Пише: Самар Јазбек
Превео: М. М. Милојевић
Пошто је у Сирији отпочело суђење за извршења масовних убистава припадника алавитске заједнице у марту 2025. године, сиријска новинарка и романописац Самар Јазбек подсећа на патње којој су изложене хиљаде Алавита од пада режима председника Башара ал-Асада и потцртава летаргично реаговање и власти и сиријског грађанског друштва
У уторак, 18. новембра, у Сирији је отпочело суђење неколико људи оптужених да су извршили масакре дуж сиријске обале у алавитским заједницама. Међутим, рочишта нису била ништа више од представе: и судија и одбрана били су укључени у извршење масовних убистава, што чини извесним да неће бити ни непристрасног ни независног судског поступка. Суђењу недостају како транспарентност тако и интегритет, и оно никога неће заварати.
Вратила сам се у Сирију након колапса режима председника Башара ал-Асада, након што сам више од тринаест година провела у егзилу. Била сам дубоко разочарана када сам видела да војску коју је образовала нова власт чине само исламистичке милиције које делују а да их нико не позива на одговорност. Кружиле су гласине да су се Алавити – мањинска грана ислама којој припада породица ал-Асад – подигли против нове власти. Ипак, када сам се обрела између Џаблеха и Латакије, дуж сиријске обале, сваки Алавит којег сам срела рекао је да жели да живи у миру и безбедности.
Многи од њих, сиромашни, и даље живе у својим селима, док су други део градске средње класе. „Сада“, казују у поверењу, „морамо да отпочнемо ново поглавље. Истина је да су ове милиције вршиле препаде у наша села и градове, али оставиле су нас на миру, и ми не желимо ништа више него да живимо мирно и да сарађујемо са новом државом“. У међувремену, акти освете – које спроводе појединци а не нови режим – дешавају се у областима насељеним Алавитима: отпуштања по хитном поступку, свакодневна понижавања, отмице и убиства.
У милости исламистичких милиција
Ово је у почетку било приказивано као деловање неколицине одметнутих чинилаца. Уместо да покрене истински пренос моћи, спроведе транзициону поратну правду и гони оне одговорне за ратне злочине почињене током година Асадове власти, нове власти су ступиле у сарадњу са џелатима бившег режима – добро познатим припадницима банди и извршиоцима ранијих масовних убистава. Ова сарадња постепено је створила идеализовану слику намењену западној јавности, на штету сиријског народа, који је остављен на милост исламистичким милицијама. У међувремену, земљом се управља на клановски заснованом систему који је склон насилном намиривању рачуна.
Док сам боравила у Латакији и Џаблеху нисмо напуштали своје куће после четири часа после подне: Алавити су живели, и даље живе, затворени у својим кућама, попут сужања. Свако се боји да ће бити нападнут, боји се смрти и понижења. Тако је било у фебруару. Тада су извршене прве отмице жена, феномен који се од тада само раширио, постајући облик некакве колективне казне читаве алавитске заједнице.
Након масакра који су извршени у обалским градовима од 7. до 9. марта, Алавити су изгубили поверење у нови режим, за који сматрају да је био укључен у извршење ових злочина. Недавне процене упућују да је више од 1.400 људи убијено из верских разлога. Међутим, према разговорима које сам водила са шездесет породица које су преживеле масакре, наведени број жртава је знатно нижи од стварног, који вероватно премашује две хиљаде страдалих.
Након што су почињена ова масовна убиства алавитска заједница је остављена да се сама носи са овом трагедијом, лутајући кроз шуме и планине док су лешеви били наслагани по улицама између спаљених кућа. Ни власти ни цивилни сектор нису пружили помоћ у смештају или медицинској нези. Жртве су наишле на мало саосећања, иако су већина били сиромашни становници градских и сеоских насеља, који су становали у Џаблеху и Банији. Међународна заједница није ни признала да су ова масовна убиства извршена, и ниједно дипломатско или хуманитарно тело није посетило погођене обалске области – чак ни чланови садашње француске владе.
Сиријска грађанска опозиција, са своје стране, остаје изузетно уздржана када су посреди ова питања. Последица је да је нова категорија страдалника у дугој историји сиријских масовних убистава – алавитска заједница – од свих остављена и занемарена. Алавити су подвргнути општем колективном кажњавању: изгладњивани, протеривани, убијани и отимани. Ово је нарушило изгледе за обновом националног јединства.
Споро истребљење
Отмице, злостављања и силовања алавитских жена која чине поједини припадници фракција које се сматрају сарадницима нових власти или које су део оног што се назива „Сиријским министарством одбране“ кидају друштвено ткиво. Неке жене послате су натраг кући, а потом су њима – заједно са њиховим породицама – упућиване отворене претње смрћу уколико буду говориле о ономе кроз шта су прошле. Друге, отргнуте од својих мужева и синова присилно су венчане за припаднике милиција. Неке су ишчезле без трага, и потом смо открили, кроз истраге заједно са другим активистима, да су ове жене силоване а затим продате. За оне о којима ништа нисмо сазнали може се само претпоставити да су имале сличну судбину.
Жене које су се вратиле кући често ћуте али не могу да сакрију видљиве ожиљке на својим телима нанете злостављањем. Алавити су изложени, подвргнути спором, намерном и неоглашеном истребљењу. Тела жена постала су инструмент колективног кажњавања целе заједнице. Сви морају да разумеју да ови чинови, које су припадници милиција починили над женама обухватају више категорија почињених кривичних дела: трговину људима, убиство са предумишљајем и силовање.
Није могуће казнити више од два милиона људи злостављањем, убиствима, присилним исељавањем, силовањем и глађу само зато што је породица ал-Асад, својим рођењем, припадала истој вери. Нови режим не може да изгради државу на овим основама. Они који настоје да заштите сиријско национално јединство морају да окончају застрашујуће колективно кажњавање које се данас спроводи над Алавитима.
Самар Јазбек је сиријски романописац и новинарка. Објавила је међу осталим и књиге A Woman in the Crossfire: Diaries of the Syrian Revolution (Жена на прекретници: дневници из Сиријске револуције, 2012) and Where the Wind Calls Home (Где ветар дозива дом, 2023).
Извор: Le Monde
