„Још увек не могу и можда никада нећу ни моћи да сасвим спокојно изговорим у себи онај Лукрецијев стих који нас позива да се помиримо са нестајањем и који ми се често у сећање враћа – ‘Чега има толико горког у томе што се све своди на одмор и сан’?“
Шта опстаје унутар сивог клупка односа које образују људи док живе своје животе, крећући се у свету под утицајем историјског времена, у колоплету прикривених уједа, неискрених похвала, нечег што је увек самообмањујуће или нечег што се открива у дотицају притајеног зла? Само наша свест о томе да постоји, јер мора постојати, човек у сивим временима. Само нас та свест подсећа, како је писала Хана Арент, „да и у најмрачнијим временима ми имамо право да очекујемо неко осветљење, и да оно може мање да потиче од теорија и идеја него од несигурне, трепераве и често слабе светлости коју неки мушкарци и жене у својим животима и делима зраче под готово било каквим околностима и просипају у оквирима датог им времена на овом свету.“ Не само да имамо право на ту свест чак и кад јој – као култура, као окружење, као јавност – нисмо дорасли него нам је она, штавише, неопходна да бисмо уопште разумели шта значи таква околност да нас је напустио неко тако особен и изузетан, инокосан, тако сам у поплави света, као што је Никола Милошевић.
У његовом обимном и смисаоно разуђеном делу постоји јединствено духовно искуство које проналазимо у књигама посвећеним како књижевним тако и филозофским темама. Као што је на оригиналан начин осветљавао дела тако великих писаца као што су Достојевски, Ками, Црњански, Сервантес, Стриндберг, тако је луцидно писао о проблемима који ће знатно касније подстаћи нашу радозналост: о појму алибија у култури, о пореклу привлачне снаге негативног књижевног јунака, о томе зашто велики писци или велики филозофи изневеравају моћ своје уметности или умности у часу када дају преимућство својим идеолошким и психолошким склоностима, о компромису који у човековом духу склапају потреба за илузијом и потреба за истином. Склапајући мозаик од најситнијих теоријских делова, Никола Милошевић је написао низ упечатљивих филозофских портрета, од којих су многи – попут оних о Унамуну, о Шестову, о Берђајеву – остали и нови и неупоредиви у српској култури, док су други – о Ничеу, о Фројду, о Марксу, о Леви-Стросу – откривали елементе једне аутономне и у себи разликотворне теоријске мисли, коју је њен аутор називао филозофијом диференције, да би трећи – о Лукачу, о Троцком, о Лењину – преко дубоке и темељне критике марксизма у његовом практичном и теоријском виду, преко оштроумног осветљавања унутрашњих веза између марксизма и језуитизма, постали део мислиочевог одговора на питање о постојању смисла у историји.
Читаво његово дело, међутим, добија посебан лик када га осмотримо у светлости његове самотничке личности. То треба правилно разумети, јер то не значи да је он био усамљен човек него значи да је самотник у српској култури: као Божидар Кнежевић, као Аница Савић Ребац, као Црњански, о коме је писао боље од свих. Самотник није само инцидент него је и налог упућен култури, јер од тога како она одговори на егзистенцију самотника зависи како ћемо одредити њену природу и њене границе.
Уздржан, господствен, симпатичан или несимпатичан, оштрорек, циничан, али увек уљудан и васпитан сабеседник, Никола Милошевић је обележио свој лични ангажман у студентској побуни у години 1968. Чинио је то – како је записао његов некадашњи гимназијски друг Борислав Пекић – са аналитичким даром, високом интелектуалном концентрацијом, артикулисаношћу, вештином, ношен спремношћу да се упркос својој резервисаној природи нечему у потпуности посвети. Та посвећеност била је знак страсти: његов ангажман је одатле проистицао, а страст је не само порив и врлина које човек поседује него и патња коју он подноси. Трагове те страсти проналазимо деценијама.
Она му је омогућила да створи духовну ауру која је његовим студентима даровала високу меру њиховог времена. Поменимо само један међу толиким примерима: док је у свету био једва познат, тек упознаван, касније један од најутицајнијих теоретичара културе, велики руски мислилац Михаил Бахтин у нас је био подробно тумачен у истанчаним размишљањима Николе Милошевића. Била је то неупоредива привилегија за његове студенте: није се морало ићи никуд, велики европски професор беседио је сваке недеље, ту, одмах испред нас, ушавши у сивом сакоу, са седом и немирном косом, без подсетника, ставивши сат испред себе, тихо отпочевши тачно тамо где смо стали прошли пут, са цитатима из главе, са мислима у глави.
Та страст га је учинила и чланом Одбора за слободу изражавања, једним од оснивача Демократске странке, председником Српске либералне странке, најдоследнијим критичарем неокомунистичке и ауторитарне политике у деведесетим годинама прошлог века. Иако jе учествовао у свим антирежимским протестима, он никада није напустио доследно либерално становиште: као што је за владавине комунизма знао да каже како се левичари често уместо на левици заправо налазе на Истоку, тако је наглашавао да залагати се за демократију не значи неупитно следити налоге Запада.
