да се одрази на Србију?
Шта Европи, али и Србији, доноси нова стратегија?
Програмски директор Фондације БФПЕ за одговорно друштво Стефан Владисављев за НИН каже да је тренутна позиција САД према Европи и ЕУ дефинисана тако да о трансатланском партнерству не можемо да говоримо као о релевантној коалицији. Владисављев предочава да је реч о највећој удаљености Вашингтона и ЕУ још од завршетка Хладног рата, али и успостављања трансатланског партнерства које је било константна равнотежа нелибералим и недемократским системима.
„Вашингтон очекује од Европе да интензивно ради на изградњи сопствених капацитета, које неће нужно бити у супротности са Сједињеним Државама. Али, питање је да ли ће то бити на истом нивоу као до сада. Доводи се у питање и упитност безбедносног колектива као што је НАТО алијанса и посвећеност Вашингтона савезу“, указује Владисављев.
У осврту на наводе да Русија није претња, док Кина јесте, Владисављев напомиње да однос према Индо-Пацифику представља једну константу америчке спољне политике претходних администрација. Фокус је, каже, померен услед инвазије Русије на Украјину и позиције Демократске партије према том потезу.
„Међутим, доласком Доналда Трампа, промењен је однос према Европи, а последично и Русији. Сада се очекује да се Европа бави питањем и проблемом рата у Украјини. Односи са Кином, пре свега економско-трговински, сада су горуће питање америчке политике. Ако додамо и нерешено безбедносно питање Јужно кинеског мора и статуса Тајвана, то постаје доминантна тема у америчкој спољној политици. Ради се о теми која фокус ове администрације враћа пре свега на Западну хемисферу и Индо-Пацифик као интересне сфере спољне политике САД“, оцењује Владисављев.
Упитан о могућим последицама по наш регион и Србију, Владисављев каже да однос према Западном Балкану треба посматрати у ширем контексту Европе.
„Западни Балкан се не помиње експлицитно, осим Србије као пример решавања спорова, конкретно решавања односа Београда и Приштине. Немамо нужно информацију да је то питање решено, бар то не можемо да видимо у нашој свакодневној политици. С тим у виду, однос према Западном Балкану треба посматрати у ширем контексту. Не може се очекивати да ће САД бити значајан играч, осим уколико не виде директан интерес у сарадњи са неким од актера ЗБ, укључујући и Србију“, каже он.
То се, додаје Владисављев, види директно на примеру Србије. Уколико Сједињеним Државама може да се понуди нешто, попут грађевинских пројеката и подухвата, онда се и очекује повећање нивоа присуства, каже наш саговорник.
„Али не и решавање дневнополитичких питања уплитањем САД или њиховом активном улогом. Оно што у нашем контексту може да буде изузетно важно је да ли ће се, и у којој мери, даље заоштрити односи са Кином. Зато што Кина представља изузетно важног спољнополитичког партнера за Србију, а на примеру НИС-а видимо како реперкусије спољне политике САД према трећим актерима могу да имају директне последице на нас“, закључује Владисављев за НИН.
„Западни Балкан далеко испод америчких глобалних приоритета“
Говорећи о делу из стратегије који се односи на ојачавање „здравих нација Централне, Источне и Јужне Европе“ кроз безбедносну сарадњу, трговину и културне програме, истраживач Пупин иницијативе Петар Ивић каже за НИН да се „овај приступ јасно односи и на Србију“. Сматра да Вашингтон Србију и даље види као кључног регионалног актера са, како каже, солидним одбрамбеним капацитетима и значајном улогом у одржавању регионалне стабилности, што остаје „примарни амерички интерес на Западном Балкану“.
„Западни Балкан није споменут једноставно зато што је далеко испод америчких глобалних приоритета, које убедљиво предводи Азија и све што се тиче кинеског изазова. То, међутим, не значи да је администрација заборавила овај регион. Чињеница да регион није експлицитно наведен није знак занемаривања, већ показатељ да Балкан више није зона кризе, већ простор у којем се очекује рационално понашање локалних актера, и то уз Србију као централни стуб тог модела“, наводи Ивић.
У осврту на дијалог Београда и Приштине, Ивић наводи да су односи САД са Приштином пали на најнижи ниво у деценији, што се види и кроз укидање Стратешког дијалога
„Такође, и званичници ЕУ јавно притискају (Аљбина) Куртија, док три америчка експерта пред Конгресом формално наводе његову политику као опструктивну. Кључна порука је да САД више не инсистирају на признању од стране Београда, већ на функционалности, ЗСО и деескалацији, што Србији даје већи маневарски простор“, истиче наш саговорник.
Упитан да ли америчка промена односа према Европи, укључујући и поруку да Русија више није главна претња, може да утиче на стабилност континента и трансатлантске односе, Ивић одговора да Вашингтон Русију јасно спушта у ранг другоразредне силе, што је „индиректна порука Европи да престане да живи у перманентној психолошкој одбрани“.
„И, да конфликт у Украјини треба решити да би се у будућности стабилизовали односи са Русијом. У том оквиру, САД не напуштају Европу, већ је гурају ка већој самосталности, да суверене нације преузму примарну одговорност за своју одбрану. Ово ће неизбежно померити тежиште ка државама Југоистичне Европе (што је прилика и за Србију), посебно Вишеградској четворки, које Вашингтон у документу третира као ‘здраве нације’, безбедносно одговорне и вредносно ближе садашњој америчкој администрацији“, истиче Ивић.
Кључна порука стратегије везано за Европу је, сматра Ивић, да САД више не желе да носе терет европске стабилности, те да је неопходно да преузме одговорност за сопствену безбедност и економски модел.
„Иако јавност највише истиче критички тон и ‘цивилизацијску формулацију’, кључ је заправо у завршници. САД отворено наглашавају да су стратешки и културно везане за Европу и да би њено ‘пуштање низ воду’ било разорно за америчке интересе. ‘Не можемо да приуштимо да отпишемо Европу’ није само дипломатска фраза. Циљ није дистанца, већ да Европа постане просперитетан, снажнији партнер“, закључује Ивић за НИН.
Извор: НИН
