Piše: Nebojša Jevrić
Ja sam oduvek hteo da se ubijem.
Uvek sam sve brukao.
Kad sam imao četiri godine pričao sam dečacima iz zgrade kako moj đed Nikola na Crnoj planini ima trista crnih ovaca koje koje čuva trista crnih pasa.
„Lažov,lažov!“vikala su za mnom deca.
Htio sam da se ubijem. Da skočim krozn prozor.Ali stanovali smo na prvom spratu.
Škola je bila blizu. Moja majka učiteljica.
Ja sam etalon za rasijanost.
Trećeg dana sam otišao u školu u jednoj majčinoj i jednoj svoj cipeli.
Kad je moja učiteljica dana pozvala da dođe kod nje u razred moja užasnuta majka je htela da propadne u zemlju od stida.
I opet sam zato što sam osramotio majku hteo da se ubijem.
Uživao sam maštareći o sahrani.
U prvom gimnazije tako sam se strašno napio da sam porazbijao sva stakla na fiskulturnoj sali, legao u prikolicu traktora koji je bio parkiran kraj škole, pokrio slamom i zaspao.
Probudio sam sam se u selu pod planinom osamnaest kilometara od grada u svitanje.
Za to vreme tražili su me rođaci i roditelji,policija,komšije…
Prošao sam sa jedinicom iz vladanja jer mi je otac bio profesor ruskog,stric geografije…
Moj đed Novo je decu tukao kapom.Babu isto.
„Dajte mi Ikoniju da je ubijem“ govorijo je jureći je kapom oko stola.
Otac isti takav. “Nećeš ti mene zavađati sa sinovima“ rekao bi majci kad je tražila od njega da nas kazni.
Prošao sam naravno bez kazne.
Onda sam obrukao ceo grad.Sandžačke igre su najvažniji godišnji događaj.Učestvovalo je dvadeset gradova. Takmičili smo se u fudbalu,košarci ,atletici….biciklizmu ,planinarenju.
Ja sam bio planinar i već sam dvaput osvajao medalje.
U Goraždu su bjelopoljci u svemu pobeđivali.
Ali mene je nažuljala cokula. Do Goražda sam stigao kamionom. Prijavili su me Mojkovčani i diskfalifikovani smo. Zbog toga je Bijelo Polje ostalo bez zlatne medalje.
Nisam smeo u grad. I opet sam hteo da se ubijem.
Posle su nas poslali na slet da mašemo Maršalu Titu zastavama na stadionu JNA.
Oblajavao sam predsednika pa su me izbacicili. Bruka.
Više se nisam vratio u Bijelo Polje.
Nisam imao izbora: da se ubijem ili postanem pisac.
Odlučio sam da postnem pisac. Posle prvih objavljenih priča Miodrag Bulatović me upozno sa svom kulturnom elitom koja je sedela u Klubu književnika i svima prdstavljao kao svog sestrića. Vodao sa sobom po književnim salonima. On je kupovao orhideje za ćerke a ja za mame.
Za moju prvu knjigu „Crni kofer“ je u „Politici“ napisao: „Pesnička tvorevina razrne snage“
Ali ja sam mislio da sam postao slavan pisac i kao svi srpski pisci sam se propio.Bulatovića sam toliko izbrukao i u Beogradu u i Ljubljani da je zvao moje roditelje da me vode na lečenje od alkohola.
Pijan sam razbio staklo na izlogu američke čitaonice.
Videli su me debeovci sa portirnice Filozofskog.
Ni na fakultetu mi više nije bilo mesta.
Otišao sam u Drakstor pa odatle na železničku stanicu među klošare kurave,makroe.Među prosjake što su spavali ispod savskog mosta. Ležao sam u toku jedne godine dva puta u zatvoru.Dobio tuberkolozu.
Guru mi je bio Saša Dragstor koji je govorio: “Mrzim uspešne jer oni uvek žrtvuju deo sebe zbog uspeha.“
Tu više nisam mogao nikog da izbrukam.
Posle deset godina u Drakstoru su me pronašli novinari ZUM reportera. I vratili na Terazijski Greben. Počeo sam ponovo da pišem. Sada kad poželim da se ubijem napišem priču.
Izvor: in4s
