Сигуран знак да је ово последњи Сајам јесте прохибиција пљескавица и доминација, хвала Вучићу, изузетно квалитетних сендвича
Кажу да је покренута петиција против измештања Сајма (напредна власт га је предала тзв. Београду на води). Но, Сајам књига већ је одавно измештен: поштена интелигенција и остали књижевни пролетеријат не сме да цирка, а камоли да запали цигарету или да се очеше о неку оцвалу лепотицу, ни на једном штанду. То је нама наша биополитика дала да имамо Шешеља за Маршала; није нимало чудно што је он најрекламиранији научник и на овом Сајму.
На први поглед, сајамска понуда нових издања доста је танка, некада сјајни Завод за уџбенике и Службени гласник постали су она Владичина „прћија младе Теодоре“, али пратили смо ових деценија пропадање и славнијих имена издавача и њихових препознатљивих едиција, све изгледа треба да постане приватно, а онда, да се навали на државне јасле, јер то је транзиција.
Но, нећемо много жаловати: силна београдска добра студентарија тиска се око антиквара и купује та некадашња издања за по 100 динара као да их чашћава добра вила Сајма, Бранка Веселиновић. По тој куповини може се очекивати сасвим романтична, апокалиптична зима у Београду.
А да су апокалиптична времена дошла показује то што, ако занемаримо „вулканизацију, лагунизацију“ и осталу комерцијалу, већина добрих, нових књига на Сајму штампана је ћирилицом. Када се томе додају и уџбеници које „Шваба ћирилицом пише“, стварно се поставља питање: „Ој, Србине, шта би хтео више?“
Можда, пљескавицу уместо сендвича?
Не, први мушкарци су на штанду „Одбране“ скоро разграбили друго издање „Преживљавања у природи“. Апокалипса сада. Ускоро ће то постати јасно и нашим теолозима, само да преведу сва писма Флоровског… А ко хоће људски, на време, да се помоли ено му „Философије култа“ Павла Флоренског у издању „Логоса“ Владимира Меденице.
Због младих голобрадих ђетића, којих је било у приличном броју ( јесу ли то „врачарски Црногорци“?) и који су потпуно доминирали и у очијукању са Београђанкама, и у баратњу новцем, а било ми је драго чути и како, васпитано али духовито, одговарају на форе старијих Београђана који су их нешто поучавали, издвајам књигу „Душа Балкана“ један избор чланака Владимира Дворниковића (издавач Catena mundi). У њој је есеј у коме Дворниковић пореди чојство и јунаштво, „изнедрено у Старој Црној Гори и околним племенима, али присутно и у дугим нашим крајевима“ са феудалним витештвом. Ово друго је класно, а ово наше није.
Можда тај увид добро дође нашијеницима док на Економском буду прелиставли Тому Пикетија.
А и он је ту, на Сајму – „ој, Србине, шта би хтео више?“
Александар Живковић