Знао је бити човек великог и јавног геста који великодушно подржава како малене тако и најзнатније сабеседнике. Подсетимо се једног духовног сусрета који је трајао деценијама. Неслични по својим интелектуалним оријентацијама, различитих темперамената, различитих животних путања, Никола Милошевић и Михаило Ђурић показују како се – уз очување свих разлика – може исказати поштовање према аутентичним вредностима у подручју српске културе. Када се сетимо како су – 19. априла 1983, у Студентском културном центру – живо полемисали о Ничеу, како се нису слагали о нихилизму на трибини Дома културе Студентски град 1984. године, у једном изванредном разговору који је потом објавила београдска „Књижевност“, када у поклоњеном примерку књиге „О потреби филозофије данас“ прочитамо руком исписане Ђурићеве речи „Мом великом пријатељу Николи Милошевићу“, када се сетимо како је Михаило Ђурић – по хладном, магловитом и зимском дану, иако већ зашао у девету деценију живота, и сам озбиљно болестан – упорно и дуго стајао на са храни Николе Милошевића, сматрамо природним да – кад њих двојице више нема – подсетимо на Шопенхауерову максиму: „Да би видео да неко вреди, човек и сам мора вредети“.
Тих врлина нас је лишило време које је дошло, па је било неке правилности у томе што је Николу Милошевића основна егзистенцијална страст – по злим нагонима културе у којој је деловао – провукла и стазом понижења, у неочекивани час и у високим годинама: њему, који је деценијама упорно настојао да свако – и његов највећи неистомишљеник – има право и слободу да каже оно што мисли и осећа, који је у деценијама комунизма потписивао бројне петиције у име тог права, гомила младих насилника – у време када је у нас био демократски поредак – није дала да каже своју реч о теми за коју су мислили да је неприкладна: није им се допадала позлата коју је скидао са њиховог идола. Призор је био поучан: млади и снажни људи вређај старог човека, вичу на њега и одгурују га, да му потом на кућним вратима осване натпис „идиот“ и да му на улици добацују „свињо матора“. То није био никакав нео – чекивани догађај, који нас је затекао неспремне у одбрани основних људских права, јер су насилнике подржали врховни и самопроглашени апологети демократских вредности, па су и масовни медији подешавали своје вести у корист јуришника будућности. То је, дакле, био закономерни судар самотника са немерљивим јавним савестима, судар у којем је његово право бранио мало ко и који му је послужио за опори закључак да „на оној ваги на којој се мери нечији политички и културни утицај ја са свих мојих објављених књига, њих 23 на броју и са свим академским звањима која сам стекао не представљам скоро ништа или можда боље и тачније ништа.“ Са том горчином умире самотник‚.
Његово дело и његова личност испуњавају једну атитуду на замишљеној мапи српске културе. Иако је био и филозоф, и књижевни теоретичар, и херменеутичар, и полемичар, и политичар, и писац, Никола Милошевић је – својим животним зрачењем, околношћу да смо знали да је међу нама – највише давао достојанство једном животном позиву који је своје најзнатније људе имао у часу када је Србија била најмања: он је, пре свега, био професор. И по свом непристајању на трибализам, и по својој страсти за јавним деловањем, и по својој усредсређености на истину, и по свом родољубљу, и по свом културном самотништву, Никола Милошевић је био у наше сиво време залутали изданак велике лозе српских професора. Он није оличавао ни другу, ни прву, ни друкчију, ни једину, ни праву, него најбољу Србију.
У једној од својих самоанализа је записао: „Још увек не могу и можда никада нећу ни моћи да сасвим спокојно изговорим у себи онај Лукрецијев стих који нас позива да се помиримо са нестајањем и који ми се често у сећање враћа – ‘Чега има толико горког у томе што се све своди на одмор и сан’?“ Иако изгледа потпуно бесмислено, иако је сигурно да је тако, кад је немогуће да буде друкчије, чини нам се да – после петнаест година од његове смрти – још траје тренутак у којем можемо рећи: изговорите то сасвим спокојно, професоре.
