За ову годину дана у ресорном министарству, Радуловић се на дјелу показао као човјек културне интеграције, објективне мјере, онај који подстиче темљне вриједности, уважава разлике, али оне створене на бази слободе личности и темељних вриејдности, а не оне дириговане идеолошком перспективом.
Оволико подјела, неразумијевања, неподношења, сужавања менталног капацитета у јавном животу, није се могло десити без идеолошки програмиране културе, навођене Владом и директно вођене министарствима културе и просвјете. Ти државни механизми радили су прецизно, оствараујући савршен апсурд – да је црнугорска култура уништавала сопствену супстанцу! Замало је био отупио тај иделошки притисак у вријеме владе Здравка Кривокапића, али ево опет. Кадар претходне владе у ресору културе, као директор директората за подстицање савременог стваралаштва, био је пјесник с међународном репутацијом, Андрија Радуловић.
Чудом се тамо и нашао, јер није био члан ниједне политичке партије, ( члан је , колико знам Удружења књижевника Црне Горе и један од оснивача Књижевног друштва „Његош“). Он је, што је важније члан неподијељене Црне Горе Његоша и Марка Миљанова. Његово пјесничко стваралашто носи ту аутентичну Црну Гору, као и убједљиве рефлексе словенског и свјетског пјесништва.
За ову годину дана у ресорном министарству, Радуловић се на дјелу показао као човјек културне интеграције, објективне мјере, онај који подстиче темљне вриједности, уважава разлике, али оне створене на бази слободе личности и темељних вриејдности, а не оне дириговане идеолошком перспективом. Пошто Радуловић није партијски човјек, самим тим је био у деликатнијој ситуацији, која га је у садашњој Влади препоручила за „одстерл“ са мјеста директора директората у овом министарству. Јуче је кренула у јавност вијест, да је пјесник Радуловић, разријешен с овог мјеста, а наравно и из поменутог министарства, дефинитивно.
У овом гесту Министарства културе, које је најавило свој ултранационални културни концепт избором Националног савјета за културу, пресликала се партијска Црна Гора, минималног духовног капацитета и постојане мржње, не само према другом и другачијем, него, што је најпоразније, и према сопственом темељу, поричући природу културе, као сложеног и полемичког садејства сила које теже вишем постојању и измирењу.
Како смо видјели јуче, гестом мицања пјесника Радуловића са истакнутог мјеста у Министарству културе, видимо само ретроградни потез старе партијске праксе, коју смо гледали у послење двије деценије, која је идеолошком селекцијом кадрова, ревносно радила на подјели и разарању бића овог народа, све под под плаштом „културне еманципације“. Орвеловска литература у црногорском искуству могла би имати нове подстицаје. Наравно да је у увом разорном програму страдала српска, његошевска култура, која је за ову једносмјерну , партијску Црну Гору постала неподношљива, управо зато што је у њој сачуван темељ културног памћења државотворног народа и државотворне културе Црне Горе.
Милутин Мићовић
Извор: ИН4С
