Америчка спољна политика се заснива на инхерентним контрадикцијама и фаталним недостацима. Циљ америчке спољне политике је свијет под америчком доминацијом, у којем САД пише глобална правила трговине и финансија, контролише напредне технологије, одржава сцоју војну супериорност и доминира над свим потенцијалним конкурентима. Уколико се америчка спољна политика не промијени на начин да препозна потребу за мултиполарним светом, довешће до више ратова, а можда и до Трећег светског рата.
Инхерентна контрадикција у америчкој спољној политици је у томе што се супротставља Повељи УН-а, која обавезује САД (и све остале чланице УН-а) на глобални систем заснован на УН институцијама, а у којем ниједна земља не доминира. Фатални недостатак је у томе што становништво САД чини само 4посто светске популације, и недостаје јој економска, финансијска, војна и технолошка способност, а мање још и етички и правни аргументи, да доминира на других посто.
На крају Другог светског рата, САД су по економској, технолошкој и војној моћи биле далеко испред остатка свијета. То више није случај, јер су многе земље изградиле своје економије и технолошке капацитете.
Француски председник Емануел Макрон недавно је рекао истину када је изјавио да Европска унија, иако савезник САД-а, не жели бити вазал САД-а. Због тога је био са свих страна нападнут иу САД-у и Европи, јер многи просјечни политичари у Европи зависе од политичке подршке САД-а да би остали на власти.
Године 2015. амерички амбасадор Роберт Блеквил, важан стратешки планер америчке спољне политике, описао је америчку велику стратегију изузетном јасноћом: “Од свог оснивања, Сједињене Државе су досљедно следиле велику стратегију усмерену на стицање и одржавање изузетне моћи над различитим ривалима, прво на Сјеверноамеричком континенту, затим у Западној хемисфери, и на крају глобално”, и тврдио је да “очување америчке доминантности у глобалном систему треба да остане централни циљ америчке велике стратегије у 21. веку”.
Да би одржали америчку доминацију у односу на Кину, Блеквил је изложио план који слиједи предсједник Џо Бајден. Између осталог, Блеквил је позвао САД да створе “нове преференцијалне трговинске споразуме међу пријатељима и савезницима САД-а како би се повећао њихов међусобни добитак кроз инструменте који свјесно искључују Кину”, “режим контроле технологије” да блокира стратешке способности Кине, јачање “моћи политичке моћи пријатеља и савезника САД-а на периферији Кине” и ојачавање војних снага САД-а дуж азијске обале, без обзира на кинеско противљење.
Већина америчких политичара и многи у Британији, ЕУ, Јапану, Кореји, Аустралији и Новом Зеланду подржавају агресиван приступ Сједињених Држава. Ја то не могу подржавати. Сматрам да је амерички приступ Кини супротан Повељи Уједињених нација и свјетском миру.
Кина има право на просперитет и националну сигурност, која подразумијева отсуство америчких провокација на својим границама. Изванредна економска достигнућа Кине од краја седамдесетих година су корисна како за Кину, тако и за читав свијет.
Током дугог века од 1839. до 1949. године, Кина је била гурнута у крајње сиромаштво и то у периоду обиљеженом европским и јапанским инвазијама и кинеским грађанским ратовима. Британија је инвазију започела 1839. да би Кину присилила да купује британски опијум. Остале силе су се прикључиле током наредног вијека. Кина се коначно опоравила од тог катастрофалног периода и тиме окончала сиромаштво око 1 милијарде људи!
Нови просперитет Кине може бити и миран и продуктиван за цијели свијет. Кинеске успјешне технологије – од виталних лијекова за маларију до јефтине соларне енергије и ефикасних 5Г мрежа – такођер могу бити благодат за свијет. Кина ће бити пријетња само у оној мјери у којој САД претварају Кину у непријатеља. То непријатељство креира ствара став САД према Кини, који мијеша арогантни циљ доминације САД са дуготрајним антикинеским расизмом који датира из 19. вијека
Опасности америчке спољне политике протежу се и изван Кине. Циљ САД-а да прошири НАТО на Украјину и Грузију, окружујући тако Русију на Црном мору, допринео је избијању рата у Украјини. Бројне нације виде опасност од овог приступа. Водеће нације од Бразила до Индије и даље циљају на мултиполарни свет. Све државе чланице Уједињених нација требало би поново да се обавежу на Повељу Уједињених нација и да се противе тенденцијама за доминацијом било које нације.
Извор: Преокрет
