Пише: Сања Томовић
Постоје мјеста која се не обилазе, већ се доживљавају. Колашин је једно од њих. Смјештен у загрљају планина, на раскршћу природних љепота и људске топлине, овај град је деценијама био симбол сјевера Црне Горе. Варош у којој се некада размјењивала роба, вјештине, приче, осмјеси и судбине. Некада је ово био град занатлија, ковача, обућара, кројача, дрводјелја, људи чије су руке храниле породице и држале их на окупу. Данас, он је и даље туристичка разгледница, али се намеће једно питање, тихо и упорно, зашто млади људи више себе не виде овдје?
Колашин окружују планине које не траже пажњу, а добијају је. Бјеласица, питома и блага, зими бајковита, љети пуна живота.
Комови, горди и високи, као вјечни чувари сјевера.
Сињајевина, широка и сурово лијепа, Маганик, каменити свијет слободе, и Морачке планине које се надвијају над ријеком Морачом, носећи снагу и истрајност овога краја.
Биоградско језеро , смјештено у срцу једне од последњих прашума Европе, није само туристички бисер, већ доказ да нетакнута природа још постоји. Да се може сачувати. И да управо она представља највећи потенцијал сјевера Црне Горе.
Духовни стуб овог краја је манастир Морача, средњовјековни манастир. Смјештен изнад истоименог канјона. Његове фреске , међу којима се издваја чувена „Гавран храни пророка Илију“, свјечанство су, вјековне умјетности, духовности и идентитета. Овај манастир је трајно уписан у памћење народа и пејзаж сјевера.
Људи из свих крајева свијета дођу да се бар једном фотографишу у овој светињи, или направе снимак водопада испод , познатијег као „Светигора“.
Живот на сјеверу никада није био лак. Зиме су овдје биле сурове и дуге. Људи су се бавили пољопривредом , сточарством, занатима, борећи се да прехране породице , често једва уз велико одрицање. Није лако обезбиједити основно, а камоли више од тога. Ипак, људи су остајали и опстајали. Градили су куће, подизали дјецу, чували огњишта и заједницу.
Сања Томовић: Гара са Округљака: Сињајевина је моја друга мајка
Данас, парадоксално, живот је лакши. Путеви су бољи, мада увијек може боље, технологија доступна, свијет ближи него икада. Али, људи одлазе. Не само из Колашина, већ са цијелог сјевера. Млади не виде себе овдје. Не виде сигурност, перспективу и разлог да остану.
У самом граду куће и даље имају лијепа, уређена дворишта пуна цвијећа и зеленила. Капије су отворене, домаћини срдачни. Нуди се лиснати сир, скоруп, домаћа ракија, ријеч више и кафа дуже. То је топлина због које се туристи Колашину увијек радо враћају.
Али, дубље у селима, слика је другачија.
Стазе којима се некада ишло данас су зарасле. Куће оронуле, у њима ријетко има по једно старо чељаде или нико. Огњишта хладна, школе се гасе, а читаве средине нестају. То више није тишина природе, то је тишина одласка.
Ово није само питање Колашина. Ово је проблем цијелог сјевера Црне Горе. Нестајањем једне средине, губи се много више од неколико домаћинстава. Губи се заједница. Последице осјећају сви, од новинара који остају без прича, до љекара који остају без пацијената, учитеља без ђака. То није проблем једног краја. То је проблем друштва.
Сјевер је нестварно лијеп, и природно богат, можда најљепши дио Црне Горе. Али, љепота није довољна. Ако је природа наш највећи ресурс, онда је поразно зашто управо тамо гдје је има највише, људи одлазе. Очигледно нешто није како треба, док млади себе не виде ни у Колашину ни на сјеверу уопште.
Сања Томовић: Једна од најстаријих школа у Црној Гори опстаје и након 170 година
Можда овај новинарски осврт портала РТЦГ неће промијенити ниста. А можда ће ипак бити неке користи да се још једном запитамо куда иде сјевер , и да ли ћемо дозволити да нестане тихо, без свједока.
Јер Колашин није само туристичка дестинација. Он је привилегија.
Привилегија да се живи спорије, ближе природи, међу планинама које памте генерације. Али, без људи ни најљепши крај нема будућност, јер благо је човјек.
Планине ће остати исте, Бјеласица, Комови, Сињајевина, Маганик, Морачке планине, постојане и лијепе .
Биоградско језеро ће и даље привлачити погледе, а манастир Морача чувати вјековни мир. Али вриједност свега тога мјери се онима који ту живе, раде и планирају да остану.
Зато питање Колашина није само питање једног града, већ ширег односа према сјеверу Црне Горе. Хоћемо ли у њему видјети само простор за повремени долазак и туризам, или мјесто за стваран, достојанствен живот?
Јер природа даје много.
На нама је да одлучимо хоћемо ли знати да то сачувамо, и са људима, а не без њих.
Извор: РТЦГ
