Vels je tvrdio da odbacuje sve što je negativno, da ne voli Dostojevskog, da je njegov pisac Tolstoj, kao i Gogolj. Dodavao je: „Nisam neki fan Džojsa, mada uviđam da je on jedan od velikih pisaca ovog stoleća…“ Smatrao je da je film analogniji muzici nego pozorištu
Kao neko ko čitav život živi s knjigama, za knjige, delo Na ručku sa Orsonom, (razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa), koje je priredio Piter Biskind, primetila sam u deliću sekunde. Ruka i oko su istovremeno reagovali. Ipak, na studiozno, polagano čitanje, odlučila sam se nekoliko meseci kasnije, napolju se mučio januar, kada sam videla da tu knjigu čita Vladimir Dunjić, slikar. (Volim da čitam knjige koje čitaju oni koje poštujem, volim i sa kojima drugujem.) razgovori sa Velsom, jednim od najvećih filmskih stvaralaca svih vremena, „osobom koja je uspela da bude hodajuća enigma, briljantno čudo od deteta, ikonoklastična radijska figura, kontroverzni pozorišni reditelj, revolucionarni filmski umetnik, zaljubljenik u Šekspira, autor najboljeg filma na svetu, neugledni piljar iz reklame za vino, autor nezavršenih, legendarnih dela, prekinutih projekata, voljni učesnik u pečenju bljutavih komedija, autodestruktivni izopštenik?“ Kakvi, osim fascinantni…
Danas, više od osamdeset godina nakon što je prvi put prikazan Građanin Kejn, ovaj film je i dalje među prvih deset na svakoj listi najboljih filmova. Pedeset godina zaredom Kejn je bio na prvom mestu svake ankete Sajt end saunda, časopisa Britanskog filmskog instituta, da bi ga 2012. na toj poziciji smenila je Hičkokova Vrtoglavica, delo koje je, uzgred budi rečeno, Vels prezirao. Kada su upitali Godara da opiše Velsov uticaj, kratko je rekao: „Svi će mu zauvek dugovati sve.“ Vels se bacio na snimanje „Građanina Kejna“, za koji je napisao i scenario (zajedno sa H. M. Mankjevičem), režirao ga i glumio glavnu ulogu. Poznato je da mu je film obezbedio neprijateljstvo medijskog mogula Vilijema Hersta, „prema čijem je životu delimično i zasnovan i čiji je naziv iz milošte za intimne delove njegove ljubavnice Merion Dejvis (Rouzbad – ružin pupoljak) film učinio čuvenim, iako, budimo sigurni, na tu čast ima i drugih pretendenata“, piše Džeglam.
Kada je film premijerno prikazan 1. maja 1941, Herst je uspeo da Kejna otera u manje, ne tako profitabilne bioskope. U tadašnjem novcu, film je izgubio oko 150.000 dolara. Ali sve je to sada legenda. Sećajući se ovog filma, Vels, na ručku u restoranu Ma Mezon, u Holivudu, kaže Džeglamu: „Džon O’Hara je u Njuzviku napisao najveću kritiku koju je Kejn ikada dobio. Napisao je da je to najbolji film koji je ikada snimljen i najbolji film koji će ikada biti snimljen…“ I zamišljeno dodao: „Trebalo je posle toga da odem u penziju.“ Od samog početka kontroverze su pratile Velsa. Zvanično se smatra da je njegov otac Ričard Vels, pronalazač. Sam Vels je tvrdio da je sin – Fjodora Šaljapina. Govorio je: „Stvarno mislim da mi je otac Šaljapin. Imao je vezu s mojom majkom, baš u kritično vreme.“
Vels se ženio tri puta: Virdžinijom Nikolson, Ritom Hejvort i Paolom Mori i dobio po kćer u svakom braku. Ipak, sa njim je bilo teško opstati u zajednici. Po Holivudu je kružio glas da je bio veliki zavodnik, satirućeg ega (izašao je na naslovnoj strani časopisa Tajm tri dana nakon njegovog dvadeset trećeg rođendana). O Merilin Monro rekao je Džeglamu: „Ona je bila moja devojka. Vodio sam je na zabave pre nego što je postala zvezda. Niko nije gledao u Merilin. O njoj su govorili kao o samo još jednoj na berzi. Tvrdili su da takvih imaju na kamare. U početku, Monro je dobijala sto dvadeset pet dolara nedeljno. Pet meseci kasnije, isti čovek joj je plaćao četiristo hiljada dolara i svi muškarci su gledali samo u nju….“