Никола Милошевић као политички мислилац
Никола Милошевић је постао политичка личност која је далекосежно и самостално заокупила пажњу најшире јавности последицама које је изазвала његова књига Достојевски као мислилац. Јер, у тој књизи је први пут код нас постављено питање о Лењиновој одговорности за тоталитаризам. Ту можемо пронаћи оно што је најбитније за потоње политичко деловање Николе Милошевића. Јер, ту је исказано његово схватање о односу између средстава и циљева у револуционарном покрету. То питање је довело до његове Потоња полемика о политичкој филозофији Михаила Бакуњина, у којој је Никола Милошевић тврдио како је Бакуњин у свом Катехизису револуционара прокријумчарио у револуционарну доктрину једну врсту језуитског утилитаризма, док је његов опонент имао о Бакуњину не само друкчије него и много повољније мишљење, открила је колико је велика удаљеност између Николе Милошевића и наше марксистички надахнуте филозофије: произвољну примедбу да не дозвољава легитимност насиља, наш херменеутичар је лако отклонио рекавши да не спори легитимност насиља у одређеним друштвеним околностима него легитимност терора, па отуд и Лењинову институционализацију терора. У тим полемикама и у тим годинама кристализовало се политичко становиште Николе Милошевића. Он је разликовао аксиолошко и праксеолошко оспоравање језуитске доктрине о циљу ко ји оправдава средства, доктрине коју је проналазио у пракси револуционарног покрета. Јер, та се девиза може оспоравити на два начина. Ако кажемо како нема циља који може оправдати сва употребљена средства, онда вредносно онемогућавамо такав циљ. То је аксиолошко становиште, чији је моралистички патос снажан и које није било становиште Николе Милошевића. Његово становиште је било праксеолошко: не воде сва употребљена средства одређеном циљу него само она средства која су у складу са циљем. Прихватљива су само она политичка средства која су изнутра таква да су сагласна са циљем због којег су употребљена. Јер, ако учинимо друкчије, ако употребимо сва средства, тај нас пут не води куда смо кренули, пошто не можемо доћи до оглашеног циља, од кога на крају неће остати ништа. У једној политичкој култури која је настала код нас после пада берлинског зида, када почиње јавно стрмоглављујуће губљење сваког осећања за нијансе, једно драстично снижавање јавног говора, када циљ није да се противник оспори него да се уклони, што је интелектуално недостојно настојање, које показује колико су у новом времену ствари интелекта стављене у сенку, овакво политичко становиште Николе Милошевића било је извор многих његових јавних тешкоћа. Која су допунска својства његовог политичког становишта чији је темељни захтев да се однос између политичких средстава и циљева мора непрестано самеравати? Јер, руководно начело политичког деловања мора бити сазнање о средствима која одређују циљ. Имао је страст јавног деловања. Она је у њему парадоксално отискивала профил сартровског интелектуалца. За разлику од Сартра који се померао са грађанске на леву политичку позицију, Никола Милошевић се кретао од левице ка либералном становишту. Ако бисмо потражили неко својство које је извирало из структуре личности и које је било битно за политички профил Николе Милошевића, јер га је чинило изложеним великом броју разнородних противника и непријатеља, онда је то његова потреба – која је била наивно снажена поверењем у аргументе и истину – да непрестано изазива јачег. У том смислу његов аналогон би могао бити остарели и фасцинантно усамљени Унамуно у хаосу и метежу шпанског грађанског рата: „Седео је у некој нарочитој, личној, усамљеној опозицији до смрти. Опозицији скоро против сваке владе. Такорећи ван странака.“ Околност да је Никола Милошевић био либерал који је показивао разумевање за легитимност одбране српских националних права учинила га је јавном метом. Јер, ако се та права могу бранити и са либералних становишта, онда је то нарушавање наметнуто-јавне схеме по којој свако ко показује разумевање за српска права у тренуцима распадања титоистичке Југославије није ништа друго него српски националиста. Његово разумевање српских права подразумевало је везу између средстава и циљева: уколико не уважимо да постоје демократски интереси српског народа, онда посежемо за средствима која нас не могу довести до оглашеног циља: српског демократског друштва. То схватање је откривало партикуларне циљеве оних који су оспоравали српска демократска права и универзално становиште нашег херменеутичара. Оно што му је у јавном и политичком животу истински сметало – а што представља једну од његових најдалекосежнијих интелектуалних и моралних инвестицаја – јесте околност да је код њега критика комунизма подразумевала иманентну и беспоштедну критику титоизма. Такво настојање у нашој средини никада није било општеприхваћено, већ је Никола Милошевић имао против себе не само владајућу неокомунистичку партију него и читав спектар дејстава која су извирала из титоистичких наслага на јавној позорници. Којој нашој традицији би припадао по свом политичком деловању Никола Милошевић? То је она традиција коју је на српској политичкој позорници представљала усамљена фигура Љубомира Стојановића. Сагледан на трезвен и неидеализован начин, као тешка нарав, која је тешка себи, па отуд и другима, Љубомир Стојановић се појављује као политичар који је имао велико морално осећање. И Никола Милошевић је, такође, сматрао да у политици мора постојати и деловати лично морално осећање. Не треба да нас чуди што то није препознато: није – док је био жив – то препознато ни Љубомиру Стојановићу. То открива природу српске културе која ствара темеље који носе српску политичку позорницу.
Мило Ломпар
Извор: Нова Зора
