Од самог почетка руске „специјалне војне операције“ у Украјини, крајем фебруара 2022. године, Европска унија је пожурила да обликује и уведе режим санкција против Руске Федерације.
Од тада је ЕУ примјенила шест пакета санкција против Русије у распону од „циљаних мјера (индивидуалних санкција)“ до економских и дипломатских ограничења. Најважније осовине овог плана биле су економске санкције и забрана увоза/извоза, посебно у погледу енергената.
Досадашње планирање ЕУ једва да је достигло било који од својих предвиђених циљева, док је негативан утицај на Европљане далеко очигледнији од било каквих проблема нанијетих Москви.
Такозвани економски нуклеарни удар, руска забрана SWIFT система је занимљив пример. Одсијецање Русије од „водећег свјетског провајдера финансијских порука“ изазвало је почетни шок и ограничену нелагодност, али осим помпезних наслова великих западних медија, стварни ефекти су били прилично минимални.
Низ хитних мјера у Русији, укључујући повећање стопе на депозите са 9,5 процената на 20 процената и циљане контроле капитала код кретања у страној валути и плаћања у иностранству, заједно са коришћењем алтернативних мрежа као што су SPFC, CIPS, па чак и нови fintech производи, представљају брзо решење за SWIFT забрану.
Посматрајући енергетски сектор, Европски савјет је недавно одлучио да постепено и дјелимично забрани увоз руске сирове нафте и одређених нафтних деривата. ЕУ ће овај план реализовати у року од осам мјесеци, са циљем да смањи 90 одсто руског поморског увоза.
Међутим, Бугарска и Хрватска ће се привремено уздржати од ове забране, док ће одређене земље чланице које немају излаз на море, попут Мађарске и Словачке, наставити да увозе руску енергију гасоводима.
Ова стратегија изузетака, заједно са чињеницом да су се лидери ЕУ борили да постигну консензус о руским санкцијама, подвлачи да је Унија једва спремна за финансијску конфронтацију пуних размјера са Москвом. Такође, било каква размишљања о забрани увоза руског гаса и даље остају нереална.
Кратковида политика ЕУ је очигледна када се погледају бројне земље, укључујући и de facto лидера Уније, Њемачку, које су у великој мјери зависне од руске енергије. Ове земље се сада боре да открију алтернативне опције, при чему су изводљиви избори посебно ограничени.
Неефикасно и бесмислено планирање Европе је такође наглашено промјенама у светом гралу ЕУ, такозваним зеленим договором и узастопним понављањем коришћења угља као фосилног горива, након украјинске кризе.
Досадашња стратегија санкција значајно је подигла просјечне трошкове енергије широм еврозоне. Још 2014. године, након руске анексије Крима, цијене нафте су кратко скочиле прије него што су пале.
У то вријеме, Сједињене Државе су побјегле са тржишта са нафтом из шкриљаца, након увођења нових техника бушења, попут фракинга. Истовремено, Саудијска Арабија, један од најважнијих играча ОПЕК-а, имала је погодност да одржи ниске цијене, у покушају да изврши притисак на америчке произвођаче минимизирањем њихове нето профитне марже, са циљем да производњу из шкриљаца учини неодрживом на дужи рок.
Ове јединствене околности довеле су цијене нафте до слободног пада од 2014. до 2016. године, повремено испод 30 долара по барелу. То је у то вријеме представљало велики притисак на руску економију, док је приступ енергентима остао исплатив за купце широм свијета.
Данас су ствари дијаметрално другачије. Производња шкриљаца у САД значајно је успорила и главне силе ОПЕК-а много рационалније калкулишу своје сљедеће потезе након невиђеног шока пандемије КОВИД-19 и привременог краха енергетских тржишта.
Запад и ЕУ у настојању да контролишу растуће цијене, улажу много напора да убиједе ОПЕК да повећа снабдјевање. Међутим, ово повећање ће бити незнатно у поређењу са димензијама проблема, а позитивни исходи минимални. За сада, Русија ужива значајан пораст прихода од енергије, док њена национална валута има бољи учинак, достижући вишегодишњи максимум.
С друге стране, Европљани се боре са растућим трошковима живота; индикативно је да је просечна цијена бензина у еврозони порасла за око 20 одсто од фебруара, уз очекивање да ће се ствари погоршати.
Галопирајуће стопе инфлације, растуће цијене енергије и велики поремећаји у ланцу снабдјевања, услед пандемије КОВИД-19, рата у Украјини и додатних непредвидивих фактора, као што је несрећа у Freeport LNG-у, створили су савршену олују.
Како цијене енергије и даље расту, а ЕУ иде ка скупом увозу, чини се да се овај план изјаловио. Негативан утицај на Европљане ће постати још тежи у наредним мјесецима, што ће вјероватно подстаћи њихове лидере да усвоје одговорнију и ефикаснију стратегију, под новонасталим друштвено-политичким притиском.
* Аутор је магистрирао на Одсјеку за ратне студије Краљевског колеџа у Лондону, а његова истраживачка интересовања обухватају безбједност и политику у источном Медитерану и на Блиском истоку.
Алекс Касидијарис
Извор: CGTN