Vels, koji je isticao da je nosio kao glumac u filmu Džejn Ejr i Treći čovek veštački nos, „da ne bih na filmu imao bebi-fejs“, u Ritu Hejvort se zaljubio iz hira. Video ju je na naslovnoj strani časopisa Lajf i odlučio da se njome oženi. Rita Hejvort, bivša Margarita Karmen Kansino, bila je najblistavija zvezda četrdesetih godina. Pričalo se da je posada aviona Enola Gej „upotrebila njenu pin-ap sliku da ukrasi nos ili bombardera ili njegovog tereta, atomsku bombu Malog dečaka, pre no što će je baciti na Hirošimu“. Ovaj brak neće potrajati. Rita Hejvort beše veoma ljubomorna i klupko nesigurnosti i depresije. Pre razvoda, zajedno su snimili Damu iz Šangaja. Sam Orson Vels bio je i beskompromisno kritičan i – samokritičan. Na ručkovima u Ma Mezonu, u Holivudu, o filmu Plavi anđeo je rekao: „To je običan škart naslikan na plišu.“
Vels je ismevao svet filmske industrije: „Kakvo mesto! Reditelj Fric Lang po majci je bio Jevrejin, Gebels je hteo da vodi nacističku industriju filma, ponudio je Langu da ga napravi počasnim arijevcem… Lang se branio da je Jevrejin… Gebels mu je odgovorio: Ja odlučujem ko je Jevrejin…“ Vels je film Kazablanka smatrao „ekstatičnom nebulozom, koja nema veze ni sa čim, osim sa holivudskim snom o ratu…“ Bio je žestoki obožavalac Grete Garbo: „Ali kad sam je video u Grand hotelu, u prvi mah sam pomislio da je neko pravi smešnom, pravi parodiju od nje. Bila je apsolutni promašaj kao balerina.“ Na molbu Marlen Ditrih, on ih je upoznao. Garbo je priredila zabavu, sedela je u fotelji, kao na prestolu, Ditrihova je prišla i izručila bujicu komplimenata. Garbo je saslušala i odvratila: „Mnogo vam hvala. Sledeći?“
Vels je tvrdio da odbacuje sve što je negativno, da ne voli Dostojevskog, da je njegov pisac Tolstoj, kao i Gogolj. Dodavao je: „Nisam neki fan Džojsa, mada uviđam da je on jedan od velikih pisaca ovog stoleća…“ Smatrao je da je film analogniji muzici nego pozorištu. Smatrao je da je film i literarniji od pozorišta, a narativniji od drame. Ejzenštajna je smatrao uveliko precenjenim velikim rediteljem. Nije napisao pohvalnu kritiku o Ivanu Groznom u kolumni Njujork posta. Sledila je bujica pisama – od Ejzenštajna Velsu. Vels se toga sećao: „Stotine i stotine reči u svakom pismu… Izgorela su… Prestao je da piše kad je počeo da se skriva…“ Ejzenštajn se na kraju krio po telefonskim govornicama od Staljinovih progona i nije imao nikakvih sredstava za život. Nije mu dozvoljeno da realizuje treći deo Ivana Groznog… Staljin je prvobitno mislio da će filmom biti glorifikovan, najednom mu je postalo jasno da je Ivan Grozni – grozni, pa se okomio na Ejzenštajna.
U Evropi, Građanin Kejn nije prihvaćen. Sartr je protiv filma napisao tekst od 40.000 reči, Borhes je smatrao da je film lavirint bez izlaza, Odn ga u Engleskoj, takođe, nije voleo. „Godinama kasnije“, sećao se Vels, „posetio sam Dubrovnik sa jednim od mojih najdražih prijatelja na svetu Vladimirom Dedijerom, koji je bio Titov čovek broj tri za vreme Drugog svetskog rata. Preko puta nas je sedeo Sartr. Dedijer mi je rekao da mu ne prilazim. Nisam.“
Besparica je pratila i Orsona Velsa tokom karijere. Sećao se: „Ni dan-danas ne smem u hotel Meris, u Parizu. Ne mogu ni u Zagreb, jer producenti nikada nisu platili moj hotelski račun za Proces. Bio sam u Beogradu, gde sam radio užasnu verziju Marka Pola sa Tonijem Vebom… Bila je velika snežna mećava i procurelo je da menadžer Hotela Esplanada iz Zagreba dolazi u Beograd da me navata za hotelski račun od Procesa. Ali zaglavio se u snegu. Uspeo sam da završim film i odletim pre nego što je stigao…“
Vels je tvrdio da je sam mračan kao pakao, „filmovi su mi crni kao crna rupa“. Dodavao je da bi umro za Baha, Mocarta, Bartoka i Betovena. Za Holivud je tvrdio: „Mi ovde živimo u leglu zmija. Ja sam četrdeset godina čuvao tajnu od sebe, ne od sveta – a ona je da ga mrzim.“ Pa ipak, umro je s pisaćom mašinom na krilu, dok je pisao scenario. Mrzeo je ono što je voleo.
Izvor: pecat.co.rs
